Компромисна подвала

Већина Бошњака чврсто је уверена да је „геноцидна српска творевина“, формирана „четничком агресијом“, неприродно и силом наметнуто страно тело на босанској земљи које зато треба одстранити свим расположивим средствима

Може ли се замислити да у Сарајеву, у ближој или даљој будућности, неки бошњачки одговорни политичар предложи „косовски модел разграничења“ за БиХ, односно да изађе у јавност са иницијативом да због мира на овом простору, економског просперитета, европских и НАТО интеграција Босна и Херцеговина треба да прихвати отцепљење свог трајно „сепаратистички оријентисаног дела“ – Републике Српске? Овакав хипотетички сценарио се можда и може замислити, али је сасвим извесно да предлагач такве „идеје“ не само да би изгубио било какав политички утицај међу бошњачким становништвом већ би му – због издаје и „давања босанске државе четницима“, „Власима“ и „агресорима“ – била угрожена и лична безбедност.

БОШЊАЧКИ КОНСЕНЗУС Једноставно, међу бошњачким странкама (без обзира на све разлике међу њима), интелектуалним круговима, али и у обичној „раји“ постоји консензус о томе да је држава, рођена у априлу 1992, недељива целина, а Бошњаци су, како због демографске већине, тако и „огромних жртава у одбрамбеном рату“, њен темељни стуб или чак једини власник. Најбројнији народ дејтонске творевине додатни аргумент за овакав став налази у чињеници да га подржавају управо они који инсистирају на разграничењу Србије с њеном јужном покрајином, међутим, та подршка Запада јединственој Босни није главни разлог што се у Сарајеву не може наћи ниједан релевантан фактор спреман да се заложи за модел територијално мање, али зато функционалније (бошњачке) босанске државе.

Било би крајње погрешно овакав однос већине некадашњих Муслимана према недељивој БиХ везати искључиво за политику доминантне Странке демократске акције. И они који с „левих“ или „грађанско-европских“ позиција критикују „националистички“, односно „радикално верски“ курс СДА, немају никаквих дилема о томе да Босна и Херцеговина мора остати у садашњим границама. Може се заправо рећи да су се припадници народа, који се на почетку последњег рата из Муслимана трансформисао у Бошњаке, одувек сматрали БиХ недељивом целином. Треба подсетити да се вођа најјаче партије босанских муслимана (Југословенске муслиманске организације) у Краљевини Југославији Мехмед Спахо противио стварању Бановине Хрватске, страхујући да би њено конституисање могло бити увод у трајну поделу простора БиХ на српски и хрватски државни део.

ВЕЛИКО М Бановина српских земаља, као што је познато, никад није угледала светло дана, али је након страшног Другог светског рата, у оквирима нове Југославије, створена федерална република Босна и Херцеговина. С јачањем државности република на рачун развлашћеног федералног центра (након Брионског пленума 1966) расле су самосвест, као и амбиције муслимана, који су 1971. одлуком комунистичких власти проглашени за нацију (с велим словом М), али и постали најбројнији народ у БиХ (према резултатима пописа становништва обављеног исте 1971). Требало је да протекну две деценије да се централна југословенска република – за коју се некада свечано јавно говорило „да није ни српска, ни хрватска ни муслиманска већ и српска и хрватска и муслиманска“ – у ратном вихору, у свести припадника њеног најмногољуднијег народа, претвори у „независну државу Бошњака“ у којој се комшије хришћанске вероисповести третирају као националне мањине, суштински с правима „раје“ у бившој Отоманској империји.

Наравно, овакво супериорно гледање на друга два народа потпуно противречи решењима из Дејтонског устава, који предвиђа постојање, на партнерским основама засноване, бошњачко-хрватске  Федерације БиХ, као и ентитета изван контроле Сарајева – Републике Српске. Бошњаци су, међутим, у протекле две и по деценије успели, захваљујући непостојању заштитних националних механизама, као и великом одливу ионако малобројних Хрвата из земље, да потпуно маргинализују слабијег партнера, па сада некадашње савезнике у процесу рушења бивше Југославије отворено називају националном мањином.

Процес сламања друге, много чвршће препреке, српске државне творевине са седиштем у Бањалуци, иде, јасно, много теже. Иако се и сами суочавају с проблемом одласка млађег становништва у иностранство, Бошњаци ипак верују да време и демографски фактор раде за њих, тачније рачунају да ће мали наталитет и одлив народа с простора мањег ентитета, уз притиске Запада и међусрпске поделе, најпре претворити Републику Српску у празну љуштуру без садржаја, а затим омогућити и њено формално укидање.

То је циљ коме тежи већина Бошњака, чврсто уверена да је „геноцидна српска творевина“, формирана „четничком агресијом“, неприродно и силом наметнуто страно тело на босанској земљи које зато треба одстранити свим расположивим средствима. Због тога је и незамисливо да неко предложи да се ради боље будућности прихвати реалност постојања Републике Српске или изнесе јеретичку идеју о трајном међудржавном разграничењу са садашњим мањим ентитетом БиХ.

НАТО ИНСТРУМЕНТ Такав „богохулни“ предлог би одмах био дочекан „на нож“, пошто у садашњој бошњачкој јавности преовладава уверење да су Срби (као и Хрвати) у најбољем случају „подстанари у босанској држави“, а никако народ који може равноправно да одлучује о свом статусу, као и о будућности дејтонске творевине. С обзиром на то да никакав „косовски модел разграничења“ с Републиком Српским не долази у обзир, за чуваре државног јединства је важно да обезбеде ефикасне инструменте којима би за сва времена спречили евентуалну сецесију Бањалуке.

Такав „ефикасан инструмент“ је наравно НАТО, па зато не треба да изненађује што политички представници некадашњих Муслимана упорно настоје да милом или силом угурају Босну и Херцеговину у војну алијансу из Брисела. И у погледу реализације овог пројекта постоји општи консензус међу Бошњацима, јер пут у НАТО не подржавају само у Странци демократске акције, већ и у осталим релевантним партијама, као и у интелектуалним круговима и утицајним медијима.

Индикативно је да су на овом курсу и они који су некада, као високи функционери Титове Југославије, јавно критиковали блокове и њихову „хегемонистичку политику“. Тако је један од још живих актера из тог времена, некадашњи председник Председништва СФРЈ а сада 92-годишњи пензионер из Фојнице Раиф Диздаревић, у једном интервјуу прошле године објаснио зашто подржава улазак БиХ у Северноатлантски савез: „Ми не можемо као неке комшије да ’пливамо’ између Москве и Брисела. Желим да БиХ уђе у НАТО, не зато што волим овај војни савез већ зато што би тај улазак значио да неко ко има ’алат’ гарантује унутрашњу сигурност Босне и Херцеговине.“

Тако је и за човека који је своју каријеру градио у Удби, а затим и дипломатији друге Југославије, једини гарант унутрашње сигурности његове садашње државе чланство у некад омраженом НАТО-у. Када се зна колико је бошњачка јавност залегла иза овог пројекта, не треба да чуди што Бакир Изетбеговић толико дуго, без противљења сопственог народа, опструише формирање Савета министара БиХ, условљавајући његово конституисање претходним пристанком Бањалуке на пут ка Северноатлантској алијанси.

А „Алијин мали“ је недавно, желећи да покаже кооперативност, предложио „компромисно решење“ чијим би прихватањем Додик и његови сарадници фактички омогућили Бошњацима да утерају Српску у западни војни савез. По овом „компромисном плану“, Бањалука би одустала од противљења слању МАП у Брисел, док би заузврат као „концесију“ добила референдум о чланству у НАТО-у. Кључно је, међутим, то што ово изјашњавање грађана не би било спроведено само у РС већ на целој територији БиХ. Тако би Бошњаци и Хрвати, као што су 1992. референдумском вољом истерали Србе из Југославије, сада „демократском“ већином гласова угурали грађане Републике Српске у, за њих неприхватљиву, војну алијансу из Брисела.    

РС одустала од резервног састава полиције

Народна скупштина Републике Српске усвојила је предлог Закона о изменама и допунама закона о полицији и унутрашњим пословима, али је из њега у последњем тренутку повучен део који је предвиђао формирање резервног састава полиције РС. Ова одлука образложена је тиме да су „потребни дужи временски период и средства неопходна за набавку опреме и спровођење обуке овог састава“. Саопштено је да ће се, уместо првобитно предвиђеног резервног састава полиције, из реорганизованих интервентних јединица формирати Жандармерија Републике Српске.