Акције Приштине су део специјалног рата против Србије
Серија дрских провокација из Приштине се наставља и нема баш никаквих сигнала да ће од њих одустати, или да ће их неко са Запада зауставити. Зато прошлонедељни упад приштинских специјалних јединица на север Косова треба разумети као један сегмент из лепезе метода специјалног рата који се према Србији већ дуже време води од стране најмоћнијих обавештајних служби НАТО-а. Перфидна подршка приштинском лудилу, која је некада јавна, а некада прећутна, толико је широка и временски и садржајно усклађена да је потпуно јасно да се њоме управља из једног обавештајног центра за хибридно деловање према Србији.
ПРИУЧЕНИ СПЕЦИЈАЛЦИ Не зна се тачно коју је специјалну јединицу Приштина употребила – по некима то је РОСУ, други кажу ЊСА, трећи да је у питању ФИТ. Најближе истини је да је то привремено скрпљена војна јединица, од специјалаца који су завршили полицијску и војну обуку, међу које су убачени и приучени „полицајци“ који су можда прошли сиријско ратиште. Приучене је по много чему лако препознати.
Професионалци из безбедносних разлога приликом интервенције никада не држе прст на обарачу. Када ставе прст на обарач, онда и пуцају. Испружен кажипрст држе изнад обарача, како због наглих покрета или нервозе не би дошло до нехотичног пуцња и случајних жртава. Они приучени држе прст на обарачу и обавезно вежу лепљивом траком два оквира муниције један за други како би га што лакше и брже заменили. То прави инструктори не дозвољавају јер непотребно и асиметрично оптерећење оквира који је у функцији може изазвати застој на оружју.
Приучени борци у паравојскама на ратишту имају већу слободу у погледу коришћења опреме и оружја и често једни од других науче погрешне ствари које постају пракса. На прљавим ратиштима, као што је сиријско, више се плаше заробљавања него смрти и увек су оптерећени тиме да ће бити заробљени ако им нестане муниције. Зато вежу оквире један за други и праве друге грешке које нису својствене професионалцима – предњи део пушке држе за оквир, што такође може изазвати застој током борбе. Такве грешке могле су се видети на снимцима са сиријског ратишта, тако да је сасвим могуће да су повратници из Сирије искоришћени као појачање за ову бруталну акцију.
ПРАВИ ЦИЉЕВИ АКЦИЈЕ Хетероген састав приштинске паравојне групе маскиране у полицијске униформе је логичан ако се зна какви су били стварни циљеви оружане акције. У питању су два основна циља – прво, да се испровоцира Србија и да се по сваку цену увуче у нови сукоб са НАТО-ом, и друго, да се суровим поступањем застраши српски народ како би се покренуо нови егзодус са Космета. То је разлог инсталирања муџахедина и терориста међу обучене специјалце. Они су недавно учествовали у тешким борбама у Сирији и за њих је ова акција против цивилног становништва лаган посао. Беспотребна употреба силе, злостављање, непотребно повређивање људи, па и оних немоћних који не пружају никакав отпор указују на закључак да је целокупна јединица унапред припремљена да баш тако поступа. Ако се нареди да суровост ескалира у убиства и масакре, што би се догодило да су Срби пружили и најмањи оружани отпор, повратници имају и та искуства јер су на ратишту чинили злочине. У припреми акције рачунало се да њихово сурово понашање буде узор и инспирација онима који тако драстична искуства немају.
ХРВАТСКИ МОДЕЛ На Западу се застрашивање становништва изучава и третира као прихватљив метод успостављања боље контроле заузетих (окупираних) територија и „ослобођених“ народа ради веће безбедности сопствених окупационих трупа. Страни инструктори и саветници преносе ова „научна искуства“ приштинском руководству које усавршава некакав свој оригинални модел притиска и застрашивања српског становништва ради даљег исељавања и спречавања повратка избеглица. Модел који дограђују најсличнији је хрватском моделу који се показао као веома ефикасан и зато највише воле њихове инструкторе и саветнике.
Психолошки ефекти који подстичу исељавање далеко су већи ако се сила и суровост примењују без икаквог повода, према невиним и голоруким људима, само зато што су Срби, где се не штеде ни жене и деца, стари и немоћни. Зато смо и гледали застрашујуће слике уклањања барикада и безобзиран насртај на народ који наводно желе да заштите од криминала. Беспотребно разбијање паркираних аутомобила има сврху да поручи Србима како им никаква имовина на Космету није заштићена и да тамо немају никакву перспективу.
Крајњом суровошћу Србима су настојали да ставе до знања, ако треба ударцима кундака у главу, да су на Космету потпуно незаштићени и да им нико не може помоћи, па ни Србија. Како би били што уверљивији, претукли су и руског дипломату Михаила Красношченка који се ту затекао, као поруку да их ни Руси не могу заштитити. Пуцњи преко глава голоруког народа и поред главе појединцима само су јасна порука да би други пут могли пуцати „у месо“, а шок-бомбе су порука да би следећи пут могле бити бојеве.
СТАВ ЗАПАДА Тешко повређене људе више од кундака боли сазнање да Запад не реагује, не осуђује насиље над Србима него га подржава и оправдава као пожељну акцију коју треба наставити. Тако постаје сасвим јасно да иза овог насиља стоје западни моћници и да је све планирано из центра за вођење специјалног рата против Србије. Оваквим ставом Запад нам поново даје до знања оно што смо одавно искусили – ако се не покоримо и ако нисмо с њима у војном блоку, против нас је све дозвољено.
Приштина је приликом планирања и извршења војних акција потпуно растерећена страха од некакве међународне осуде или санкција и у серију провокација улази максимално релаксирано. Јасно је да су под стакленим звоном моћника западне војне алијансе који ће по свом старом методу поново жртве приказати као кривце. Приштина има снажан мотив да провоцира сукоб јер је убеђена да нешто може добити, а да ништа не може да изгуби. Ако би Србија покренула полицију или војску да заштити српски народ и своје интересе, верују да би их од потпуног пораза заштитио НАТО.
По реакцијама дипломатије западних сила и „међународне заједнице“ јасно се види контрола и координација догађаја, изјава и саопштења. Сличне су као јаје јајету, тако да је потпуно јасно да су унапред припремљене како би се елиминисала и најмања могућност колизије и различитог тумачења збивања на Космету. Па тако драматична и опасна ситуација постаје уобичајена полицијска интервенција против организованог криминала коју треба поздравити и подржати. Примењена је стара тактика специјалног рата – да се жртве прогласе кривим а насилници и провокатори унапред амнестирају.
По понашању КФОР-а може се закључити да је и он био нека врста резерве за евентуалну заштиту приштинских снага ако то буде потребно. НАТО је био спреман за интервенцију, под изговором спасавања КФОР-а и мисије УН, ако српска војска и полиција пређу административну линију. Војне вежбе НАТО-а у нашем окружењу нису део ове конкретне провокације, али су се савршено уклопиле као допунска војна претња и војни притисак на Србију. Европске владе и институције имале су задатак да не реагују и да ћуте.
КРАЈ СТРПЉЕЊА? Циљ Србије је да очува мир и стабилност, како каже председник Србије Александар Вучић, „скоро по сваку цену“, и да се проблеми решавају преговорима и договором. Наравно да мир није могуће одржати по сваку цену, зато што Приштина никада није намеравала да створи нормалне услове за живот Срба у лажној држави Косово. Њихов план је увек био да Србе униште или протерају по узору на Хрватску, што Србија неће дозволити.
Нема Запад ништа против војног решења на Косову и Метохији, и увелико га припрема. И сам специјални рат против Србије који се сада води је својеврсна агресија, веома погодна да се настави оружјем. Једино је важно да се пре тога Србија прикаже као агресивна, насилна и реметилачки фактор у региону. Квазиполитичари у нашем окружењу, за које одавно знамо да су агенти западних обавештајних служби, праве којекакве спискове неподобних српских личности, лепе им етикете да су расисти, фашисти, злочинци и забрањују им улазак у њихове државе и парадржаве. Све то личи на нову смишљену акцију компромитовања српског политичког врха и да би се могло колико сутра десити да нека од западних сила прихвати њихове монтиране памфлете. Јер ако се створи вештачка клима да српски политичари нису добродошли и да нису достојни ни да се с њима разговара, шта онда друго преостаје него ескалација сукоба.
Након приштинске војне акције веома је важно да се прати третман сваког ухапшеног Србина у приштинском притвору и затвору, због могућег притиска на њих да признају нешто што нису учинили, како би се својим изнуђеним изјавама укомпоновали у приштинске измишљотине и конструкције. И методе притиска на ухапшене Албанци су учили од западних инструктора а зна се како они то раде. За кога процене да се више плаши, више ће га притискати, а докле те тортуре могу да иду видели смо по језивим сликама из Гвантанама и којекаквих тајних затвора за које нико није одговарао. Може се очекивати да ће изнуђеним и лажним изјавама Албанци покушати да оправдају своју злочиначку интервенцију и да обезбеде алиби за нове сличне оружане авантуре. Такве намере су већ видљиве јер они тврде да нису успели да похапсе све „осумњичене“.
УЛОГА КФОР-а Команданти КФОР-а су приликом ове незаконите акције потпуно отворили карте и подржали тортуру над Србима. Нису нас изненадили, и раније су то чинили, само перфидније. Овога пута су недвосмислено, свесно и намерно лажно извештавали о догађајима, игнорисали драстично насиље према Србима које по свом мандату морају да штите и дрско слагали да су о предстојећој акцији обавестили Србију. Ако је неко и гајио такве илузије, сада је коначно јасно да они неће спречити неки будући погром или прогон Срба. У сличним ситуацијама биће, у најмању руку, пасивни, а није искључено да буду и директна подршка албанском паравојном дивљању. Да ће им бити маска и заштита од интервенције српске полиције и војске, у то не треба сумњати.
Уместо да спроводи своју мировну мисију, КФОР је директно провоцирао сукоб. Нису хтели да интервенишу, нису хтели ни да виде шта се дешава на терену и нису хтели да се јављају на телефонске позиве српског политичког и војног врха. Ућутали су се јер нису имали никакве аргументе којима би оправдали своју пасивност и равнодушност према насиљу над цивилима које треба да штите. Мађарски официри, иако су нижег ранга, боље су процењивали ситуацију и пошли да интервенишу, али су у томе спречени.
Јавили су се команданти КФОР-а много касније, али не да би интервенисали него да би докучили обавештајне информације о томе да ли ће српска полиција и војска интервенисати или неће. Ако до интервенције дође, на који начин ће интервенисати. Недостајале су им обавештајне информације јер овога пута нису смели да употребе беспилотне летелице базиране у Тузли да шпијунирају војне активности, свесни да је српска ПВО ојачала.
ДИПЛОМАТСКА КОРИСТ Ипак, без обзира на све зло које се догодило, Србија може да извуче некакву дипломатску корист из свега тога. Сада ће злочиначке намере Албанаца бити лакше објашњавати свету него пре ове акције. Слике премлаћених и повређених људи говоре више од речи. Зна се да сваки ударац кундаком, посебно у главу, може бити смртоносан. Албанцима је дозвољено да дипломату ударају кундаком у лице. То мора престати. Ко су они да не поштују оно што се поштује и у најзабаченијем кутку планете – дипломатски пасош, дипломатски имунитет, представници УН. Ако не поштују међународне ауторитете, ко им то верује да они поштују права Срба на Космету.
То што су претукли нашег дипломатског представника у УНМИК-у неће им много сметати, али су претукли и руског дипломату у овој међународној мисији. Русија тражи детаљну истрагу, а захтев тако велике силе не може се игнорисати.