Тијанин закон – КОМЕ НАМИГУЈЕ БОГИЊА ПРАВДЕ

 

 

Важно питање казнене политике и њеног иновирања одвија се у сенци једног деликатног законског прописа – доживотног затвора, који се љуља на таласу политичког опортунитета услед емотивног еха јавности, пренебрегавајући хладну и одмерену јуристичку анализу

 

Кажу да су најопаснији закони око којих се власт и опозиција сложе. Управо је то случај са увођењем доживотног затвора за најтежа кривична дела, мада уз једну домаћу специфичност – опозиција подржава предлог закона, али неће у скупштину да о њему дискутује и гласа јер већ известан период бојкотује парламент. Не мањка политике ни с друге стране, оне која је предлог поднела баш сада, а не у време када је парламент био целовит, тј. сви посланици на броју. Није било вероватно да ће проблем који је у великој мери заокупио пажњу јавности проћи без политичких трзавица, и за многе јефтиног и популистичког прикупљања поена. Јер ствар је и те како озбиљна да би је мимоишло политичко поентирање, ма како оно било окарактерисано.
Наиме, Влада Србије је почетком маја усвојила Предлог закона о изменама и допунама Кривичног законика, који подразумева увођење казне доживотног затвора. Министарство правде усвојило је предлог Фондације „Тијана Јурић“, да се у кривична дела с најстрожим запрећеним казнама уброје тешко убиство, силовање, обљуба над малолетном особом, трудницом и немоћним лицем са смртних исходом.
„Увођењем доживотног затвора за убице деце најважније је да повратницима не дамо прилику да поново силују, убију“, рекао је у јануару иницијатор законских измена Игор Јурић, после најаве председника Србије Александра Вучића о увођењу доживотног затвора за убице деце. Отац 14-годишње Тијане, коју је 2014. отео, силовао, а затим убио и закопао на депонији Драган Ђурић (38) из Сурчина, готово две године водио је битку да, како каже, сва наша деца буду заштићена, да убице њихових вршњака никада више не буду слободни.
Представници Фондације „Тијана Јурић“, која је у оквиру народне иницијативе сакупила готово 160.000 потписа грађана за измену Кривичног законика и предложила увођење казне доживотног затвора за убиство детета, малолетника или трудне жене, поднели су у новембру 2017. године Народној скупштини иницијативу да се промени Кривични законик и уведе строже кажњавање силоватеља и педофила. Годину дана касније, крајем децембра 2018, Министарство правде је оформило радну групу која је радила на изменама и допунама Кривичног закона. Коначно, на сајту Министарства је 22. априла 2019. објављен предлог да се казна доживотног затвора уведе као замена за сва досад најстроже кажњавана кривична дела – и до максималних 40 година.

[restrict]

ЗА ДОЖИВОТНИ ЗАТВОР И ПРОТИВ ЊЕГА

И док се део струке противи предлогу да се уведе доживотни затвор без условног отпуста, јер га сматра нехуманим и противним међународним конвенцијама које је Србија као чланица Света Европе потписала, министарка правде Нела Кубуровић каже да казна доживотног затвора има симболички значај. Ни бивша Југославија ни Србија нису имале доживотну казну затвора, постојала је смртна казна, али је ретко изрицана – медији преносе да су од 1991. до 2002. српски судови изрекли 19 смртних казни, а да ниједна од њих није извршена. Године 2002. уместо ње уведена је казна затвора до 40 година. Нови Кривични закон предвиђа две новине – прво увођење казне доживотног затвора са могућношћу условног отпуста након 27 година издржане казне, а затим и доживотног затвора без условног отпуста за „најсвирепија кривична дела“.
Предлог су оспорили поједини професори универзитета, судије, тужиоци и део представника међународних организација, који су на сајту невладине организације Београдски центар за људска права потписали петицију којом се тражи брисање одредби о доживотној казни без могућности условног отпуста. Увођење доживотног затвора резултат је потребе за строжом казном када је реч о учиниоцима најтежих кривичних дела, а обично су то злочини који потресају јавност, као што су убиства деце. Најтежа казна сада прописана нашим Кривичним закоником је 40 година затвора. Oву казну у Србији тренутно издржава 86 осуђеника.
Председник Врховног касационог суда Драгомир Милојевић изјавио је пре два месеца да судови не воде благу казнену политику, како често политичари говоре у јавности. Србија је земља која има највише затворске казне у средњој Европи, рекао је Милојевић и прецизирао да затворска казна чини чак 94 одсто санкција које изричу виши судови, иначе надлежни за тешка и најтежа кривична дела. „Никад пооштравање запрећених казни није довело до смањења криминала. Криминалца не плаши казна, он мисли да неће бити ухваћен“, казао је Милојевић.
Горан Илић, професор Правног факултета Универзитета у Београду и бивши судија Уставног суда, пооштравање казни које се налазе у изменама Кривичног закона види као популистичке. Образлажући свој став за Би-Би-Си на српском овај експерт за кривично процесно право наводи да је доживотна казна предвиђена и за дела убиства представника највиших државних органа, тешка дела против уставног уређења и безбедности Србије, удруживања ради вршења кривичних дела, геноцид, злочин против човечности, ратни злочин против цивилног становништва, ратни злочин против рањеника и болесника, тероризма и друга. Илић, стога, указује на контрадикторност да за та дела ипак постоји могућност условног отпуста.
„Наравно да убиство детета код свих нас буди стравичне емоције. Али овим изменама долази се до нечег што није здраворазумски. Ако за убиство труднице конципирам одбрану на геноцидној намери и докажем да сам то урадио јер сам желео да искореним њен народ, има шансе да за 27 година тражим условни отпуст. А ако ми то не докажу, онда сам сваку наду угасио. Нема логике“, описује Илић.
И професор др Станко Бејатовић, председник Српског удружења за кривичноправну теорију и праксу и члан радне групе за измене Кривичног законика, сматра да извесност откривања и кажњавања више утиче на потенцијалне будуће учиниоце кривичних дела него висина прописане казне. „Највећи број починилаца сматра да неће бити откривен и процесуиран или да ће, у случају откривања, избећи кажњавање. Зато је од високих казни важнија извесност откривања и ефикасан поступак. Ако кривични процеси трају пет и десет година, онда то нема ефекта на генералну превенцију. За превенцију криминалитета то је најважније. Ма колико била висока прописана казна, она не вреди ништа без ефикасног откривања и процесуирања“, рекао је др Бејатовић својевремено за „Политику“.
Случај Тијане Јурић у августу 2014. био је један од страшнијих у новијој историји Србије и већ је имао утицаја на промене домаћих закона. Годину дана после злочина усвојен је предлог измена Закона о полицији, а измењени члан симболично је назван „Тијанин закон“. Према тој измени, полиција у потрагу за несталим дететом креће одмах након пријаве нестанка, док је раније чекала да прође између 24 и 48 сати.

ЗНАЧАЈ САВЕТА ЕВРОПЕ

Када је у питању казнена политика, основни принцип међународног права је да се достигнути стандард не снижава. Србију нико није терао када је улазила у Савет Европе и ратификовала Европску конвенцију о људским правима да укидањем смртне казне укине и доживотни затвор. Европски суд за људска права је међународни суд Савета Европе који примењује поменуту конвенцију решавајући индивидуалне или представке држава о повредама права из Конвенције, и пресуде овог суда су обавезујуће за државе чланице Савета Европе. Република Србија је чланица Савета Европе од 3. априла 2003. године.
Суд за људска права расправљао је управо случај у коме је законодавац прописао да за поједини облик доживотне казне затвора осуђени нема права да икада изађе на слободу.
Реч је о Великој Британији, која је прописивала три врсте казни доживотног затвора. У две је дозвољавала условни отпуст, наравно увек је реч само о могућности у свим системима, а за најтеже случајеве такве могућности није било. Дакле, Суд је разматрао случај за који се Вучић данас залаже да буде уведен у Србији и стао на становиште да такво законодавство није прихватљиво.
Суд је заузео став да се као најдужи рок може прописати 25 година затворске казне, после чега осуђени мора имати право да тражи да буде пуштен на слободу. Да ту одлуку мора донети суд, а не део извршне власти, и да критеријуми морају бити у складу с науком (пенологијом), а не произвољни.
Одлуке Европског суда за људска права су двоструко обавезујуће за Србију. Једном зато што је Србија чланица Савета Европе и мора да поштује одлуке органа тог савета, а други пут зато што су одлуке тог суда по Уставу Србије обавезујуће приликом тумачења људских права и слобода у Србији. Одатле следи да је предлог правно неутемељен и супротан Уставу Србије и званичној политици Србије за европске интеграције.
Узгред речено, када суд изрекне казну затвора од 40 година, осуђени у Србији данас, пре најављене борбе против криминала, може да тражи да буде пуштен на условни отпуст тек после 27 година.
Потенцијално свака особа која буде осуђена на казну доживотног затвора без могућности условног отпуста, ако се тај закон усвоји, у једном тренутку би могла да тужи Србију Европском суду за људска права и лако добије случај. А последицу би плаћали сви грађани Србије кроз обештећење, иако ће та особа свакако остати у затвору.
Комесарка Савета Европе за људска права Дуња Мијатовић позвала је српске власти да преиспитају нацрт закона који уводи казну доживотног затвора без права на условну слободу за најтежа постојећа кривична дела, на шта су реаговали представници власти и предлагачи закона јер се, многи од њих ће рећи, ти душебрижници за људска права никада нису осврнули на дописе Србије у вези са Косовом и Метохијом и обилним кршењем људских права од стране Шиптара према Србима.
Расправа у Скупштини Србије тече увелико (и није завршена до закључења „Печата“), што оставља могућност да се амандманима исправе грешке у погледу условног отпуста на које указују и струка и Европска унија. Амандмане су поднели и посланици опозиције, али нису у скупштинској сали како би их образложили и потом гласали.
Једино је посланик Демократске странке (ДС) Радослав Милојичић рекао да ће бити у скупштинској сали када се буде гласало о „Тијанином закону“ и да ће то учинити „због своје и све друге деце“, наводећи да тај закон не треба политизовати. Ипак, на крају се предомислио и одустао.
Ако се за смртну казну каже да је заправо савремени принцип талиона, око за око – зуб за зуб, а које је цивилизовано људско друштво одавно одбацило, јер се показало да се убиством не може искоренити убиство (подаци говоре да је проценат убистава већи у земљама где се и даље спроводи), увођење доживотне робије на таласу лаичких емоција и тренутног политичког опортунитета је такође цивилизацијска регресија за коју се кад-тад мора платити цена.

[/restrict]

Скупштина Србије усвојила је измене и допуне Кривичног законика са 159 гласова „за“. Доживотна казна је предвиђена за тешко убиство, силовање, обљубу над малолетном особом, трудницом и немоћним лицем, без права на условни отпуст, што је у складу с предлогом Фондације „Тијана Јурић“.
Осим владајуће већине „Тијанин закон“ гласовима су подржали и радикали, посланици Лиге социјалдемократа Војводине и још два посланика опозиције – Миладин Шеварлић и Ђорђе Вукадиновић. Гласању нису присуствовали посланици који бојкотују рад парламента, иако су, према њиховим речима, потписима подржали грађанску иницијативу за доношење овог закона.