Još uvek diše Arena

RAPORT SA 66. PULSKOG FESTIVALA

Specijalno za „Pečat“ Dubravka Lakić

Gledajući filmove – od „Generala“ preko „Poslednjeg Srbina u Hrvatskoj“ i „Dnevnika Diane Budisavljević“, čovek ne može da se ne zapita: „Koja je ovo država“?

Moramo biti duboko zahvalni svima koji su sudjelovali u Oluji i općenito u obrani Republike Hrvatske i Bosne i Hercegovine. Vjerujem kako će se General naći među vrhuncima hrvatske kinematografije… Mislim da je od iznimne važnosti prikazati rat onakvim kakvim je bio i samog generala Antu Gotovinu koji je imao vojničku čast i koji je brinuo o svemu. Nadam se da će film odjeknuti u svijetu i da će ljudi doznati istinu, ne samo o generalu, već općenito o hrvatskoj vojsci…“
Ovako je predsednica Hrvatske Kolinda Grabar Kitarović, pošto je 13. jula proglasila otvorenim 66. Pulski festival, za hrvatske medije podelila svoje utiske o filmu „General“ Antuna Vrdoljaka sa kojim je i započela festivalska trka za „Zlatnu Arenu“. Ne znamo koliko je pažljivo predsednica gledala gotovo tročasovni Vrdoljakov film, u kojem je istina koju ona pominje relativizovana do krajnjih granica, i koliko stvarno, onako – intimno, veruje u to što je izgovorila. Jer, osim tako preporučene „istine“ postoje (srećom u nesreći) na tisuće i hiljade arhivskog i televizijskog materijala, uključujući i one iz haških sudnica, koji svedoče drugačije. Između ostalog i o tome kako je tom vojnom operacijom, u Hrvatskoj slavljenom, Olujom, u egzodus poslato više od 200.000 hrvatskih građana – etničkih Srba. U Vrdoljakovom filmu to je relativizovano-minimalizovano i „upakovano“ u paket krivice Srbije koja je hrvatske Srbe – tj. „četnike“ (ta reč se u filmu neprekidno čuje), tradicionalno ostavljala na cedilu još od vremena Drugog svetskog rata…

PRANJE BIOGRAFIJE Svačega ima u filmu „General“ koji počinje televizijskim snimcima hapšenja generala Gotovine na Kanarskim ostrvima (2005) gde se skrivao, a završava se takođe originalnim snimcima njegovog dočeka posle oslobađajuće presude u Hagu (2012) na zagrebačkom Trgu Bana Jelačića kada je on uzbuđenu masu pozdravio rečima: „Rat pripada povjesti, okrenimo se budućnosti“. Sve ono između u filmu može se podvesti pod „pranje biografije“ Anta Gotovine i pod „glorifikaciju generala“. I toga ima u tolikoj meri da bi se moglo pomisliti da Gotovine nije bilo, Hrvatska bi još uvek bila u ratu. Neverovatno koliko je 87-godišnji Antun Vrdoljak – scenarista i reditelj, a tokom rata kao direktor HRT-a i glavni propagandista, fasciniran generalom. Da film nije o poznatom istorijskom događanju i njegovom surovom kontekstu, ta rediteljska fasciniranost bi bila čak i simpatična.
Kakav je zapravo film „General“ Romantizovano-biografski i povremeno akcionoratni. Skrojen po meri holivudske zvezde Gorana Višnjića koji je i producent ovog filma, čija je zvezdanost u obrnutoj srazmeri sa iskazanim glumačkim veštinama. Gotovina u tumačenju Višnjića je lep i visok, dobar i plemenit na ranu da ga mažeš. Višnjić je glavni Vrdoljakov adut. U filmu koji je očigledno sniman kao televizijska serija, pa izmontiran tako kako je izmontiran. Loše.

KNEDLA U GRLU Ovogodišnji Pulski festival u svom glavnom takmičarskom programu ima pravi filmski paradoks. Od „Generala“ (Antun Vrdoljak) preko „Poslednjeg Srbina u Hrvatskoj“ (Predrag Ličina) i „Dnevnika Diane Budisavljević“ (Dana Budisavljević) i čovek ne može da se ne zapita : „Koja je ovo država“ (Vinko Brešan)? Pa, država Hrvatska koja slavi svoje heroje. I u životu i na filmskom platnu. Među ovdašnjim filmskim autorima retki su oni koji će se baviti „zlom u nama“, tako popularnim trendom u srpskoj kinematografiji.
„Poslednji Srbin u Hrvatskoj“ (srpski koproducent je Miroslav Miša Mogorović) već je bio prikazan na beogradskom Festu i u bioskopima u Srbiji kao komično-naučnofantastično-zombi film u kojem igra i Sergej Trifunović. „Dnevnik Diane Budisavljević“ kao igrano-dokumentarni filmski hibrid svedoči o ustaškim zločinima tokom Drugog svetskog rata. Nad kozaračkom decom, u Pavelićevim logorima (tako posprdno nazivanim „odmarališta“) odakle ih je Diana Budisavljević spasavala izlažući opasnosti i sopstveni život. U ovom filmu u kojem se svedoči o njenoj hrabrosti i činjenici da je po broju spasenih nadmašila i samog Šindlera, lik Diane tumači Alma Prica, a igraju još i Mirjana Karanović i Areta Ćurković. I ovaj film je podržan od strane Filmskog centra Srbije.
I Brešanov film „Koja je ovo država“ bio je već prikazan i nagrađen u Srbiji. Ono što je bilo zamišljeno kao crna komedija o savremenoj državi „paziguza“, koji bi po svaku cenu da su što duže na vlasti a što dalje od pogleda javnosti, i državi „nezahvalnih građana“ koji nikada nisu zadovoljni, pretvorilo se u čemernu dramu obojenu humorom od kojeg prečesto stoji knedla u grlu, koja se ne može lako progutati. Drugim rečima, Brešanov film se kreće od komedije situacije do subverzivne drame sa elementima apsurdne tragedije i nazad, uvlačeći u takav žanrovski kovitlac i samu temu koja je u svojoj suštini i veoma ozbiljna. No, cilj je postignut – Brešanov „Koja je ovo država“ je film koji tera na razmišljanje i na unutrašnju retrospekciju svega što se u Hrvatskoj (i ne samo u njoj) nedavno događalo i još uvek se događa…
U glavnom takmičarskom programu nacionalnih filmova čak 14 ih je u konkurenciji za „Zlatnu Arenu“ i još osam nezavisne produkcije koji se ove godine prikazuju u novoformiranom programu „Kontrapunkt“. Pažnju kao i uvek privlače srpski filmovi koji su rađeni u manjinskoj koprodukciji sa Hrvatskom. Tako će do kraja festivala biti viđeni filmovi : „Reži“ Koste Đorđevića (već je prikazan), „Šavovi“ Miroslava Terzića, „Teret“ Ognjena Glavonića…
Tradicionalno, Pulski filmski festival ima i veoma dobro koncipiran program evropskih filmova nazvan Europolis, kao i program dugometražnih dokumentarnih filmova koji su posvećeni velikim filmskim glumcima i autorima poput Bastera Kitona, Montgomerija Klifta, Rodžera Mičela, Pitera Bogdanoviča, Džona Forda. Umetnički direktor festivala Zlatko Vidačković je za svoju publiku kao poslasticu obezbedio i najnoviji film Pedra Almodovara „Bol i slava“ sa Antoniom Banderasom u glavnoj ulozi (nagrađen u Kanu), a nije ostao dužan ni najmlađima jer je za njih pripremio prikazivanje animiranog „Kralja lavova“ u velelepnoj Areni.

AGILNI SRPSKI KULTURNI CENTAR Kao i predhodnih godina i ove je Pulski festival zapravo počeo pre zvaničnog otvaranja i to novom izložbom u Srpskom Kulturnom centru Istre, jednom od najagilnijih koje Srbija ima u regionu i u svetu. U saradnji sa festivalom otvorena je izložba „Sonja Savić: devojka iz grada“ autora Predraga Živkovića i Mirjane Racković, realizovana u saradnji sa Umetničkom galerijom „Nadežda Petrović“ iz Čačka.
Na samom otvaranju brojnu publiku pozdravili su prvo Milan Rašula, čelnik SKUC-a i Gordana Restović, direktorka Pula Film festivala, o umetničkim veličinama Sonje Savić osim autora izložbe govorili i predstavnik FCS-a Miroljub Vučković, kao i konzul Srbije u Riojeci Goran Petrović.
Glumica Sonja Savić (1961-2008) dobitnica je mnogih nagrada od Niša do Kana, a za svojeg kratkog i plodnog života ostavila je trag i kao autor eksperimentalnih i alternativnih filmova i video radova. Sa velikim ponosom Pulski festival pamti njenu „Zlatnu Arenu“ za ulogu u filmu „Šećerna vodica“ Bate Prelića, a publika u SKUC-u je mogla da se uveri u to kako su kroz njene uloge govorile generacije urbane omladine. Ili, kako je to u svom zaostavnom pismu posvećenom Sonji napisala legendarna Milena Dravić – „ Već su se iz daljine uveliko čuli zvuci „Limenog doboša“, a Sonja i u takvoj atmosferi uspeva da ostvari uloge za divljenje, da brani svom snagom urbani film i da paralelno bez rezerve sebe da muzici „Šarla akrobate“, „Partibrejkersa“, „Ekatarine velike“, Mladenovića i Gileta i na taj način se usprotivi i pruži otpor primitivizmu…“.