Dr Radomir Mihajlović – Dalje od balkanske močvare

Razgovarala Dijana Ivanović

Da li je Trampovo udaljavanje od problema srpskog odricanja od sopstvene teritorije, pod pretnjama mekom i tvrdom silom, mudar spoljnopolitički potez?

Dr Radomir Mihajlović, profesor na Njujorškom institutu za tehnologiju, kao naturalizovani Njujorčanin i specijalista za analizu podataka govori o najnovijem razvoju događaja na političkoj sceni u SAD, o povezanosti tih događaja sa srpskom političkom scenom, te izgledima Donalda Trampa na predsedničkim izborima 2020. godine. Profesor Mihajlović se posebno osvrće na fenomen „trampizma“ i atribute ovog novog i jedinstvenog pokreta u Americi.

I pored strahovitog pritiska predsednik SAD Donald Tramp nastavlja da pozitivnim rečnikom govori o Rusiji. Prošle godine se čak i susreo s Vladimirom Putinom. Ali prijateljsko obraćanje Trampa Putinu je u disproporciji s realnom američkom politikom prema Rusiji. Kako razumete tu kontroverznu situaciju?
Suočeni sa sve očiglednijim pretnjama, ruski stratezi intenziviraju razvoj svog vojnog industrijskog kompleksa kako bi u nekoj hipotetičkoj situaciji Rusija bila spremna da brani svoje granice. Ma koliko zapadni političari to negirali, NATO pretnja Rusiji, opkoljenoj sa svih strana NATO bazama, stoji kao nedvosmisleno opasna činjenica. NATO se kontinuirano uvećava. Tu su čak i Brazil i Indija u igri. U alternativnim američkim medijima se o opasnosti NATO-a po svetski mir intenzivno polemiše. U jasno definisanom strahu od NATO agresije predsednik Putin čak počinje da preti masivnim nuklearnim odgovorom na sve mete u NATO-u. Kako ga ne bismo sada optužili za neku vrstu panične neodmerenosti, nije loše pomenuti opasku slavnog Bitlsa Džona Lenona koji je na kraju brutalno ubijen pucnjima u leđa, a ta opaska kaže nešto u ovom smislu: „To što sam ja paranoičan ne znači da mi ne rade o glavi.“ U napetoj situaciji, izložen pritisku u SAD i Velikoj Britaniji, predsednik Tramp čini niz poteza kako bi malo olabavio vidljivu napetost s Rusijom. Na opšte užasavanje američkih masovnih medija daje prednost ruskim novinarima na konferencijama za medije i uporno signalizira da Amerikancima nije stalo do kavge s Rusijom. U isto vreme sankcije prema Rusiji se neprekidno pooštravaju. Američka rekordna proizvodnja energenata i energetska politika sve snažnije ugrožavaju rusku ekonomiju malim cenama energenata. Pritisak Vašingtona na političke i ekonomske saveznike Rusije je neprekidan. Nemačkoj i Turskoj se preti zbog gasovoda, Brazil se poziva u NATO a Indija kao rival Kine se poziva u Indopacifičku alijansu. Neke procene su da bi Tramp kao ekspert za pogodbe najradije napravio po Ameriku dobru pogodbu s Putinom i krenuo s razvijanjem poslovnih projekata u Rusiji. Nažalost, takozvana vašingtonska močvara, s globalnom dubinskom državom ispod, ne može brzo i lako da promeni svoj dugogodišnji kurs i da tako nešto dozvoli Trampu. Bez razlike ko je glavni stanovnik Bele kuće, angloameričko neprijateljstvo prema Rusiji se do daljeg nastavlja.
Da li to znači da je sva povika na Trampa o zaveri s Rusima neosnovana i bezrazložna? Kako objašnjavate harangu na Trampa kakvu dosad nijedan predsednik u američkoj istoriji nije doživeo?
Opširni ali nekompletan odgovor na ovo pitanje se može naći u najnovijoj knjizi Njuta Gingriča „Zavera“. U toj knjizi se Trampova politika prema Rusiji opisuje kao daleko agresivnija od Obamine. Kao što smo videli posle dve godine istrage po predmetu zavere predsednika Trampa s Kremljom, na tobožnju štetu po američku demokratiju i bezbednost, dobili smo rezultate koji pokazuju da je istraga bila neosnovana, ali ne i bezrazložna. Putin govori o toj istrazi i paralelnoj antiruskoj kampanji kao nečemu što je važno za međupartijsko razračunavanje i rešavanje unutrašnjih političkih problema SAD. Ovde je Putin samo delimično u pravu. Cilj konstantnog političkog i medijskog pritiska na Trampa pre svega je da ne pruži ni vreme ni priliku Trampovom timu da pokrene istragu protiv prethodnih stanovnika Bele kuće i njihovih saradnika, za šta postoji čitav niz dokazivih razloga. Od kriminalnog špijuniranja jednog legalnog predsedničkog kandidata, preko namernog uništenja dokaza i ometanja federalne istrage, do otvorenog laganja pred istražnim organima da je takozvani Stilov dosije o navodnim Trampovim dogovaranjima s Kremljom i bahanalijama po ruskim hotelima verodostojan dokumenat, pa do direktnih pretnji imamo čitav niz razloga za Trampovu političku i pravnu kontraofanzivu. Ta je ofanziva izgleda započela. Inače Kristofer Stil je bivši britanski agent koji je navodno prodao svoj dosije o Trampu demokratskom komitetu Hilari Klinton. Kroz više slojeva kupaca i prodavaca, dosije napravljen u Britaniji dospeo je u ruke federalnih istražnih organa, koji su, za divno čudo, bez provere sve uzeli zdravo za gotovo. Moguća priča, da nije Rusija već da je Velika Britanija bila upletena u prethodne predsedničke izbore zasad se gura pod tepih. Da preterano ne širimo diskusiju, sličan britanski dosije, takozvani Septembarski dosije iz 2001. godine upropastio je političku karijeru jednog velikog Amerikanca, generala Kolina Pauela. Pauel je trebalo da zasluženo bude prvi Afroamerikanac predsednik SAD. Da nije naivno poverovao u dosije o iračkom nuklearnom i biološkom oružju masovne destrukcije, i da nije pred kamerama u UN mahao iračkom epruvetom koja navodno može da uništi svet, najverovatnije bi s lakoćom dobio predsedničke izbore i možda ne bismo danas imali fenomen Donalda Trampa. Uzgred valja pomenuti da je general Pauel dao ostavku na najvišu poziciju u američkim oružanim snagama kada su krenule pripreme za agresiju na Srbiju i Crnu Goru.
U kom prstenu interesovanja SAD se nalazi rešavanje problema Kosova?
Putin ne primećuje da se od Trampa traži da dokaže da nije prijatelj Rusiji i da nastavi politiku zaoštravanja odnosa s Rusijom, što Tramp ne može da izbegne. Pritisak na Trampa manje utiče na unutrašnju politiku nego što utiče na spoljnu politiku, i to posebno na politiku prema Rusiji. U ovakvoj situaciji rešavanje problema Kosova i Srbije, kao manje važnog problema, delegira se Evropskoj uniji. Od Unije se očekuje da pokuša da isforsira na silu još jednu albansku državu u Evropi. Treba pojasniti da su u bilo kom modernom zakonodavstvu svi ugovori i sve pogodbe sklopljene pod prisilom nevažeći. Na engleskom bi to bilo nešto kao „Contract under dures is void“. Trampovo udaljavanje od problema srpskog odricanja od sopstvene teritorije, pod pretnjama mekom i tvrdom silom, jeste mudar spoljnopolitički potez. Tramp je jedini dosadašnji predsednik SAD koji duboko razume balkanske odnose i probleme Srbije. Uz njega je tu i Džon Bolton, bivši ambasador pri UN a sada savetnik predsednika za nacionalnu bezbednost, koji je vrhunski poznavalac problema na Kosovu. Serviranje friziranih podataka na temu Kosova u Vašingtonu je otežano. Da naglasimo, haranga na Trampa ima dosta spoljnopolitičkog opravdanja, ali na sreću po Srbiju, za razliku od harange na Bila Klintona, Kosovo i Srbija su sporedne teme.
Kakvi su izgledi da se problem Kosova zaista reši povoljno i po državu Srbiju i po stanovnike Kosova? Da li je tako nešto uopšte moguće?
Politika zapadnih država, prvenstveno Austrije, Švajcarske i Nemačke, jeste da se Albancima po nekoj vrsti kratkog postupka napravi druga ili uvećana postojeća država. Velike grupe albanskih naseljenika su primetne u SAD i zapadnim evropskim državama, kao i neočekivano mnogo novih većih poslovnih organizacija u vlasništvu Albanaca za čije osnivanje je po pravilu potrebno dosta vremena i velika poslovna mreža povezanosti. U evropskim državama se ulažu velika sredstva u obrazovno i ekonomsko uzdizanje tradicionalno stočarsko nomadskog albanskog stanovništva u šta je i Jugoslavija nekada intenzivno ulagala. Namesto da se procesi u tom smeru ostave da evoluciono idu prirodnim tokovima, da Kosovari eventualno sami zasluže svoju državu, zapadnoevropske zemlje i SAD smatraju da je kulturni, politički i ekonomski razvoj Albanaca moguće ubrzati veštački. Podrška uspostavljanju druge albanske države je, znamo, otišla toliko daleko da su angloamerički bombarderi bili angažovani da se na silu promene granice države Srbije. Iza paravanskog termina NATO stoji vojna alijansa kojom dominira angloamerički blok. Nasuprot zdravom razumu, anglo-američke bombe su istresane na velike evropske gradove kao što su to Beograd, Novi Sad, Niš, Podgorica i Priština a sve sa objašnjenjem da se diktator Milošević može samo bombama po Srbiji i Crnoj Gori skinuti s vlasti. Ovakvo objašnjenje je još ranih devedesetih godina nudio novinar „Njujork tajmsa“ Lesli Gelb, koji je kasnije postao predsednik Saveta za spoljnu politiku. Međutim šta imamo sada? Milošević je otišao, Kosovari su postali slobodni da nezavisno od Beograda žive, ali izgleda da sloboda od Miloševića i ponekada bahatih beogradskih političara nije dovoljna. Po oslobođenju, prikriveni su istinski motivi globalne dubinske države i apetiti albanskih nacionalista postaju javni. Sada se traže od srpskih vlasti ustupci koji istinske koristi Kosovarima neće doneti a SAD i Evropskoj uniji baš nikakve. Kosovarima je mnogo bolje bilo i biće u Srbiji nego u Albaniji. Da ovo nije tačno, imali bismo kroz decenije zajedničkog života masovno bežanje s Kosova ka Albaniji, a ne obrnuto. Da je lepo živeti u Albaniji, Albanci ne bi čak i danas masovno napuštali svoju slobodnu domovinu. Nažalost, emocije se skupo plaćaju i razumu je vrlo teško protiv emocija. Jedna stara bosanska izreka kaže „Ništa skuplje od inata i sevdaha“. Čujemo da će Srbi do zadnjeg izginuti za voljenu svetu zemlju na Kosovu, a Albanci će iz inata isto tako, samo da nadigraju Srbe. Ta emotivna utakmica se neće završiti nikakvim priznanjem neke dugovečne albanske države na Kosovu. Ponavljam dugovečne. Američkom predsedniku, najpragmatičnijem u novijoj istoriji SAD, emotivna dimenzija balkanskih sukoba je vrlo jasna. Donald Tramp vrlo racionalno izbegava da bespotrebno prlja ruke u balkanskoj kaljuzi. Takav svoj stav je jasno definisao kada je izjavio da zbog crnogorskih kavkadžija Amerika i NATO neće ulaziti ni u kakve ratove. Ovaj stav je s velikim neodobravanjem primljen u Crnoj Gori, ali se suštinski nije odnosio na Crnu Goru već na Kosovo i Kosovare.
Šta kažete o izjavi Slavoja Žižeka da je mladim Amerikancima postalo muka od kapitalizma pa su zato podržali Trampa na prethodnim izborima? Da li nešto tako ima smisla?
Slavoj Žižek je slovenački politički filozof koji kaže da su se mladi Amerikanci razočarali u kapitalizam pa su se zato okrenuli socijalisti Berniju Sandersu i time pomogli da se Tramp izabere. Pravo stanje stvari među mladim američkim glasačima nije baš tako lako opisati. Među njima je brojčano više mladih koji nisu 2016. glasali za Trampa a to će se drastično promeniti 2020. godine. Slavoj gleda u mlade marksiste kao na neku revolucionarnu snagu koja traži promene. Ono što je Slavoj osetio ali nije mogao da artikuliše jeste nešto sasvim drugo. Mladima koji se tokom Trampovog mandata masovno zapošljavaju je najmanje do nekakvog komunizma ili socijalizma. Detaljna, dublja analiza raspoloživih otvorenih podataka daje drugačiju sliku od one koju Slavoj nudi. Među mladim Trampovim glasačima nisu u pitanju bili samo mladi ljudi, već obrazovani mladi ljudi, oni koji su pre izbora posvetili vreme razumevanju situacije u Americi i sagledavanju platforme svih kandidata. Ti su mladi u manjini. Osim Trampa, ostali kandidati su kakofonično ponavljali jedan za drugim istu, i pomalo već dosadnu, politički korektnu priču. Osim Trampa, kao neprofesionalnog političara, nijedan kandidat nije izgledao predsednički, niti državnički. Svi su obećavali već viđeno u izrazitom okviru animoziteta prema Rusiji. Sa Slavojem se posebno ne slažem kada govori o Trampu kao predsedniku haosa i kada implicitno za haos krivi Trampa. Trampova procena stanja u Americi je bila brutalna, a obećana rešenja originalna. Tramp nudi rešenja sa manje haosa u kome će prosečni mladi Amerikanac moći lakše i bolje da planira svoju budućnost. U Obaminom mandatu planiranje budućnosti za sve manje stalno zaposlenih, u rastućem haosu ekonomske neizvesnosti, za mlade je posebno bilo otežano. Slavoj nije razlučio istinski i rastući ekonomski haos u Americi, od haosa koji su masovni mediji projektovali i haosa koji je Tramp smišljeno pravio kako bi dezorijentisao tzv. močvaru, i svoje neumorne protivnike. Stil Trampove prezentacije bio je dosad neviđen. Mnogi političari i površni glasači su mu na tom stilu zamerili. Međutim, originalni dominirajući pristup i grubi udar na glavne teme njegovog predsedničkog mandata imali su očigledni efekat kod intelektualnijih glasača, u delu Amerike koji bolje razume stvari. Treba podvući da je Tramp pobedio u intelektualnijoj slobodnomislećoj Americi, u Americi rezona, dok su Hilari podržali uglavnom površniji i stariji glasači u velikim gradovima. Kapitalizam zasad nema alternativu, ali zato agresivni, ubrzani i često kriminalizovani globalistički tip kapitalizma ima alternativu, a to bi bio etički kapitalizam, sa fer pravilima i sa istim pravilima igre za sve. Interesantno, mnogima se Vladimir Putin čini kao jedan od istaknutijih promotora ovakvog alternativnog globalnog kapitalizma.
Kada ste već pomenuli Putina i globalizam, mogli bismo da bacimo pogled na elitu i inteligenciju Rusije. Aleksandar Dugin se smatra autorom nove ruske političke misli. Kako vam izgleda njegova četvrta politička teorija? Gde je tu Amerika i gde smo mi?
I Slavoj Žižek i Aleksandar Dugin nastupaju s dosta marksističkih predrasuda. Dok jedan otvoreno nudi povratak na socijalizam, drugi nudi ideju o bratskoj bogougodnosti, duševnosti i praiskonskoj ljudskosti. Aleksandra Dugina, ruskog političkog filozofa, uz podsmeh, na Zapadu smatraju strateškim analitičarem s fašistoidnim idejama. Kako je fašizam izrazito agresivan, a Dugin gotovo da nigde ne zagovara agresiju, taj podsmeh antiruskog karaktera ima pre svega propagandnu konotaciju. Dugin kaže da su političke teorije fašizma, socijalizma i liberalizma preživele i da je vreme došlo za novu, četvrtu političku teoriju zasnovanu na Hajdegerovom konceptu „dasein“, što u direktnom prevodu znači „biti tamo“, a u suštinskom prevodu znači „biti istinski prisutan“. Hajdeger i Kjerkegor su se bavili problemom ljudske površnosti, odsutnosti od realnosti i trenutnog životnog trenutka, koji je zaista jedino što istinski postoji. Niti prošlost a ni budućnost ne postoje. Jedina prava istina je sadašnjost.
U svetlu ljudske površnosti o kojoj Hajdeger i Kjerkegor pišu, imamo sada dva angažovana, politička filozofa koji su suštinski pod uticajem marksističkih ideja. Nalepnice fašizam, socijalizam i liberalizam su korisne kada je potrebno uprostiti debatu i razmišljanje o pravim atributima perioda u istoriji čovečanstva koji su uglavnom bili obeleženi kataklizmičnim ratovima. Moderni period sadašnjeg liberalizma obeležen Paks Amerikanom, jeste period s relativnim mirom i s nizom ratova manjeg intenziteta, sa ekonomsko političkim napetostima i manjim agresijama. Srbija sa ostalim jugoslovenskim državama je benignost liberalizma dobro osetila na sopstvenoj koži. Na jedan ili na drugi način, iza oba svetska rata kao i iza svih agresija u modernije vreme imamo fašistoidnu ekspanzionističku ideju, bez razlike u odnosu na političku teoriju koju bismo mogli da primenimo na sukobljene strane. Ne bih ovde elaborirao o fašizmu, ali bih napomenuo da su tradicionalni marksistički atributi fašizma i modernih ekonomsko-političkih sistema nedovoljni za ispravno sagledavanje događanja oko nas. Marksizam potencira ekonomske sile i tu Dugin pravi malu ekstenziju marksizma ukazujući na ljudski faktor. Profesionalnije rečeno, fašizam, socijalizam i liberalizam su nedovoljno precizni modeli sistema na koje se odnose. Sa takvim manje-više površnim modelima, posle Marksovog komunizma, Dugin sada nudi još jednu nerealnu utopiju, „dasein“ utopiju.