СТО КЊИГА БИБЛИОТЕКЕ АЛЕФ

СА СВЕВИДЕЋЕ СТАЈНЕ ТАЧКЕ КУЛТУРЕ

Када у нашој обогаљеној култури нека едиција достигне стотину наслова, можете бити сигурни да иза тога не стоји институција него је у питању упорни посвећеник, који је, давно, стекао визију како би све морало бити да живимо у нормалним стваралачким околностима

Kада се распадне једна држава, када државом владају најгори – и у моралном и у стручном смислу – онда култура не може да учествује у изградњи и заштити друштва. Култура је тада нешто што смета, што је сувишно. То су по правилу друштва шунда и кича, који се шире као зараза. Зато је потребна елитна, висока култура, која ће нас од тога штитити. Штитећи нас, пружа шансу онима који долазе да кад-тад успоставе друштво утемељено на знању, креацији и поштовању – рекао је у недавном интервјуу један од оваквих посвећеника, борац за праве вредности Бранко Кукић, главна фигура култног часописа „Градац“ и едиције „Алеф“.
Из перспективе тог знања, Кукић је од почетка градио свој „Алеф“ као борхесовску стајну тачку свевидеће културне делатности. Едиција „Алеф“ један је од најугледнијих пројеката у нашем издаваштву, али је високо цењена и у околним државама бивше Југославије. Она је утицала на неколико генерација, али су је најпре прихватали млади људи, студенти, као и универзитетски професори, интелектуалци свих профила, уметници свих врста. Намера је да се преко „Алефа“  прикажу врхунско знање и уметност, уз критику помодарства, спектакла, злоупотребе технологије, која у будућности може да буде погубна за човека, будући да човек све више одлази у други план, губећи индивидуалност.

БОРАЦ ПРОТИВ МРАКА Кукић је успео и успева зато што је, од самих почетака свог рада против мрака, схватио оно што је знао велики тумач и идејни пратилац наше авангарде Тодор Манојловић – неопходност спајања традиције и модерности. Творац „Алефа“ је јасан да јаснији не може бити када истиче: „Модернизам није модел који се бесконачно може примењивати и трајати. Модерно је талас који вас у једном тренутку понесе како бисте променили уметност, начин живота, однос према свету. После једног таласа наиђе други. И тако тече живот, а свет се мења, живећи стално у ритму. Када ће ти таласи наићи, то није могуће предвидети, нити је могуће планирати. Али некада је модерно оно што је давно заборављено. Узмите, примера ради, рокенрол – Точак и Смак су поново модерни, Брана Петровић је данас поново модеран песник. Хоћу да кажем да се у суштини сваке модерности и авангарде налази традиција, само што је увек није лако препознати, а поготово применити. А када се на тој примени инсистира, увек испадне нешто погрешно, штетно и примитивно. Нажалост, у нашој култури увек је било, а и данас има доста таквих примера.“
Ако нам је јасно шта Кукић каже, онда није случајно да је баш стоти наслов „Алефа“ избор из раних огледа Светислава Басаре – „На ивици“ и „Идеологија хелиоцентризма“ (у доба писања оног што је сада прештампано, млади Басара је непосредни ученик „Речника технологије“ београдских „Видика“, и није спреман за компромисе са светом огледала).
Тако у есеју „Кратка теорија ходања по води“, манифесту тертулијановског credo quia absurdum, он каже да наш прелазак на другу страну спречава сумња у сопствену богоподобност и вера у политику, културу, технологију, поверење у природне законе које је такође наметнула цивилизација смрти. Да би човек препешачио реку, мора разбити привид сопственог Ја: „Све док слушам глас који ме одвраћа од тога да закорачим на воду, нисам личност него технолог. Туга што иза себе остављам било коју ствар или биће доказује да сам технолог: технолози постоје само у односу на друго и на друге.“
У огледу „Дух Вавилона, дух Израиља“, коментаришући тврдњу да је „Бог мртав“, Басара вели: „Немогуће је не бити религиозан. Увек се нађе нешто (или неко) и заузме упражњено место прогнаног Бога. Обично је то идол, а обожавати мртвог идола значи чинити себе мртвим јер, пише Мајстер Екхарт, ’љубав је такве природе да промени човека у ствар коју воли’.“
БУКЕТ ПРОПЛАМСАЈА Поред стотог, већ поменутог наслова, у рукама нам је и читав букет пропламсаја ума штампаних у озрачју јубилеја. Деведесет осми наслов је Цвајгов оглед „Фридрих Ниче“, потрага за филозофом који се, објављујући рат Диониса против Распетог, сломио под теретом своје епохе и своје мисли, грлећи, као Раскољников у сну пред убиство, шибаног коња на тргу у Торину.
Кратки огледи Клода Леви-Строса, писани као текстови за италијанске новине „Република“, деведесет девети су наслов „Алефа“, и суочавају нас с низом питања на питак, али убедљив начин – од Деда Мраза, преко разлика између научног и митског мишљења, до случаја „лудих крава“ (књига се зове „Сви смо ми канибали“). „Јутро у Мексику“ Д. Х. Лоренса долази после Басаре, и већ на првој страни све осетимо: „Јутро је, и то у Мексику. Сија сунце. А шта би друго, зими оно стално сија. (…) Осећа се благи мирис каранфила, јер су они надохват руке. А осећа се и смоласти мирис дрвета оцоте, и мирис кафе, танушни мирис лишћа, и Јутра, па чак и Мексика.“
Умни француски читалац савремене уметности Жан Клер, човек који је у памфлету „Зима културе“ најавио ледено доба стваралаштва, дао нам је, као 102. наслов „Алефа“ „Критику модерности“, тврдећи да уметност не може бити модерна, јер се увек враћа на почетак. За њега су савремени музеји својеврсни знаци нестанка уметничког, јер у себи, поред нагомиланих предмета и слика, окупљају усамљенике без заједничке визије, који се крећу одајама потоње празнине. Сто трећи наслов су луминозне „Мисли“ Момчила Настасијевића, један од томова предратног издања његових дела, а које су зналачки приредили Станислав Винавер и Милутин Деврња као „Издање пријатеља“. Па онда нам „Алеф“ доноси записе Живојина Павловића, сабране под наслов „О одвратном“ и Хајдегеров „Вечерњи разговор у логору за ратне заробљенике у Русији између млађег и старијег човека“, у којима писац „Битија и времена“ на хелдерлиновски начин покушава да заснује нови почетак Немачке сломљене у вихору рата што га је сама изазвала. Почетак је могућ као чекање једне нове песме, што ће се родити да би препорађала.
Пред нама је библиотека „Алеф“ као могућност да, захваљујући култури као памћењу, гледамо даље и дубље. Она наставља да траје. Најављена је, у скорој будућности, и Кјеркегорова књига „Болест на смрт“, а очекујемо, између осталог, и Хераклитове „Фрагменте“ и Његошева „Писма“.
Кукић се није одрекао себе него и даље, донкихотски свесно и савесно, корача ка свом циљу. Зато, за крај, дарујемо му стихове Лазе Костића, посвећене витезу од Манче: „Ал’ кад видим паметаре, / где с’ клањају шупљој сили / кад јунаке видим старе / где их скоцка наслад гњили, / те сад оно пале, жаре, / чем’ су били борци чили; / да желуцу сметње није мач отпашу са бедрине; / – такве слике нису вредне будалине Сaвeдрине.“
Господине Кукићу, знамо да нећете отпасати мач.