Andrea Nales izazvala politički potres u Berlinu

Prva i (ne)očekivana žrtva (gubitničkih) izbora za Evropski parlament: Jedina žena na kormilu najstarije nemačke političke stranke (preko vek i po), Socijaldemokratske partije (SPD), podnela ostavku na sve funkcije – šefa partije i šefa poslaničke grupe u Bundestagu – u času kad se nekad moćna i veoma uticajna stranka našla u dramatičnoj egzistencijalnoj krizi čime je, ako ne trenutno, doveden u pitanje opstanak vladajuće crveno-crne koalicije i Angele Merkel na kancelarskom tronu

Iako se nešto tako moglo očekivati posle dvostrukog fijaska i sunovrata najstarije nemačke političke stranke (osnovana 23. maja 1863. u Lajpcigu), Socijaldemokratske partije (SPD), u jednom danu, na izborima za Evropski parlament (gotovo 12 odsto manje glasova nego na prethodnim izborima, 2014) i poraza na izborima u Bremenu (uz Berlin i Hamburg, jedan od gradova koji imaju status i rang pokrajine), tradicionalnoj tvrđavi crvenih, vest da Andrea Nales „baca koplje u trnje“ izazvala je šok i uzdrmala politički Berlin.
Prva i jedina žena na kormilu Socijaldemokratske partije u njenoj istoriji, neskriveno razočarana, uverena da više nema (očekivanu i neophodnu) podršku, odlučila se naprasno na iznuđen potez: napušta sve funkcije – lidera stranke i šefice poslaničkog kluba socijaldemokrata u Bundestagu – u času dosad najdramatičnije, egzistencijalne krize SPD.
Kriza nacionalnih (i evropskih) razmera Posledično težak potez. Ne samo za uzdrmani i haotični SPD, preti gotovo neizbežnom političkom krizom nacionalnih, ali i evropskih razmera: zgušnjavaju se, naime, spekulacije (i sve otvoreniji zahtevi iz tabora socijaldemokrata) o krahu velike crveno-crne (socijaldemokrate-konzervativci) vladajuće koalicije, čime bi najvažnija članica evropske familije upala, na duži rok, u političku krizu i to u vreme velikog previranja, i haosa, s kojim se unutar sebe suočava Evropska unija, i dosad najvećih iskušenja u transatlantskim odnosima.
Serija drastičnih i dramatičnih poraza (istorijskih razmera) s kojom su se socijaldemokrate suočile – da spomenem samo one poslednje (i najbolnije), na pokrajinskim izborima u Hesenu i Bavarskoj, potom (onim najvažnijem) za Bundestag, te već spomenutim, minule nedelje, u Bremenu i za Evropski parlament – izazvala je pravu agoniju u stranci i učinila krah vladajuće (velike) koalicije očiglednijim.

[restrict]

Davljenički zagrljaj

Postalo je gotovo fizički opipljivo uverenje u članstvu da stranka, kao mlađi partner četvrte velike koalicije zaredom, pod teškom senkom i „čeličnim zagrljajem“ (pre)moćne kanclarke Angele Merkel, gubi sopstveni identitet i (nepovratno) tone u beznačajnost: najnovija istraživanja javnog mnjenja pokazuju da bi, u ovom času, SPD mogao, na izborima, da računa na (samo) mizernih 11–12 odsto, znatno manje ne samo od tradicionalnih rivala, konzervativaca (ni njima ne cvetaju ruže), nego bi se, prvi put, našla daleko iza Zelenih (oni bi osvojili velikih 27 odsto) i čak Alternative za Nemačku!
Čini se da jedino taj paničan strah od katastrofe na eventualnim prevremenim izborima tera rukovodstvo SPD da se gotovo davljenički drži koalicije uprkos činjenici da taj „brak“ očigledno davi i rastače stranku: zlo se trpi iz straha (od) gorega… Zbog toga bi se, kad je bar o užem rukovodstvu stranke reč, moglo igrati na vreme, iako ono trenutno ne radi za SPD. Erozija stranke koja je, uz pomoć najpre liberala, potom Zelenih vladala zemljom više godina, s Vilijem Brantom, Helmutom Šmitom i Gerhardom Šrederom kao kancelarima, a potom, takođe godinama, delila vlast s konzervativcima, nastavlja se dramatično i čini se nezaustavljivo.

Poslednja (klasična) socijaldemokratkinja

Na njenom kormilu smenjivalo se, posle Branta, koji je stranku vodio četvrt veka, mnoštvo ljudi u, iz raznih razloga, zahuktalom tempu, od kojih gotovo niko, u toj promaji, nije „izdržao“ čitav (bar jedan) mandat. Prilike očigledno nisu bile naklonjene ni prvoj ženi na kormilu stranke u njenoj (pre)dugoj istoriji, i „poslednjoj (klasičnoj) socijaldemokratkinji“, kako profil i biografiju Nalesove označava „Špigl“: dete radnika, u stranci od rane mladosti, s impresivnom i strelovitom karijerom, od šefice stranačkog podmlatka, preko generalnog sekretara (sekretarke) do partijskog trona na kojem se zadržala (samo) trinaest meseci.
Imala je „u rukama“ i moćnu poziciju šefice poslaničke frakcije socijaldemokrata u Bundestagu (pre toga ministarsku fotelju), ali očigledno ne i sreće. Nije pomogla ni njena nesporna energija i potpuna posvećenost stranci koja se našla u nezaustavljivom padu. Manjak retoričkog talenta, važnog za političara, nadoknađivala je beskrajnim telefoniranjem, korišćenjem društvenih mreža i upornim obilaskom „terena“. Malo ko je kao ona, kažu, osećao kako „diše baza“.

(Pre)brzo trošenje političkog kapitala

Andrea Nales je, s druge strane, drastičan primer kako se politički kapital, i ugled, mogu, kao na berzi, jednim (nepromišljenim) potezom „prokockati“: u aferi u čijem se epicentru našao šef nemačke tajne službe Hans Georg Masen bacila je sve stranačke, i sopstvene, karte zahtevajući energično njegovu ostavku. I uspela je u tome. Uprkos protivljenju „starijeg“ i snažnijeg koalicionog partnera i još izričitijem otporu ministra unutrašnjih poslova Horsta Zehofera. A onda je neočekivano „poklekla“. Pristala je, kao šef stranke i poslaničkog kluba, da žrtvovani šef tajne službe bude unapređen: imenovan je za državnog sekretara u ministarstvu unutrašnjih poslova.
U grozničavom traženju izlaza vođstvo stranke zasedalo je u dramatičnom tempu kako duboka kriza i zahteva: najuže rukovodstvo promptno već u nedelju (Nalesova je izbegla da se tamo pojavi), u ponedeljak je zasedalo predsedništvo na kojem je pala odluka da Nalesovu nasledi, komesarski i kao prelazno rešenje, do legalnog izbora lidera (već se licitira s nekoliko imena), trojka potpredsednika stranke: dve pokrajinske premijerke, Melu Drajer (Rajnland Pfalc) i Manuela Švesig (Hesen) i šef stranke u pokrajini Hesen Torston Šefer Gebel.
„Trijumvirat“ je dobio nalog da do 24. juna donese plan „kako i kuda dalje“, jasan plan, programski, personalno, kako i dokle s velikom koalicijom. Poslaničku grupu socijaldemokrata u Bundestagu vodio bi, takođe do daljeg, opet komesarski najiskusniji član, ekspert za spoljnu politiku Ralf Micenih.
Andrea Nales se, nakratko, pojavila na ovoj sednici pozdravljena, uprkos gotovo brutalnoj demontaži, snažnim aplauzom. U emotivnom obraćanju kolegama, objasnila je ostavku na sve funkcije, i dodala da ne napušta stranku. Angažovaće se u zavičajnoj partijskoj organizaciji, savetima i – lepljenjem plakata.

Prividni mir i neskrivena zabrinutost

Konzervativci pokušavaju da ostave utisak kako smireno, a u suštini s velikom zabrinutošću, prate dramu „mlađeg“ koalicionog partnera. Ni njima ne bi odgovarao krah vladajuće koalicije pre roka (2021): nijedan od mogućih scenarija za „dan posle“ – a u opticaju su, između ostalog, raspisivanje prevremenih i vanrednih izbora ili formiranje manjinske vlade na određeno vreme – ne nudi pouzdanu dobit i izvesnost.
Uz to, i u samoj Hrišćansko-demokratskoj uniji (CDU) ključa: sve su glasnije, i učestalije, sumnje u kancelarske sposobnosti Anegret Kramp Karenbauer. Ona je nasledila Angelu Merkel (kao njena izabranica) na položaju šefa stranke. S tog položaja se, po pravilu, osvaja kancelarski tron. To pravo prvenstva počinje, međutim, da se AKK (tako je najčešće u medijima oslovljavaju) osporava: „mala Merkelova“, pristigla iz „daleke provincije“, Sara (bila je šefica tamošnje pokrajinske vlade) na veliku berlinsku scenu, teško se izvlači iz senke „velike Merkelove“.

Raste politička temperatura

U svakom slučaju, politička temperatura u koaliciji kreće ka usijanju. Bez obzira na to šta će se dogoditi u SPD, ova stranka će biti prinuđena da „zaoštrava stvari“ kako bi se bar donekle profilisala i spasla od potonuća koje socijaldemokratama preti na sledećim izborima. Već sada se licitira s temama na kojima će SPD insistirati, koje su dosad ostavljane po strani, zbog oštrog protivljenja „starijeg“ koalicionog partnera. Ako koalicija i izdrži do letnjeg političkog zatišja i odlaska poslanika Bundestaga na odmor, neizbežno stiže „vrela jesen“: na polovini mandata, koalicionari prave, po ranijem (čvrstom) dogovoru „inventarisanje“ onoga šta je učinjeno a šta propušteno da se učini iz sporazuma o (njihovom) četvrtom „političkom braku“.
Petog (sigurno) neće biti, izričit je vicekancelar i ministar finansija, socijaldemokrata Olaf Šolc: to bi, kaže, nanelo nepopravljive štete „nemačkoj demokratiji“. A tek, iako to ne spominje, njegovoj (posrnuloj) stranci. Mala vajda što i rivalska, velika „narodna stranka“, Hrišćansko-demokratska unija (CDU), kao i druge tradicionalne partije u Evropi, upadljivo gubi dah.

Muke s Trampom

I dok se „domaća“ politička atmosfera dramatično usijava, ona transatlantska se dramatično hladi: i zvaničnici, ne samo mediji, u Berlinu konstatuju da su odnosi s Vašingtonom dosegli najnižu (zabrinjavajuću) tačku. Vladin koordinator za odnose sa Sjedinjenim Američkim Državama Peter Bajer priznaje da je s (nepredvidljivim) Trampom „vraški teško“. I da će upravo ova godina biti, u tom kontekstu, napeta.
Spisak „užarenih“, problematičnih tema u kojima Berlin i Vašington zastupaju potpuno oprečna stanovišta sve je duži: trgovinski odnosi (Trampu „bode“ oči ogroman suficit koji Nemačka ima u razmeni sa SAD), predsednikove pretnje (kaznenim) carinama za nemačke automobile, reforma Svetske trgovinske organizacije, Pariski sporazum o klimi, nuklearni sporazum sa Iranom (Tramp oba, na zgražanje Evropljana, jednostrano raskida), izdaci za odbranu i NATO (famozna stopa od 2 odsto) i, da preskočimo neka, „Severni tok 2“, direktna energetska veza Nemačke s Rusijom, koju bi Vašington po svaku cenu da raskine.
„Trampov čovek“, novi američki ambasador u Nemačkoj Ričard Grenel, koji nesustalo iritira (i smišljeno provocira) zvaničnike u Berlinu, preti uvođenjem sankcija firmama koje učestvuju u realizaciji velikog energetskog poduhvata i onima koje posluju s Iranom. Njegova otvorena podrška desničarima, Alternativi za Nemačku, i „buđenju tihe većine“, pročitana je kao pokušaj podrivanja nemačke vlade i Angele Merkel. Neki političari su žučno reagovali, tražeći da se Grenelu otkaže gostoprimstvo zbog njegovog ponašanja prema Nemačkoj „kao koloniji“.

Osvajanje Evrope – preko Berlina

Nemački mediji i političari su dugo bili, i sada su, zaokupljeni pitanjem zašto Tramp, čiji preci su Nemci, „nišani“ najviše upravo njihovu zemlju i – kancelarku? Već spomenuti Bajer, koordinator za odnose s Amerikom, sugeriše sledeći odgovor: Tramp zna da može najviše postići u Evropi ciljajući njenu najjaču ekonomiju i najsnažnijeg evropskog lidera. Uostalom, Grenel mu je jednom saopštio: osvajanje (Trampovo) Evrope ide preko Berlina…
Poslovično uzdržana i naglašeno obazriva u formulacijama, nemačka kancelarka napravila je pre koji dan „diplomatski špagat“ („Špigl“): u govoru pred apsolventima (elitnog) Harvarda, prilikom promovisanja u počasnog doktora (29. maj) kritikovala je otvoreno i frontalno, stavku po stavku, princip po princip, politiku američkog predsednika – ne spominjući njegovo ime.
Iako je njen dolazak bio odavno najavljen, Donald Tramp „nije imao vremena“ da se, makar nakratko, sretne s Angelom Merkel. Dvoje lidera, konstatovao je jedan nemački list, povezuje najviše „međusobni animozitet“…

[/restrict]