Да ли је Трампово удаљавање од проблема српског одрицања од сопствене територије, под претњама меком и тврдом силом, мудар спољнополитички потез?
Др Радомир Михајловић, професор на Њујоршком институту за технологију, као натурализовани Њујорчанин и специјалиста за анализу података говори о најновијем развоју догађаја на политичкој сцени у САД, о повезаности тих догађаја са српском политичком сценом, те изгледима Доналда Трампа на председничким изборима 2020. године. Професор Михајловић се посебно осврће на феномен „трампизма“ и атрибуте овог новог и јединственог покрета у Америци.
И поред страховитог притиска председник САД Доналд Трамп наставља да позитивним речником говори о Русији. Прошле године се чак и сусрео с Владимиром Путином. Али пријатељско обраћање Трампа Путину је у диспропорцији с реалном америчком политиком према Русији. Како разумете ту контроверзну ситуацију?
Суочени са све очигледнијим претњама, руски стратези интензивирају развој свог војног индустријског комплекса како би у некој хипотетичкој ситуацији Русија била спремна да брани своје границе. Ма колико западни политичари то негирали, НАТО претња Русији, опкољеној са свих страна НАТО базама, стоји као недвосмислено опасна чињеница. НАТО се континуирано увећава. Ту су чак и Бразил и Индија у игри. У алтернативним америчким медијима се о опасности НАТО-а по светски мир интензивно полемише. У јасно дефинисаном страху од НАТО агресије председник Путин чак почиње да прети масивним нуклеарним одговором на све мете у НАТО-у. Како га не бисмо сада оптужили за неку врсту паничне неодмерености, није лоше поменути опаску славног Битлса Џона Ленона који је на крају брутално убијен пуцњима у леђа, а та опаска каже нешто у овом смислу: „То што сам ја параноичан не значи да ми не раде о глави.“ У напетој ситуацији, изложен притиску у САД и Великој Британији, председник Трамп чини низ потеза како би мало олабавио видљиву напетост с Русијом. На опште ужасавање америчких масовних медија даје предност руским новинарима на конференцијама за медије и упорно сигнализира да Американцима није стало до кавге с Русијом. У исто време санкције према Русији се непрекидно пооштравају. Америчка рекордна производња енергената и енергетска политика све снажније угрожавају руску економију малим ценама енергената. Притисак Вашингтона на политичке и економске савезнике Русије је непрекидан. Немачкој и Турској се прети због гасовода, Бразил се позива у НАТО а Индија као ривал Кине се позива у Индопацифичку алијансу. Неке процене су да би Трамп као експерт за погодбе најрадије направио по Америку добру погодбу с Путином и кренуо с развијањем пословних пројеката у Русији. Нажалост, такозвана вашингтонска мочвара, с глобалном дубинском државом испод, не може брзо и лако да промени свој дугогодишњи курс и да тако нешто дозволи Трампу. Без разлике ко је главни становник Беле куће, англоамеричко непријатељство према Русији се до даљег наставља.
Да ли то значи да је сва повика на Трампа о завери с Русима неоснована и безразложна? Како објашњавате харангу на Трампа какву досад ниједан председник у америчкој историји није доживео?
Опширни али некомплетан одговор на ово питање се може наћи у најновијој књизи Њута Гингрича „Завера“. У тој књизи се Трампова политика према Русији описује као далеко агресивнија од Обамине. Као што смо видели после две године истраге по предмету завере председника Трампа с Кремљом, на тобожњу штету по америчку демократију и безбедност, добили смо резултате који показују да је истрага била неоснована, али не и безразложна. Путин говори о тој истрази и паралелној антируској кампањи као нечему што је важно за међупартијско разрачунавање и решавање унутрашњих политичких проблема САД. Овде је Путин само делимично у праву. Циљ константног политичког и медијског притиска на Трампа пре свега је да не пружи ни време ни прилику Трамповом тиму да покрене истрагу против претходних становника Беле куће и њихових сарадника, за шта постоји читав низ доказивих разлога. Од криминалног шпијунирања једног легалног председничког кандидата, преко намерног уништења доказа и ометања федералне истраге, до отвореног лагања пред истражним органима да је такозвани Стилов досије о наводним Трамповим договарањима с Кремљом и баханалијама по руским хотелима веродостојан докуменат, па до директних претњи имамо читав низ разлога за Трампову политичку и правну контраофанзиву. Та је офанзива изгледа започела. Иначе Кристофер Стил је бивши британски агент који је наводно продао свој досије о Трампу демократском комитету Хилари Клинтон. Кроз више слојева купаца и продаваца, досије направљен у Британији доспео је у руке федералних истражних органа, који су, за дивно чудо, без провере све узели здраво за готово. Могућа прича, да није Русија већ да је Велика Британија била уплетена у претходне председничке изборе засад се гура под тепих. Да претерано не ширимо дискусију, сличан британски досије, такозвани Септембарски досије из 2001. године упропастио је политичку каријеру једног великог Американца, генерала Колина Пауела. Пауел је требало да заслужено буде први Афроамериканац председник САД. Да није наивно поверовао у досије о ирачком нуклеарном и биолошком оружју масовне деструкције, и да није пред камерама у УН махао ирачком епруветом која наводно може да уништи свет, највероватније би с лакоћом добио председничке изборе и можда не бисмо данас имали феномен Доналда Трампа. Узгред ваља поменути да је генерал Пауел дао оставку на највишу позицију у америчким оружаним снагама када су кренуле припреме за агресију на Србију и Црну Гору.
У ком прстену интересовања САД се налази решавање проблема Косова?
Путин не примећује да се од Трампа тражи да докаже да није пријатељ Русији и да настави политику заоштравања односа с Русијом, што Трамп не може да избегне. Притисак на Трампа мање утиче на унутрашњу политику него што утиче на спољну политику, и то посебно на политику према Русији. У оваквој ситуацији решавање проблема Косова и Србије, као мање важног проблема, делегира се Европској унији. Од Уније се очекује да покуша да исфорсира на силу још једну албанску државу у Европи. Треба појаснити да су у било ком модерном законодавству сви уговори и све погодбе склопљене под присилом неважећи. На енглеском би то било нешто као „Contract under dures is void“. Трампово удаљавање од проблема српског одрицања од сопствене територије, под претњама меком и тврдом силом, јесте мудар спољнополитички потез. Трамп је једини досадашњи председник САД који дубоко разуме балканске односе и проблеме Србије. Уз њега је ту и Џон Болтон, бивши амбасадор при УН а сада саветник председника за националну безбедност, који је врхунски познавалац проблема на Косову. Сервирање фризираних података на тему Косова у Вашингтону је отежано. Да нагласимо, харанга на Трампа има доста спољнополитичког оправдања, али на срећу по Србију, за разлику од харанге на Била Клинтона, Косово и Србија су споредне теме.
Какви су изгледи да се проблем Косова заиста реши повољно и по државу Србију и по становнике Косова? Да ли је тако нешто уопште могуће?
Политика западних држава, првенствено Аустрије, Швајцарске и Немачке, јесте да се Албанцима по некој врсти кратког поступка направи друга или увећана постојећа држава. Велике групе албанских насељеника су приметне у САД и западним европским државама, као и неочекивано много нових већих пословних организација у власништву Албанаца за чије оснивање је по правилу потребно доста времена и велика пословна мрежа повезаности. У европским државама се улажу велика средства у образовно и економско уздизање традиционално сточарско номадског албанског становништва у шта је и Југославија некада интензивно улагала. Наместо да се процеси у том смеру оставе да еволуционо иду природним токовима, да Косовари евентуално сами заслуже своју државу, западноевропске земље и САД сматрају да је културни, политички и економски развој Албанаца могуће убрзати вештачки. Подршка успостављању друге албанске државе је, знамо, отишла толико далеко да су англоамерички бомбардери били ангажовани да се на силу промене границе државе Србије. Иза параванског термина НАТО стоји војна алијанса којом доминира англоамерички блок. Насупрот здравом разуму, англо-америчке бомбе су истресане на велике европске градове као што су то Београд, Нови Сад, Ниш, Подгорица и Приштина а све са објашњењем да се диктатор Милошевић може само бомбама по Србији и Црној Гори скинути с власти. Овакво објашњење је још раних деведесетих година нудио новинар „Њујорк тајмса“ Лесли Гелб, који је касније постао председник Савета за спољну политику. Међутим шта имамо сада? Милошевић је отишао, Косовари су постали слободни да независно од Београда живе, али изгледа да слобода од Милошевића и понекада бахатих београдских политичара није довољна. По ослобођењу, прикривени су истински мотиви глобалне дубинске државе и апетити албанских националиста постају јавни. Сада се траже од српских власти уступци који истинске користи Косоварима неће донети а САД и Европској унији баш никакве. Косоварима је много боље било и биће у Србији него у Албанији. Да ово није тачно, имали бисмо кроз деценије заједничког живота масовно бежање с Косова ка Албанији, а не обрнуто. Да је лепо живети у Албанији, Албанци не би чак и данас масовно напуштали своју слободну домовину. Нажалост, емоције се скупо плаћају и разуму је врло тешко против емоција. Једна стара босанска изрека каже „Ништа скупље од ината и севдаха“. Чујемо да ће Срби до задњег изгинути за вољену свету земљу на Косову, а Албанци ће из ината исто тако, само да надиграју Србе. Та емотивна утакмица се неће завршити никаквим признањем неке дуговечне албанске државе на Косову. Понављам дуговечне. Америчком председнику, најпрагматичнијем у новијој историји САД, емотивна димензија балканских сукоба је врло јасна. Доналд Трамп врло рационално избегава да беспотребно прља руке у балканској каљузи. Такав свој став је јасно дефинисао када је изјавио да због црногорских кавкаџија Америка и НАТО неће улазити ни у какве ратове. Овај став је с великим неодобравањем примљен у Црној Гори, али се суштински није односио на Црну Гору већ на Косово и Косоваре.
Шта кажете о изјави Славоја Жижека да је младим Американцима постало мука од капитализма па су зато подржали Трампа на претходним изборима? Да ли нешто тако има смисла?
Славој Жижек је словеначки политички филозоф који каже да су се млади Американци разочарали у капитализам па су се зато окренули социјалисти Бернију Сандерсу и тиме помогли да се Трамп изабере. Право стање ствари међу младим америчким гласачима није баш тако лако описати. Међу њима је бројчано више младих који нису 2016. гласали за Трампа а то ће се драстично променити 2020. године. Славој гледа у младе марксисте као на неку револуционарну снагу која тражи промене. Оно што је Славој осетио али није могао да артикулише јесте нешто сасвим друго. Младима који се током Трамповог мандата масовно запошљавају је најмање до некаквог комунизма или социјализма. Детаљна, дубља анализа расположивих отворених података даје другачију слику од оне коју Славој нуди. Међу младим Трамповим гласачима нису у питању били само млади људи, већ образовани млади људи, они који су пре избора посветили време разумевању ситуације у Америци и сагледавању платформе свих кандидата. Ти су млади у мањини. Осим Трампа, остали кандидати су какофонично понављали један за другим исту, и помало већ досадну, политички коректну причу. Осим Трампа, као непрофесионалног политичара, ниједан кандидат није изгледао председнички, нити државнички. Сви су обећавали већ виђено у изразитом оквиру анимозитета према Русији. Са Славојем се посебно не слажем када говори о Трампу као председнику хаоса и када имплицитно за хаос криви Трампа. Трампова процена стања у Америци је била брутална, а обећана решења оригинална. Трамп нуди решења са мање хаоса у коме ће просечни млади Американац моћи лакше и боље да планира своју будућност. У Обамином мандату планирање будућности за све мање стално запослених, у растућем хаосу економске неизвесности, за младе је посебно било отежано. Славој није разлучио истински и растући економски хаос у Америци, од хаоса који су масовни медији пројектовали и хаоса који је Трамп смишљено правио како би дезоријентисао тзв. мочвару, и своје неуморне противнике. Стил Трампове презентације био је досад невиђен. Многи политичари и површни гласачи су му на том стилу замерили. Међутим, оригинални доминирајући приступ и груби удар на главне теме његовог председничког мандата имали су очигледни ефекат код интелектуалнијих гласача, у делу Америке који боље разуме ствари. Треба подвући да је Трамп победио у интелектуалнијој слободномислећој Америци, у Америци резона, док су Хилари подржали углавном површнији и старији гласачи у великим градовима. Капитализам засад нема алтернативу, али зато агресивни, убрзани и често криминализовани глобалистички тип капитализма има алтернативу, а то би био етички капитализам, са фер правилима и са истим правилима игре за све. Интересантно, многима се Владимир Путин чини као један од истакнутијих промотора оваквог алтернативног глобалног капитализма.
Када сте већ поменули Путина и глобализам, могли бисмо да бацимо поглед на елиту и интелигенцију Русије. Александар Дугин се сматра аутором нове руске политичке мисли. Како вам изгледа његова четврта политичка теорија? Где је ту Америка и где смо ми?
И Славој Жижек и Александар Дугин наступају с доста марксистичких предрасуда. Док један отворено нуди повратак на социјализам, други нуди идеју о братској богоугодности, душевности и праисконској људскости. Александра Дугина, руског политичког филозофа, уз подсмех, на Западу сматрају стратешким аналитичарем с фашистоидним идејама. Како је фашизам изразито агресиван, а Дугин готово да нигде не заговара агресију, тај подсмех антируског карактера има пре свега пропагандну конотацију. Дугин каже да су политичке теорије фашизма, социјализма и либерализма преживеле и да је време дошло за нову, четврту политичку теорију засновану на Хајдегеровом концепту „dasein“, што у директном преводу значи „бити тамо“, а у суштинском преводу значи „бити истински присутан“. Хајдегер и Кјеркегор су се бавили проблемом људске површности, одсутности од реалности и тренутног животног тренутка, који је заиста једино што истински постоји. Нити прошлост а ни будућност не постоје. Једина права истина је садашњост.
У светлу људске површности о којој Хајдегер и Кјеркегор пишу, имамо сада два ангажована, политичка филозофа који су суштински под утицајем марксистичких идеја. Налепнице фашизам, социјализам и либерализам су корисне када је потребно упростити дебату и размишљање о правим атрибутима периода у историји човечанства који су углавном били обележени катаклизмичним ратовима. Модерни период садашњег либерализма обележен Пакс Американом, јесте период с релативним миром и с низом ратова мањег интензитета, са економско политичким напетостима и мањим агресијама. Србија са осталим југословенским државама је бенигност либерализма добро осетила на сопственој кожи. На један или на други начин, иза оба светска рата као и иза свих агресија у модерније време имамо фашистоидну експанзионистичку идеју, без разлике у односу на политичку теорију коју бисмо могли да применимо на сукобљене стране. Не бих овде елаборирао о фашизму, али бих напоменуо да су традиционални марксистички атрибути фашизма и модерних економско-политичких система недовољни за исправно сагледавање догађања око нас. Марксизам потенцира економске силе и ту Дугин прави малу екстензију марксизма указујући на људски фактор. Професионалније речено, фашизам, социјализам и либерализам су недовољно прецизни модели система на које се односе. Са таквим мање-више површним моделима, после Марксовог комунизма, Дугин сада нуди још једну нереалну утопију, „dasein“ утопију.