Глобализам није ништа друго него универзализација америчког начина живота и, самим тим, материјалног и нематеријалног позападњавања планете. Затим, глобализација је америчкоцентрична, јер јој њена америчка војна сила служи као властити вектор експанзије тамо где се сусреће са отпором
Kапиталистичка глобализација се појављује као америчко-центрична у основи из два разлога: прво, јер универзализује америчку субкултуру нихилистичке потрошње и индивидуалистичке фрагментације повезану са „cool“ и „trendy“, хладним и трендовским пројектом хедонистичког либерал-либертинизма, новог „glamour“ и пермисивног тоталитаризма. Глобализам није ништа друго него универзализација америчког начина живота и, самим тим, материјалног и нематеријалног позападњавања планете. Затим, глобализација је америчкоцентрична, јер јој њена америчка војна сила служи као властити вектор експанзије тамо где се сусреће са отпором. На геополитичком нивоу, доларска монархија – Левијатан новог планетарног поретка – функционише у истом правцу као и глобализовано капиталистичко тржиште, при чему је њено долар оружано крило. Руши и уништава све што омета неограничено ширење тржишта, слободно кретање људи редефинисаних као роба, интегралну меркантилизацију живота и индивидуалистичку приватизација друштва. Она је заклети непријатељ политичких одлука суверених држава, територијалних граница, религије трансценденције, социјалне државе, друштвеног протеста против либералног тоталитаризма, класичне етике ограничења, опстанка влада које нису усклађене са монополарним поретком и противе се вашингтонском консензусу, непријатељ традиције који тежи да умери иновацију капиталистичке креативне деструкције. Од 1989. године, дакле од када постоји само једна хегемонистичка држава, присуствује се методичном уништавању свега што, и на симболичком и на стварном нивоу, није приклоњено новом глобализованом класном поретку (од породице до света рада, од права до културе). Тај поредак по својој логици одговара капитализму који је постао апсолутан, јер се остварује у превладавању сваког ограничења. Служећи се хегеловском граматиком, може се рећи да је огромна моћ негативног поретка интегрално развијена у условима универзалног отуђења и губитка сопства човечанства, у понижавајућем испољавању фурије капиталистичке поплаве усредсређене на процес бесконачне валоризације која је постала циљ самој себи и усмерене на класну експлоатацију коју Слуга са радним временом на одређено време пасивно трпи.
Глебализација
У својој суштини, свехваљени глобализам подудара се са мрачном динамиком поновног претварања у плебс оних маса које су некада биле заштићене правима стеченим у оквиру националних суверених држава, а сада су редефинисане као маса кметова на милости и немилости капитала без граница. У томе лежи суштина „глобализације“ као темеља новог финансијског феудализма. Глобализација тржишта прихода иде подруку са глобализацијом радника сведених на нови плебс планетарног система потреба лишеног етике, без граница, без државне заштите и без политички гарантованих социјалних права.
Данашња флексибилизација маса производи огромну постмодерну и мигрантску популацију. Радници на завршној монтажној линији налазе се у ситуацији да морају да прихвате веома ниске зараде, или да виде да аутомобил који се увози има само понеку националну компоненту, али који је коштао врло мало у уделу додатне вредности радника трећег света, јер га производе радници без здравствене заштите, без пензије, у државама са веома ниским трошковима, без поштовања животне средине. Глобализација присиљава раднике да бирају између „глобализације“ надница и незапослености.
Уверавају нас да глобализација генерише мобилност, промовише шансе и јефтина путовања „low cost“. И на тај начин прикривају трагедије без граница које она генерише. Рецимо отворено. То није глобализација. То је неравнотежа права на планетарној скали, кроз полуге дампинга, пресељења и масовне имиграције. То није глобализација, већ глебализација, или серијска производња нових суперексплоатисаних робова, недовољно плаћених и на одређено време запослених на космополитској скали. То је класни тријумф глобално-елитног Газде над национално-народним робљем.
Homo precarius – Класа усамљеника на одређено време
Homo precarius је суштина индивидуалистичке изолације и прекинуте друштвене везе. Раскинуо је сваку заједницу, класу и солидарност, држећи се догме о конкурентном предузетништву које га жели као непријатеља оних који су, иако у истој његовој позицији израбљеног, увек спремни да себе окривљују у случају неуспеха. Он је потпуно беспомоћан и сâм, инструмент у рукама апсолутног капитала, који може неограничено искоришћавати његово тело и ум, руке и неуроне. Распрострањено осећање да свет у коме живимо не би требало да буде такав какав јесте, требало би да послужи као основа да се из те слабе месијанске силе расцвета сентиментална веза између фрагментисаних „ја“. Уместо тога, то осећање постаје сироче данашњих политичких кретања, јер прекарни радник никада не превазилази свест номадског и монадског субјекта, нити прелази у лик „страственог беса“ Грамшијевог дискурса. Велики класни романи који су, чак и у Италији, дали глас опозиционом захтеву Слуге, од романа „Метело“ (1955.) Васка Пратолинија до последњег блеска у делу „Демонтажа“ Ермина Рее, преко Ђованија Арпина и Отијера Отијерија, данас припадају искључиво прошлости, ако нису већ утонули у дубине заборава. Са њима је нестала политичка и друштвена идентификација у темама које су некада владале, као што су класна солидарност, сукоб са Газдом, хорски протести против отпуштања, организовани штрајкови, оперативна потрага за одсутним достојанством. Тамо где се појављује несигурност – запошљавање на одређено време, , тај „прекаријат“ је, са ретким изузецима, описан наративно у горе поменутим модалитетима, било у индивидуализованој форми или као субјекат који се лично жали на неугодност флексибилности, било као пасивна класа, жртва експлоатације која се, можда, може ублажити газдином добротом, али која свакако не може бити уклоњена на практичан начин, јер није реч о удруженим и свесним радницима у привременом статусу. Подсећамо на речи које је Маркс упутио пролетерима у „Беди филозофије“, „у беди виде само беду“ (sehen sie im Elend nur das Elend), а не и могуће револуционарно рушење. Чињеница да виктимистичко јадиковање данас преовладава над могућим хорским устанком организоване субјективности и није, сама по себи, чисто негативан елемент. То је ипак, иако ембрионално, искра критичке свести или, у сваком случају, несагласје са преокренутим светом који жели да се представи као природан.
1Глебализација је нови термин проистекао из интердисциплинарних студија под којим се подразумева процес ширења сиромаштва у свету као директне последице феномена економске глобализације.
2Homo precarius – прекарни радници (или прекаријат – неологизам створен комбинацијом речи precarius лат. несигуран и завршетка -ијат из појма пролетаријат.) Главна карактеристика прекаријата је несигурност, рад на одређено време, повремени и привремени рад, мале дневнице и ниска или никаква радна права и заштита.
Превод с италијанског Драган Мраовић