Učitavanje mogućeg smisla – BEOGRADE, BEOGRADE…

Tek naknadno, izvesne pojedinosti, u sećanju, nameću se kao znamenja epohe. Nostalgija nije izbirljiva gospođa; zadovoljava se onim što je nekada videla i čula. Nisam toliko konzervativan da bih žalio za vremenom kad je u „Borbi“ svakodnevno izlazila rubrika „Protiv klevete i dezinformacija“, tek, sirotinjstvo je bliže istinskom životu, u njemu se i danas lakše snalazim nego u obilju

Sećam se Beograda iz sredine prošlog veka po sitnicama koje će se, danas, mnogima činiti neobične. U uskim vitrinama, uz kapije u centru grada, mogli su se videti oglasi u međuvremenu izumrlih zanatskih usluga – Krpim najlon-čarape, ili Oštrim istupljene žilete; na zidovima starih zdanja u Ulici kneza Miloša bilo je, krupnim slovima, ispisano Provereno min njet (Provereno, nema mina), što su, čisteći grad od Nemaca, utiskivali crvenoarmejci u jesen 1944; vladala je nestašica mleka, pa su čašu tog pića, sa okruglom kajzericom, mogli kupiti jedino mlađi od petnaest godina, i mlečni restoran na Kalemegdanu se zvao Pionirski restoran; oko pijace Zeleni venac odmarali su se volovi ispregnuti iz seljačkih kola, a ispred Železničke stanice su toptali štajerski konji – noge su im, iznad kopita, bile obmotane gustim dlakavim kolutovima; na uglu Nušićeve i Dečanske stajala je udžerica iz turskih vremena, sa trafikom koja je prodavala cigarete; u novinama su izlazili oglasi u kojima je uvređeni muž obaveštavao javnost da ga je napustila supruga po imenu Stanija Stanivuković, čije dugove ne priznaje i pokreće brakorazvodnu parnicu; osiromašeni i zbunjeni prevratom, stari Beograđani su, uoči Svetog Nikole, preko novina javljali da 19. decembra neće primati goste; u kafanama su pri naplaćivanju računa, kelneri brojali svako parče pojedenog hleba; neke ulice su nosile imena živih partijskih rukovodilaca. I tako dalje…
Neću reći da su ta vremena bila lepa, ali bila su. Tek naknadno, izvesne pojedinosti, u sećanju, nameću se kao znamenja epohe. Nostalgija nije izbirljiva gospođa; zadovoljava se onim što je nekada videla i čula. Nisam toliko konzervativan da bih žalio za vremenom kad je u „Borbi“ svakodnevno izlazila rubrika „Protiv klevete i dezinformacija“, tek, sirotinjstvo je bliže istinskom životu, u njemu se i danas lakše snalazim nego u obilju. Odonda su se desile mnoge promene; poslednji olujni nalet Progresa pretvorio je neke velike knjižare u parfimerije, što se, uostalom, desilo i u srcu Pariza. Beograd sledi svetske tokove, zagledan u Zapad kao Meštrovićev Pobednik sa ruba Kalemegdanske tvrđave, ali ni jedan ni drugi ne vide dalje od Zemuna. Ostalo zamišljaju. Obećana Zemlja je najlepša predveče kad se, od Umke do Surčina, razaspu zraci zalazećeg sunca. U tim trenucima Beograd sanjari, uronjen u ono što je s one strane smiraja.
Juče, u šetnji kroz dve-tri ulice u centru, zabave radi, popisah nazive trgovina, firmi i predstavništava. Navešću ih bez reda, onako kako sam u džep gurao zgužvane listiće.
The Famous Nyc, Garinello, Meli Melo, Citta Bianca, Law Office, Ragazza Classico, Nyx, Professional Make Up, Aleksandar Junior, Derchmann, Dexy Co Kids, Roggenart, Prima, Pharmacy, Admiral, Boutique Iga-Iga, Bonneli, Depil Concept, Intesa, Strctura concept, Tattoo Piercing, Dr Max, Premium Salon, Grand Horeca, Enviro, Western Union, Replay, Sale 30%, Nite Joggers, Mobile Servis&Shop, Old Cotton Cargo, A Good Appetite, Fratelli Amici, Boss Hugo Boss, One Luxury Suite, Legend World Wide, LcWaikiki, Piccolo Giorno & Notte, Shoestar, Bebakids, Winbet, Slot& Roulette, Credo, Bookstore, Diopta Outlet, Shop& Go, Superdry B, MUBB, Steve Madden, Lu-Jo, Emirates, Calzedonia, intimissimi Italian lingerie, Max Mara, Credit Agricole, Afrodite Mode Collection, Tiffany, Balkan Bet, Springfield, Make Your Day, 1stvle, Caribic Pizza, Aldo Office Shoes, Zara, H&M, n Slleation, Cultural Centre of Belgrade, Chocolate House, Absolute Time, Prima Valore, Moda Italiana, Accessorize, Maestro Jewelers, Textile Hous second hand (ovo za siromašne građane pod uslovom da znaju engleski), Sun Moon& Stars, Authentic Balkan Food and Drinks, Gente, Rancco, Pro piu grande, Stefano Shoe Art, Etterna, Bonatti, P…S… Airstep fashion, Lacoste, Converse, Terranova, L`Occitane en Provence, Pandora, Zekstra…
Ovakve sam izloge dućana, nekada, viđao po razvučenim varošima Južne Amerike, Severne Afrike i kojekuda po Aziji, najčešće u nekadašnjim kolonijama zapadnih zemalja, i u novoosnovanim državicama Trećeg sveta, u koje se Progres probio sa sex-shops i Coca-Colom.
Žrtva patriotskih predrasuda, mislio sam da smo mi nešto drugo. Tamo, u bivšim kolonijama, zadržao se, u administraciji i u nazivima javnih službi, jezik nekadašnjih gospodara. Mi smo, u govoru, sačuvali podosta turcizama, čime se ne ponosimo, pa hitamo da to nadoknadimo jezičkim otpadom poštovanja vrednijih okupatora. Ako se, jednoga dana, odluče za kopnenu invaziju, u Beograd će ući kao u svoju kuću. Dosta nam je azijatskih hordi; ako je da se robuje, robovaćemo boljima, lepšima i bogatijima od sebe… Mi smo se spremili, a oni, sada, neka vide. Ako dođu, neće morati po uličnim raskršćima udarati stravične crne putokaze, kako su to činili Nemci u osvojenim zemljama. Mi smo to sami obavili.
Šezdesetih godina prošlog veka, pre nego što je De Gol uskratio gostoprimstvo stranim trupama na tlu Francuske, Amerikanci su u Parizu imali sopstvenu saobraćajnu mrežu. (Znao sam gde stoje njihovi autobusi pa sam se, ponekad, besplatno vozio po gradu.) Mi smo gostoljubiv narod, na sve mislimo, te smo ćirilicu blagovremeno zamenili latinicom. Doduše, Beograd je, trenutno, bezbedan, pošto je sav raskopan: isključena je mogućnost da se strane trupe probiju kroz njegove ulice. Brižno pripremljen doček na fasadama Knez Mihailove moraće da sačeka neka pogodnija vremena. Kad bi danas naišao, ostalo bi mu da položi oružje i da se vrati onamo otkuda je došao.
Šta ćemo, takvi smo: ne možemo bez spasonosnog recepta i univerzalnog leka. On se, sada, zove Evropa .Onako umornoj i obespućenoj, samo joj mi još falimo. Ne vidimo, ne želimo da vidimo kako ona prezire sve što je malo i slabomoćno, pa, dakle, i nas. Odbijamo da se suočimo sa istinom, da se okrenemo sebi, trpljenju i strpljenju, a pre svega radu. To jeste najbolje, ali je, brate moj, i najteže…
U Hrvatskoj, članici Evropske unije, i dalje progone ćirilicu sa javnih mesta. Po zakonu, ona je tamo dopuštena. Primam neka tamošnja glasila koja se, uspomoć države, objavljuju Ćirilovim slovima. Ulične natpise i table razbijaju divljaci i primitivci, pijani od mržnje. Kako god bilo, to je njihov problem. Ne bih voleo da sam u koži civilizovanog Hrvata koji to, ćutke, mora gledati.
A u Beogradu su, u izgonu ćirilice, uspešniji nego u Hrvatskoj. Da li je i ovde progone Hrvati? Ma ne, to činimo mi sami. Zašto? Iz želje da se što pre uključimo u kulturni svet! Ćirilicu davimo tiho, svestrano, saterujemo je u mišiju rupu, odbacujemo je kao sramotu i iznošeno odelo, kao ostatak neslavne prošlosti. U Beogradu su joj jedino male pekare ostale verne: hleb naš nasušni je u krvnom srodstvu sa našim prvorodnim pismom. Ono je žrtvovano na oltaru lepše budućnosti, kao da budućnosti ima izvan istorije čiji se tok, kod nas, hiljadu godina utvrđuje.
Beograd je nekada bio jugoslovenski grad; sad bi da postane svetski, ili bar evropski. Srpski, nipošto. Janko Veselinović, u „Pismima sa sela“, na jednom mestu daje reč svom zemljaku Nikoli koji, obilazeći ondašnju našu prestonicu, umuje: „Beograd će propasti (…) zato što ovo nije nalik na Srbiju (…) nekim drugim jezikom ovaj svet govori.“
Proročanstvo se ispunjava.
Profesor Vladušić napominje da je ovde reč o prirodi megapolisa: svi velegradovi sveta bi da raskinu sa narodnom masom koja ih okružuje, da odlete u nebo. Pa se tako i naš lepi Beograd uhvatio u svetsko kolo.