Андреа Налес изазвала политички потрес у Берлину

Прва и (не)очекивана жртва (губитничких) избора за Европски парламент: Једина жена на кормилу најстарије немачке политичке странке (преко век и по), Социјалдемократске партије (СПД), поднела оставку на све функције – шефа партије и шефа посланичке групе у Бундестагу – у часу кад се некад моћна и веома утицајна странка нашла у драматичној егзистенцијалној кризи чиме је, ако не тренутно, доведен у питање опстанак владајуће црвено-црне коалиције и Ангеле Меркел на канцеларском трону

Иако се нешто тако могло очекивати после двоструког фијаска и суноврата најстарије немачке политичке странке (основана 23. маја 1863. у Лајпцигу), Социјалдемократске партије (СПД), у једном дану, на изборима за Европски парламент (готово 12 одсто мање гласова него на претходним изборима, 2014) и пораза на изборима у Бремену (уз Берлин и Хамбург, један од градова који имају статус и ранг покрајине), традиционалној тврђави црвених, вест да Андреа Налес „баца копље у трње“ изазвала је шок и уздрмала политички Берлин.
Прва и једина жена на кормилу Социјалдемократске партије у њеној историји, нескривено разочарана, уверена да више нема (очекивану и неопходну) подршку, одлучила се напрасно на изнуђен потез: напушта све функције – лидера странке и шефице посланичког клуба социјалдемократа у Бундестагу – у часу досад најдраматичније, егзистенцијалне кризе СПД.
Криза националних (и европских) размера Последично тежак потез. Не само за уздрмани и хаотични СПД, прети готово неизбежном политичком кризом националних, али и европских размера: згушњавају се, наиме, спекулације (и све отворенији захтеви из табора социјалдемократа) о краху велике црвено-црне (социјалдемократе-конзервативци) владајуће коалиције, чиме би најважнија чланица европске фамилије упала, на дужи рок, у политичку кризу и то у време великог превирања, и хаоса, с којим се унутар себе суочава Европска унија, и досад највећих искушења у трансатлантским односима.
Серија драстичних и драматичних пораза (историјских размера) с којом су се социјалдемократе суочиле – да споменем само оне последње (и најболније), на покрајинским изборима у Хесену и Баварској, потом (оним најважнијем) за Бундестаг, те већ споменутим, минуле недеље, у Бремену и за Европски парламент – изазвала је праву агонију у странци и учинила крах владајуће (велике) коалиције очигледнијим.

[restrict]

Дављенички загрљај

Постало је готово физички опипљиво уверење у чланству да странка, као млађи партнер четврте велике коалиције заредом, под тешком сенком и „челичним загрљајем“ (пре)моћне канцларке Ангеле Меркел, губи сопствени идентитет и (неповратно) тоне у безначајност: најновија истраживања јавног мњења показују да би, у овом часу, СПД могао, на изборима, да рачуна на (само) мизерних 11–12 одсто, знатно мање не само од традиционалних ривала, конзервативаца (ни њима не цветају руже), него би се, први пут, нашла далеко иза Зелених (они би освојили великих 27 одсто) и чак Алтернативе за Немачку!
Чини се да једино тај паничан страх од катастрофе на евентуалним превременим изборима тера руководство СПД да се готово дављенички држи коалиције упркос чињеници да тај „брак“ очигледно дави и растаче странку: зло се трпи из страха (од) горега… Због тога би се, кад је бар о ужем руководству странке реч, могло играти на време, иако оно тренутно не ради за СПД. Ерозија странке која је, уз помоћ најпре либерала, потом Зелених владала земљом више година, с Вилијем Брантом, Хелмутом Шмитом и Герхардом Шредером као канцеларима, а потом, такође годинама, делила власт с конзервативцима, наставља се драматично и чини се незаустављиво.

Последња (класична) социјалдемократкиња

На њеном кормилу смењивало се, после Бранта, који је странку водио четврт века, мноштво људи у, из разних разлога, захукталом темпу, од којих готово нико, у тој промаји, није „издржао“ читав (бар један) мандат. Прилике очигледно нису биле наклоњене ни првој жени на кормилу странке у њеној (пре)дугој историји, и „последњој (класичној) социјалдемократкињи“, како профил и биографију Налесове означава „Шпигл“: дете радника, у странци од ране младости, с импресивном и стреловитом каријером, од шефице страначког подмлатка, преко генералног секретара (секретарке) до партијског трона на којем се задржала (само) тринаест месеци.
Имала је „у рукама“ и моћну позицију шефице посланичке фракције социјалдемократа у Бундестагу (пре тога министарску фотељу), али очигледно не и среће. Није помогла ни њена неспорна енергија и потпуна посвећеност странци која се нашла у незаустављивом паду. Мањак реторичког талента, важног за политичара, надокнађивала је бескрајним телефонирањем, коришћењем друштвених мрежа и упорним обиласком „терена“. Мало ко је као она, кажу, осећао како „дише база“.

(Пре)брзо трошење политичког капитала

Андреа Налес је, с друге стране, драстичан пример како се политички капитал, и углед, могу, као на берзи, једним (непромишљеним) потезом „прокоцкати“: у афери у чијем се епицентру нашао шеф немачке тајне службе Ханс Георг Масен бацила је све страначке, и сопствене, карте захтевајући енергично његову оставку. И успела је у томе. Упркос противљењу „старијег“ и снажнијег коалиционог партнера и још изричитијем отпору министра унутрашњих послова Хорста Зехофера. А онда је неочекивано „поклекла“. Пристала је, као шеф странке и посланичког клуба, да жртвовани шеф тајне службе буде унапређен: именован је за државног секретара у министарству унутрашњих послова.
У грозничавом тражењу излаза вођство странке заседало је у драматичном темпу како дубока криза и захтева: најуже руководство промптно већ у недељу (Налесова је избегла да се тамо појави), у понедељак је заседало председништво на којем је пала одлука да Налесову наследи, комесарски и као прелазно решење, до легалног избора лидера (већ се лицитира с неколико имена), тројка потпредседника странке: две покрајинске премијерке, Мелу Драјер (Рајнланд Пфалц) и Мануела Швесиг (Хесен) и шеф странке у покрајини Хесен Торстон Шефер Гебел.
„Тријумвират“ је добио налог да до 24. јуна донесе план „како и куда даље“, јасан план, програмски, персонално, како и докле с великом коалицијом. Посланичку групу социјалдемократа у Бундестагу водио би, такође до даљег, опет комесарски најискуснији члан, експерт за спољну политику Ралф Мицених.
Андреа Налес се, накратко, појавила на овој седници поздрављена, упркос готово бруталној демонтажи, снажним аплаузом. У емотивном обраћању колегама, објаснила је оставку на све функције, и додала да не напушта странку. Ангажоваће се у завичајној партијској организацији, саветима и – лепљењем плаката.

Привидни мир и нескривена забринутост

Конзервативци покушавају да оставе утисак како смирено, а у суштини с великом забринутошћу, прате драму „млађег“ коалиционог партнера. Ни њима не би одговарао крах владајуће коалиције пре рока (2021): ниједан од могућих сценарија за „дан после“ – а у оптицају су, између осталог, расписивање превремених и ванредних избора или формирање мањинске владе на одређено време – не нуди поуздану добит и извесност.
Уз то, и у самој Хришћанско-демократској унији (ЦДУ) кључа: све су гласније, и учесталије, сумње у канцеларске способности Анегрет Крамп Каренбауер. Она је наследила Ангелу Меркел (као њена изабраница) на положају шефа странке. С тог положаја се, по правилу, осваја канцеларски трон. То право првенства почиње, међутим, да се АКК (тако је најчешће у медијима ословљавају) оспорава: „мала Меркелова“, пристигла из „далеке провинције“, Сара (била је шефица тамошње покрајинске владе) на велику берлинску сцену, тешко се извлачи из сенке „велике Меркелове“.

Расте политичка температура

У сваком случају, политичка температура у коалицији креће ка усијању. Без обзира на то шта ће се догодити у СПД, ова странка ће бити принуђена да „заоштрава ствари“ како би се бар донекле профилисала и спасла од потонућа које социјалдемократама прети на следећим изборима. Већ сада се лицитира с темама на којима ће СПД инсистирати, које су досад остављане по страни, због оштрог противљења „старијег“ коалиционог партнера. Ако коалиција и издржи до летњег политичког затишја и одласка посланика Бундестага на одмор, неизбежно стиже „врела јесен“: на половини мандата, коалиционари праве, по ранијем (чврстом) договору „инвентарисање“ онога шта је учињено а шта пропуштено да се учини из споразума о (њиховом) четвртом „политичком браку“.
Петог (сигурно) неће бити, изричит је вицеканцелар и министар финансија, социјалдемократа Олаф Шолц: то би, каже, нанело непоправљиве штете „немачкој демократији“. А тек, иако то не спомиње, његовој (посрнулој) странци. Мала вајда што и ривалска, велика „народна странка“, Хришћанско-демократска унија (ЦДУ), као и друге традиционалне партије у Европи, упадљиво губи дах.

Муке с Трампом

И док се „домаћа“ политичка атмосфера драматично усијава, она трансатлантска се драматично хлади: и званичници, не само медији, у Берлину констатују да су односи с Вашингтоном досегли најнижу (забрињавајућу) тачку. Владин координатор за односе са Сједињеним Америчким Државама Петер Бајер признаје да је с (непредвидљивим) Трампом „врашки тешко“. И да ће управо ова година бити, у том контексту, напета.
Списак „ужарених“, проблематичних тема у којима Берлин и Вашингтон заступају потпуно опречна становишта све је дужи: трговински односи (Трампу „боде“ очи огроман суфицит који Немачка има у размени са САД), председникове претње (казненим) царинама за немачке аутомобиле, реформа Светске трговинске организације, Париски споразум о клими, нуклеарни споразум са Ираном (Трамп оба, на згражање Европљана, једнострано раскида), издаци за одбрану и НАТО (фамозна стопа од 2 одсто) и, да прескочимо нека, „Северни ток 2“, директна енергетска веза Немачке с Русијом, коју би Вашингтон по сваку цену да раскине.
„Трампов човек“, нови амерички амбасадор у Немачкој Ричард Гренел, који несустало иритира (и смишљено провоцира) званичнике у Берлину, прети увођењем санкција фирмама које учествују у реализацији великог енергетског подухвата и онима које послују с Ираном. Његова отворена подршка десничарима, Алтернативи за Немачку, и „буђењу тихе већине“, прочитана је као покушај подривања немачке владе и Ангеле Меркел. Неки политичари су жучно реаговали, тражећи да се Гренелу откаже гостопримство због његовог понашања према Немачкој „као колонији“.

Освајање Европе – преко Берлина

Немачки медији и политичари су дуго били, и сада су, заокупљени питањем зашто Трамп, чији преци су Немци, „нишани“ највише управо њихову земљу и – канцеларку? Већ споменути Бајер, координатор за односе с Америком, сугерише следећи одговор: Трамп зна да може највише постићи у Европи циљајући њену најјачу економију и најснажнијег европског лидера. Уосталом, Гренел му је једном саопштио: освајање (Трампово) Европе иде преко Берлина…
Пословично уздржана и наглашено обазрива у формулацијама, немачка канцеларка направила је пре који дан „дипломатски шпагат“ („Шпигл“): у говору пред апсолвентима (елитног) Харварда, приликом промовисања у почасног доктора (29. мај) критиковала је отворено и фронтално, ставку по ставку, принцип по принцип, политику америчког председника – не спомињући његово име.
Иако је њен долазак био одавно најављен, Доналд Трамп „није имао времена“ да се, макар накратко, сретне с Ангелом Меркел. Двоје лидера, констатовао је један немачки лист, повезује највише „међусобни анимозитет“…

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *