Kompromisna podvala

Većina Bošnjaka čvrsto je uverena da je „genocidna srpska tvorevina“, formirana „četničkom agresijom“, neprirodno i silom nametnuto strano telo na bosanskoj zemlji koje zato treba odstraniti svim raspoloživim sredstvima

Može li se zamisliti da u Sarajevu, u bližoj ili daljoj budućnosti, neki bošnjački odgovorni političar predloži „kosovski model razgraničenja“ za BiH, odnosno da izađe u javnost sa inicijativom da zbog mira na ovom prostoru, ekonomskog prosperiteta, evropskih i NATO integracija Bosna i Hercegovina treba da prihvati otcepljenje svog trajno „separatistički orijentisanog dela“ – Republike Srpske? Ovakav hipotetički scenario se možda i može zamisliti, ali je sasvim izvesno da predlagač takve „ideje“ ne samo da bi izgubio bilo kakav politički uticaj među bošnjačkim stanovništvom već bi mu – zbog izdaje i „davanja bosanske države četnicima“, „Vlasima“ i „agresorima“ – bila ugrožena i lična bezbednost.

BOŠNJAČKI KONSENZUS Jednostavno, među bošnjačkim strankama (bez obzira na sve razlike među njima), intelektualnim krugovima, ali i u običnoj „raji“ postoji konsenzus o tome da je država, rođena u aprilu 1992, nedeljiva celina, a Bošnjaci su, kako zbog demografske većine, tako i „ogromnih žrtava u odbrambenom ratu“, njen temeljni stub ili čak jedini vlasnik. Najbrojniji narod dejtonske tvorevine dodatni argument za ovakav stav nalazi u činjenici da ga podržavaju upravo oni koji insistiraju na razgraničenju Srbije s njenom južnom pokrajinom, međutim, ta podrška Zapada jedinstvenoj Bosni nije glavni razlog što se u Sarajevu ne može naći nijedan relevantan faktor spreman da se založi za model teritorijalno manje, ali zato funkcionalnije (bošnjačke) bosanske države.

Bilo bi krajnje pogrešno ovakav odnos većine nekadašnjih Muslimana prema nedeljivoj BiH vezati isključivo za politiku dominantne Stranke demokratske akcije. I oni koji s „levih“ ili „građansko-evropskih“ pozicija kritikuju „nacionalistički“, odnosno „radikalno verski“ kurs SDA, nemaju nikakvih dilema o tome da Bosna i Hercegovina mora ostati u sadašnjim granicama. Može se zapravo reći da su se pripadnici naroda, koji se na početku poslednjeg rata iz Muslimana transformisao u Bošnjake, oduvek smatrali BiH nedeljivom celinom. Treba podsetiti da se vođa najjače partije bosanskih muslimana (Jugoslovenske muslimanske organizacije) u Kraljevini Jugoslaviji Mehmed Spaho protivio stvaranju Banovine Hrvatske, strahujući da bi njeno konstituisanje moglo biti uvod u trajnu podelu prostora BiH na srpski i hrvatski državni deo.

VELIKO M Banovina srpskih zemalja, kao što je poznato, nikad nije ugledala svetlo dana, ali je nakon strašnog Drugog svetskog rata, u okvirima nove Jugoslavije, stvorena federalna republika Bosna i Hercegovina. S jačanjem državnosti republika na račun razvlašćenog federalnog centra (nakon Brionskog plenuma 1966) rasle su samosvest, kao i ambicije muslimana, koji su 1971. odlukom komunističkih vlasti proglašeni za naciju (s velim slovom M), ali i postali najbrojniji narod u BiH (prema rezultatima popisa stanovništva obavljenog iste 1971). Trebalo je da proteknu dve decenije da se centralna jugoslovenska republika – za koju se nekada svečano javno govorilo „da nije ni srpska, ni hrvatska ni muslimanska već i srpska i hrvatska i muslimanska“ – u ratnom vihoru, u svesti pripadnika njenog najmnogoljudnijeg naroda, pretvori u „nezavisnu državu Bošnjaka“ u kojoj se komšije hrišćanske veroispovesti tretiraju kao nacionalne manjine, suštinski s pravima „raje“ u bivšoj Otomanskoj imperiji.

Naravno, ovakvo superiorno gledanje na druga dva naroda potpuno protivreči rešenjima iz Dejtonskog ustava, koji predviđa postojanje, na partnerskim osnovama zasnovane, bošnjačko-hrvatske  Federacije BiH, kao i entiteta izvan kontrole Sarajeva – Republike Srpske. Bošnjaci su, međutim, u protekle dve i po decenije uspeli, zahvaljujući nepostojanju zaštitnih nacionalnih mehanizama, kao i velikom odlivu ionako malobrojnih Hrvata iz zemlje, da potpuno marginalizuju slabijeg partnera, pa sada nekadašnje saveznike u procesu rušenja bivše Jugoslavije otvoreno nazivaju nacionalnom manjinom.

Proces slamanja druge, mnogo čvršće prepreke, srpske državne tvorevine sa sedištem u Banjaluci, ide, jasno, mnogo teže. Iako se i sami suočavaju s problemom odlaska mlađeg stanovništva u inostranstvo, Bošnjaci ipak veruju da vreme i demografski faktor rade za njih, tačnije računaju da će mali natalitet i odliv naroda s prostora manjeg entiteta, uz pritiske Zapada i međusrpske podele, najpre pretvoriti Republiku Srpsku u praznu ljušturu bez sadržaja, a zatim omogućiti i njeno formalno ukidanje.

To je cilj kome teži većina Bošnjaka, čvrsto uverena da je „genocidna srpska tvorevina“, formirana „četničkom agresijom“, neprirodno i silom nametnuto strano telo na bosanskoj zemlji koje zato treba odstraniti svim raspoloživim sredstvima. Zbog toga je i nezamislivo da neko predloži da se radi bolje budućnosti prihvati realnost postojanja Republike Srpske ili iznese jeretičku ideju o trajnom međudržavnom razgraničenju sa sadašnjim manjim entitetom BiH.

NATO INSTRUMENT Takav „bogohulni“ predlog bi odmah bio dočekan „na nož“, pošto u sadašnjoj bošnjačkoj javnosti preovladava uverenje da su Srbi (kao i Hrvati) u najboljem slučaju „podstanari u bosanskoj državi“, a nikako narod koji može ravnopravno da odlučuje o svom statusu, kao i o budućnosti dejtonske tvorevine. S obzirom na to da nikakav „kosovski model razgraničenja“ s Republikom Srpskim ne dolazi u obzir, za čuvare državnog jedinstva je važno da obezbede efikasne instrumente kojima bi za sva vremena sprečili eventualnu secesiju Banjaluke.

Takav „efikasan instrument“ je naravno NATO, pa zato ne treba da iznenađuje što politički predstavnici nekadašnjih Muslimana uporno nastoje da milom ili silom uguraju Bosnu i Hercegovinu u vojnu alijansu iz Brisela. I u pogledu realizacije ovog projekta postoji opšti konsenzus među Bošnjacima, jer put u NATO ne podržavaju samo u Stranci demokratske akcije, već i u ostalim relevantnim partijama, kao i u intelektualnim krugovima i uticajnim medijima.

Indikativno je da su na ovom kursu i oni koji su nekada, kao visoki funkcioneri Titove Jugoslavije, javno kritikovali blokove i njihovu „hegemonističku politiku“. Tako je jedan od još živih aktera iz tog vremena, nekadašnji predsednik Predsedništva SFRJ a sada 92-godišnji penzioner iz Fojnice Raif Dizdarević, u jednom intervjuu prošle godine objasnio zašto podržava ulazak BiH u Severnoatlantski savez: „Mi ne možemo kao neke komšije da ’plivamo’ između Moskve i Brisela. Želim da BiH uđe u NATO, ne zato što volim ovaj vojni savez već zato što bi taj ulazak značio da neko ko ima ’alat’ garantuje unutrašnju sigurnost Bosne i Hercegovine.“

Tako je i za čoveka koji je svoju karijeru gradio u Udbi, a zatim i diplomatiji druge Jugoslavije, jedini garant unutrašnje sigurnosti njegove sadašnje države članstvo u nekad omraženom NATO-u. Kada se zna koliko je bošnjačka javnost zalegla iza ovog projekta, ne treba da čudi što Bakir Izetbegović toliko dugo, bez protivljenja sopstvenog naroda, opstruiše formiranje Saveta ministara BiH, uslovljavajući njegovo konstituisanje prethodnim pristankom Banjaluke na put ka Severnoatlantskoj alijansi.

A „Alijin mali“ je nedavno, želeći da pokaže kooperativnost, predložio „kompromisno rešenje“ čijim bi prihvatanjem Dodik i njegovi saradnici faktički omogućili Bošnjacima da uteraju Srpsku u zapadni vojni savez. Po ovom „kompromisnom planu“, Banjaluka bi odustala od protivljenja slanju MAP u Brisel, dok bi zauzvrat kao „koncesiju“ dobila referendum o članstvu u NATO-u. Ključno je, međutim, to što ovo izjašnjavanje građana ne bi bilo sprovedeno samo u RS već na celoj teritoriji BiH. Tako bi Bošnjaci i Hrvati, kao što su 1992. referendumskom voljom isterali Srbe iz Jugoslavije, sada „demokratskom“ većinom glasova ugurali građane Republike Srpske u, za njih neprihvatljivu, vojnu alijansu iz Brisela.    

RS odustala od rezervnog sastava policije

Narodna skupština Republike Srpske usvojila je predlog Zakona o izmenama i dopunama zakona o policiji i unutrašnjim poslovima, ali je iz njega u poslednjem trenutku povučen deo koji je predviđao formiranje rezervnog sastava policije RS. Ova odluka obrazložena je time da su „potrebni duži vremenski period i sredstva neophodna za nabavku opreme i sprovođenje obuke ovog sastava“. Saopšteno je da će se, umesto prvobitno predviđenog rezervnog sastava policije, iz reorganizovanih interventnih jedinica formirati Žandarmerija Republike Srpske.