Још увек дише Арена

РАПОРТ СА 66. ПУЛСКОГ ФЕСТИВАЛА

Специјално за „Печат“ Дубравка Лакић

Гледајући филмове – од „Генерала“ преко „Последњег Србина у Хрватској“ и „Дневника Диане Будисављевић“, човек не може да се не запита: „Која је ово држава“?

Mорамо бити дубоко захвални свима који су судјеловали у Олуји и опћенито у обрани Републике Хрватске и Босне и Херцеговине. Вјерујем како ће се Генерал наћи међу врхунцима хрватске кинематографије… Мислим да је од изнимне важности приказати рат онаквим каквим је био и самог генерала Анту Готовину који је имао војничку част и који је бринуо о свему. Надам се да ће филм одјекнути у свијету и да ће људи дознати истину, не само о генералу, већ опћенито о хрватској војсци…“
Овако је председница Хрватске Колинда Грабар Китаровић, пошто је 13. јула прогласила отвореним 66. Пулски фестивал, за хрватске медије поделила своје утиске о филму „Генерал“ Антуна Врдољака са којим је и започела фестивалска трка за „Златну Арену“. Не знамо колико је пажљиво председница гледала готово трочасовни Врдољаков филм, у којем је истина коју она помиње релативизована до крајњих граница, и колико стварно, онако – интимно, верује у то што је изговорила. Јер, осим тако препоручене „истине“ постоје (срећом у несрећи) на тисуће и хиљаде архивског и телевизијског материјала, укључујући и оне из хашких судница, који сведоче другачије. Између осталог и о томе како је том војном операцијом, у Хрватској слављеном, Олујом, у егзодус послато више од 200.000 хрватских грађана – етничких Срба. У Врдољаковом филму то је релативизовано-минимализовано и „упаковано“ у пакет кривице Србије која је хрватске Србе – тј. „четнике“ (та реч се у филму непрекидно чује), традиционално остављала на цедилу још од времена Другог светског рата…

ПРАЊЕ БИОГРАФИЈЕ Свачега има у филму „Генерал“ који почиње телевизијским снимцима хапшења генерала Готовине на Канарским острвима (2005) где се скривао, а завршава се такође оригиналним снимцима његовог дочека после ослобађајуће пресуде у Хагу (2012) на загребачком Тргу Бана Јелачића када је он узбуђену масу поздравио речима: „Рат припада повјести, окренимо се будућности“. Све оно између у филму може се подвести под „прање биографије“ Анта Готовине и под „глорификацију генерала“. И тога има у толикој мери да би се могло помислити да Готовине није било, Хрватска би још увек била у рату. Невероватно колико је 87-годишњи Антун Врдољак – сценариста и редитељ, а током рата као директор ХРТ-а и главни пропагандиста, фасциниран генералом. Да филм није о познатом историјском догађању и његовом суровом контексту, та редитељска фасцинираност би била чак и симпатична.
Какав је заправо филм „Генерал“ Романтизовано-биографски и повремено акционоратни. Скројен по мери холивудске звезде Горана Вишњића који је и продуцент овог филма, чија је звезданост у обрнутој сразмери са исказаним глумачким вештинама. Готовина у тумачењу Вишњића је леп и висок, добар и племенит на рану да га мажеш. Вишњић је главни Врдољаков адут. У филму који је очигледно сниман као телевизијска серија, па измонтиран тако како је измонтиран. Лоше.

КНЕДЛА У ГРЛУ Овогодишњи Пулски фестивал у свом главном такмичарском програму има прави филмски парадокс. Од „Генерала“ (Антун Врдољак) преко „Последњег Србина у Хрватској“ (Предраг Личина) и „Дневника Диане Будисављевић“ (Дана Будисављевић) и човек не може да се не запита : „Која је ово држава“ (Винко Брешан)? Па, држава Хрватска која слави своје хероје. И у животу и на филмском платну. Међу овдашњим филмским ауторима ретки су они који ће се бавити „злом у нама“, тако популарним трендом у српској кинематографији.
„Последњи Србин у Хрватској“ (српски копродуцент је Мирослав Миша Могоровић) већ је био приказан на београдском Фесту и у биоскопима у Србији као комично-научнофантастично-зомби филм у којем игра и Сергеј Трифуновић. „Дневник Диане Будисављевић“ као играно-документарни филмски хибрид сведочи о усташким злочинима током Другог светског рата. Над козарачком децом, у Павелићевим логорима (тако поспрдно називаним „одмаралишта“) одакле их је Диана Будисављевић спасавала излажући опасности и сопствени живот. У овом филму у којем се сведочи о њеној храбрости и чињеници да је по броју спасених надмашила и самог Шиндлера, лик Диане тумачи Алма Прица, а играју још и Мирјана Карановић и Арета Ћурковић. И овај филм је подржан од стране Филмског центра Србије.
И Брешанов филм „Која је ово држава“ био је већ приказан и награђен у Србији. Оно што је било замишљено као црна комедија о савременој држави „пазигуза“, који би по сваку цену да су што дуже на власти а што даље од погледа јавности, и држави „незахвалних грађана“ који никада нису задовољни, претворило се у чемерну драму обојену хумором од којег пречесто стоји кнедла у грлу, која се не може лако прогутати. Другим речима, Брешанов филм се креће од комедије ситуације до субверзивне драме са елементима апсурдне трагедије и назад, увлачећи у такав жанровски ковитлац и саму тему која је у својој суштини и веома озбиљна. Но, циљ је постигнут – Брешанов „Која је ово држава“ је филм који тера на размишљање и на унутрашњу ретроспекцију свега што се у Хрватској (и не само у њој) недавно догађало и још увек се догађа…
У главном такмичарском програму националних филмова чак 14 их је у конкуренцији за „Златну Арену“ и још осам независне продукције који се ове године приказују у новоформираном програму „Контрапункт“. Пажњу као и увек привлаче српски филмови који су рађени у мањинској копродукцији са Хрватском. Тако ће до краја фестивала бити виђени филмови : „Режи“ Косте Ђорђевића (већ је приказан), „Шавови“ Мирослава Терзића, „Терет“ Огњена Главонића…
Традиционално, Пулски филмски фестивал има и веома добро конципиран програм европских филмова назван Еурополис, као и програм дугометражних документарних филмова који су посвећени великим филмским глумцима и ауторима попут Бастера Китона, Монтгомерија Клифта, Роџера Мичела, Питера Богдановича, Џона Форда. Уметнички директор фестивала Златко Видачковић је за своју публику као посластицу обезбедио и најновији филм Педра Алмодовара „Бол и слава“ са Антониом Бандерасом у главној улози (награђен у Кану), а није остао дужан ни најмлађима јер је за њих припремио приказивање анимираног „Краља лавова“ у велелепној Арени.

АГИЛНИ СРПСКИ КУЛТУРНИ ЦЕНТАР Као и предходних година и ове је Пулски фестивал заправо почео пре званичног отварања и то новом изложбом у Српском Културном центру Истре, једном од најагилнијих које Србија има у региону и у свету. У сарадњи са фестивалом отворена је изложба „Соња Савић: девојка из града“ аутора Предрага Живковића и Мирјане Рацковић, реализована у сарадњи са Уметничком галеријом „Надежда Петровић“ из Чачка.
На самом отварању бројну публику поздравили су прво Милан Рашула, челник СКУЦ-а и Гордана Рестовић, директорка Пула Филм фестивала, о уметничким величинама Соње Савић осим аутора изложбе говорили и представник ФЦС-а Мирољуб Вучковић, као и конзул Србије у Риојеци Горан Петровић.
Глумица Соња Савић (1961-2008) добитница је многих награда од Ниша до Кана, а за својег кратког и плодног живота оставила је траг и као аутор експерименталних и алтернативних филмова и видео радова. Са великим поносом Пулски фестивал памти њену „Златну Арену“ за улогу у филму „Шећерна водица“ Бате Прелића, а публика у СКУЦ-у је могла да се увери у то како су кроз њене улоге говориле генерације урбане омладине. Или, како је то у свом заоставном писму посвећеном Соњи написала легендарна Милена Дравић – „ Већ су се из даљине увелико чули звуци „Лименог добоша“, а Соња и у таквој атмосфери успева да оствари улоге за дивљење, да брани свом снагом урбани филм и да паралелно без резерве себе да музици „Шарла акробате“, „Партибрејкерса“, „Екатарине велике“, Младеновића и Гилета и на тај начин се успротиви и пружи отпор примитивизму…“.