GLOBALIZAM JE AMERIKANIZAM

 

Globalizam nije ništa drugo nego univerzalizacija američkog načina života i, samim tim, materijalnog i nematerijalnog pozapadnjavanja planete. Zatim, globalizacija je američkocentrična, jer joj njena američka vojna sila služi kao vlastiti vektor ekspanzije tamo gde se susreće sa otporom

Kapitalistička globalizacija se pojavljuje kao američko-centrična u osnovi iz dva razloga: prvo, jer univerzalizuje američku subkulturu nihilističke potrošnje i individualističke fragmentacije povezanu sa „cool“ i „trendy“, hladnim i trendovskim projektom hedonističkog liberal-libertinizma, novog „glamour“ i permisivnog totalitarizma. Globalizam nije ništa drugo nego univerzalizacija američkog načina života i, samim tim, materijalnog i nematerijalnog pozapadnjavanja planete. Zatim, globalizacija je američkocentrična, jer joj njena američka vojna sila služi kao vlastiti vektor ekspanzije tamo gde se susreće sa otporom. Na geopolitičkom nivou, dolarska monarhija – Levijatan novog planetarnog poretka – funkcioniše u istom pravcu kao i globalizovano kapitalističko tržište, pri čemu je njeno dolar oružano krilo. Ruši i uništava sve što ometa neograničeno širenje tržišta, slobodno kretanje ljudi redefinisanih kao roba, integralnu merkantilizaciju života i individualističku privatizacija društva. Ona je zakleti neprijatelj političkih odluka suverenih država, teritorijalnih granica, religije transcendencije, socijalne države, društvenog protesta protiv liberalnog totalitarizma, klasične etike ograničenja, opstanka vlada koje nisu usklađene sa monopolarnim poretkom i protive se vašingtonskom konsenzusu, neprijatelj tradicije koji teži da umeri inovaciju kapitalističke kreativne destrukcije. Od 1989. godine, dakle od kada postoji samo jedna hegemonistička država, prisustvuje se metodičnom uništavanju svega što, i na simboličkom i na stvarnom nivou, nije priklonjeno novom globalizovanom klasnom poretku (od porodice do sveta rada, od prava do kulture). Taj poredak po svojoj logici odgovara kapitalizmu koji je postao apsolutan, jer se ostvaruje u prevladavanju svakog ograničenja. Služeći se hegelovskom gramatikom, može se reći da je ogromna moć negativnog poretka integralno razvijena u uslovima univerzalnog otuđenja i gubitka sopstva čovečanstva, u ponižavajućem ispoljavanju furije kapitalističke poplave usredsređene na proces beskonačne valorizacije koja je postala cilj samoj sebi i usmerene na klasnu eksploataciju koju Sluga sa radnim vremenom na određeno vreme pasivno trpi.

Glebalizacija

U svojoj suštini, svehvaljeni globalizam podudara se sa mračnom dinamikom ponovnog pretvaranja u plebs onih masa koje su nekada bile zaštićene pravima stečenim u okviru nacionalnih suverenih država, a sada su redefinisane kao masa kmetova na milosti i nemilosti kapitala bez granica. U tome leži suština „globalizacije“ kao temelja novog finansijskog feudalizma. Globalizacija tržišta prihoda ide podruku sa globalizacijom radnika svedenih na novi plebs planetarnog sistema potreba lišenog etike, bez granica, bez državne zaštite i bez politički garantovanih socijalnih prava.
Današnja fleksibilizacija masa proizvodi ogromnu postmodernu i migrantsku populaciju. Radnici na završnoj montažnoj liniji nalaze se u situaciji da moraju da prihvate veoma niske zarade, ili da vide da automobil koji se uvozi ima samo poneku nacionalnu komponentu, ali koji je koštao vrlo malo u udelu dodatne vrednosti radnika trećeg sveta, jer ga proizvode radnici bez zdravstvene zaštite, bez penzije, u državama sa veoma niskim troškovima, bez poštovanja životne sredine. Globalizacija prisiljava radnike da biraju između „globalizacije“ nadnica i nezaposlenosti.
Uveravaju nas da globalizacija generiše mobilnost, promoviše šanse i jeftina putovanja „low cost“. I na taj način prikrivaju tragedije bez granica koje ona generiše. Recimo otvoreno. To nije globalizacija. To je neravnoteža prava na planetarnoj skali, kroz poluge dampinga, preseljenja i masovne imigracije. To nije globalizacija, već glebalizacija, ili serijska proizvodnja novih supereksploatisanih robova, nedovoljno plaćenih i na određeno vreme zaposlenih na kosmopolitskoj skali. To je klasni trijumf globalno-elitnog Gazde nad nacionalno-narodnim robljem.

Homo precarius – Klasa usamljenika na određeno vreme

Homo precarius je suština individualističke izolacije i prekinute društvene veze. Raskinuo je svaku zajednicu, klasu i solidarnost, držeći se dogme o konkurentnom preduzetništvu koje ga želi kao neprijatelja onih koji su, iako u istoj njegovoj poziciji izrabljenog, uvek spremni da sebe okrivljuju u slučaju neuspeha. On je potpuno bespomoćan i sâm, instrument u rukama apsolutnog kapitala, koji može neograničeno iskorišćavati njegovo telo i um, ruke i neurone. Rasprostranjeno osećanje da svet u kome živimo ne bi trebalo da bude takav kakav jeste, trebalo bi da posluži kao osnova da se iz te slabe mesijanske sile rascveta sentimentalna veza između fragmentisanih „ja“. Umesto toga, to osećanje postaje siroče današnjih političkih kretanja, jer prekarni radnik nikada ne prevazilazi svest nomadskog i monadskog subjekta, niti prelazi u lik „strastvenog besa“ Gramšijevog diskursa. Veliki klasni romani koji su, čak i u Italiji, dali glas opozicionom zahtevu Sluge, od romana „Metelo“ (1955.) Vaska Pratolinija do poslednjeg bleska u delu „Demontaža“ Ermina Ree, preko Đovanija Arpina i Otijera Otijerija, danas pripadaju isključivo prošlosti, ako nisu već utonuli u dubine zaborava. Sa njima je nestala politička i društvena identifikacija u temama koje su nekada vladale, kao što su klasna solidarnost, sukob sa Gazdom, horski protesti protiv otpuštanja, organizovani štrajkovi, operativna potraga za odsutnim dostojanstvom. Tamo gde se pojavljuje nesigurnost – zapošljavanje na određeno vreme, , taj „prekarijat“ je, sa retkim izuzecima, opisan narativno u gore pomenutim modalitetima, bilo u individualizovanoj formi ili kao subjekat koji se lično žali na neugodnost fleksibilnosti, bilo kao pasivna klasa, žrtva eksploatacije koja se, možda, može ublažiti gazdinom dobrotom, ali koja svakako ne može biti uklonjena na praktičan način, jer nije reč o udruženim i svesnim radnicima u privremenom statusu. Podsećamo na reči koje je Marks uputio proleterima u „Bedi filozofije“, „u bedi vide samo bedu“ (sehen sie im Elend nur das Elend), a ne i moguće revolucionarno rušenje. Činjenica da viktimističko jadikovanje danas preovladava nad mogućim horskim ustankom organizovane subjektivnosti i nije, sama po sebi, čisto negativan element. To je ipak, iako embrionalno, iskra kritičke svesti ili, u svakom slučaju, nesaglasje sa preokrenutim svetom koji želi da se predstavi kao prirodan.

 

1Glebalizacija je novi termin proistekao iz interdisciplinarnih studija pod kojim se podrazumeva proces širenja siromaštva u svetu kao direktne posledice fenomena ekonomske globalizacije.

2Homo precarius – prekarni radnici (ili prekarijat – neologizam stvoren kombinacijom reči precarius lat. nesiguran i završetka -ijat iz pojma proletarijat.) Glavna karakteristika prekarijata je nesigurnost, rad na određeno vreme, povremeni i privremeni rad, male dnevnice i niska ili nikakva radna prava i zaštita.

Prevod s italijanskog Dragan Mraović