OTKUP KNJIGA – ŠTA ČITAMO I KOME IDE KINTA?

Piše Zorica Babić

Nabavka knjiga preko tendera je komplikovan, dugotrajan i skup proces koji podrazumeva pravnike i administrativne radnike, a nema nikakve uštede

Neposredan povod za pisanje ovog teksta je aktuelni Konkurs za otkup knjiga Ministarstva kulture i informisanja. Otkupi su bili i jedna od tema nedavno održanog (27. mart) Foruma Bibliotekarskog društva Srbije u Nišu. U planu je da BDS, kao reprezentativno udruženje, pošalje predloge resornom ministarstvu.
Više puta je isticano zašto je Zakon o javnim nabavkama (na snazi od 1. aprila 2013.) neprimeren. Međutim, vredi ponoviti: knjiga se tretira kao roba, prednost imaju distributeri, nije moguće nabaviti knjigu drugačije, na primer na Sajmu knjiga, ili od autora, što je inače bila praksa, nije moguće nabavljati knjige van tekuće produkcije: dobar deo starih dobrih knjiga ako je pohaban ili ukraden, ostaje nedostupan, neke se pojavljuju u reizdanjima, ali neke ipak ne, nekad su reizdanja bolja, ali često i nisu; potrebno je dovijanje za nabavljanje boljeg izdanja iste knjige (na primer: bolji je prevod, ili ima predgovor, ili je „fizički“ lepše, kvalitetnije urađeno). Nabavka knjiga preko tendera je komplikovan, dugotrajan i skup proces koji podrazumeva pravnike i administrativne radnike, a nema nikakve uštede. Naprotiv, neke biblioteke su „utvrdile da se putem javnih nabavki kupuje 40 odsto do 80 odsto manje publikacija zbog razlika u cenama kod izdavača i distributera“ (Zaključak sa tribine u Domu kulture „Studentski grad“, održane 28. januara 2015).

OZBILJNE ZAMERKE I „NELOGIČNOSTI”

Većina biblioteka u Srbiji su opštinske i gradske, pa ih se tiču, uglavnom, republički i gradski otkup; izuzetak su biblioteke u Vojvodini, gde se vrši pokrajinski otkup koji izgleda nešto drugačije od republičkog (sprovode ga biblioteke bez posredovanja komisije). Osim, problematičnosti Zakona, posredi je sukob između izdavača, ili izdavača i distributera, i bibliotekara i izdavača.
Suština zamerki na republički otkup svodi se na sledeće: biblioteke imaju sužen izbor knjiga: komisija koju je izabralo ministarstvo vrši izbor knjiga, pre trijažu ili eliminaciju, pa ih onda prosleđuje bibliotekama. Ovo može, ali ne mora biti problem. Zavisi ko čini komisiju i koliko ona ima vremena za rad. Sledeća stavka je loša: poslednjih godina komisija obavezuje biblioteke na kupovinu određenog broja knjiga, a biblioteke ih obično već imaju, pa im se nepotrebno gomilaju. Najgore: biblioteka dobije praktično dva dana (od petka do ponedeljka) da odabere naslove sa spiska od dve-tri hiljade knjiga! Sama ta činjenica govori kako se bira. Dakle, da imamo i idealnog bibliotekara s najboljom voljom i motivacijom, a obično baš takvog i tu nemamo, izbor će uvek biti loš, tj. lošiji nego što bi mogao biti. Osim toga, neki izdavači nemaju dovoljan broj primeraka, pa se desi da porudžbina propadne: bibliotekama se „skida“ novac, i nisu poručile neku drugu knjigu, a umesto toga dobijaju „zamenu“: najčešće knjigu koje ima u milion primeraka i nikom ne treba.
Gradski okup, a njih obično ima dva, u maju i novembru, osim zakonskih ograničenja, najviše zavisi od direktora. Treba napomenuti da je broj zaposlenih u mnogim bibliotekama u Srbiji toliko mali da nemaju ni pravnika.
Postoji još jedna nelogičnost, na koju se bibliotekari tek usput žale, biblioteke ne mogu same da organizuju programe, tj. one ih organizuju, ali se honorari autorima (izvođačima) isplaćuju preko posrednika, agencije koja je „posao“, takođe, dobila preko tendera; dakle, umanjeni za proviziju. Pitanje je kome ide taj novac, i ko su vlasnici agencija? Koliko mi je poznato, nije u svim bibliotekama tako. Kojih je više, ne znam.
Posebna tema bi bila programi u bibliotekama. Ovde ću samo ukratko izneti svoja zapažanja i iskustva. Ima ih previše, i ne podržavaju uvek osnovnu bibliotečku delatnost. Svakako, ima dosta površnih, suviše specijalističkih (odnose se na neku „nišu“), nepotrebnih. Pitanje je i koliko su istinski usklađeni s potrebama ljudi i njihovim interesovanjima. Pošto smo s „Bolonjom“, ali ne samo njom, odustali od opšteg obrazovanja, stalnog usavršavanja i obezvredili mnoga znanja, onda je publika postala vrlo nehomogena. Ali to ne sme biti izgovor. Veći je problem oglašavanje programa. Kako dopreti do najšireg kruga ljudi i saopštiti im da se u biblioteci dešava neki zanimljiv program, koji je, uz to, i besplatan?

Govori se o krizi čitanja. Ona postoji, ali kakva?

Suština sporova je oko etike i kinte. Postoji samo jedno istraživanje o tržištu knjiga iz 2006. koje je za Narodnu biblioteku Srbije sprovelo preduzeće MC „Most“. Ono je, svakako, danas zastarelo, a pitanje je koliko je pouzdano. Ali ono kaže sledeće: 57 odsto ispitanika je pročitalo bar jednu knjigu za godinu dana, 45 odsto je kupilo bar jednu knjigu, od toga najviše odlazi na beletristiku 41 odsto, a od njih 57 odsto, 33 odsto su članovi biblioteke. Prema podacima NBS-a, 2018. godine, štampano je 16.464 knjige. Govori se o krizi čitanja. Ona postoji, ali kakva?
Po iskustvu autora ovog teksta, mi čitamo čak i više nego pre, ovde uzimamo u obzir ne samo elektronske knjige već sve vrste tekstova dostupnih on-lajn. Ali većina ljudi, ili skoro svi u nekoj meri, čitaju lošije tekstove. Ono što se desilo s internetom u poslednjih deset godina, desilo se i s knjigama, na drugačiji način, doduše. Internet je postao svima dostupan, i nudi informacije, ali su one sve manje kvalitetne. Na stranu filtriranja za pojedine jezike ili države, sve se svelo na reklamu ili neke vesti iz nečega. Sve je teže naći ili skinuti knjigu. Da ne spominjemo Zakon o autorskim pravima (zloglasni član 13) oko koga se ovih dana diglo, s pravom, mnogo prašine u zemljama EU. Naročito, pošto je usvojen.
Većina biblioteka, sa zanemarljivim izuzecima, jesu državne, a većina izdavača, i po spomenutom istraživanju 83,7 odsto, u privatnom vlasništvu. Dakle, jasno je da je država odustala od izdavaštva, kao što je odustala od bioskopa, ali nije sjajno ni s bibliotekama jer im se posredno ili neposredno nameću različiti vidovi „racionalizacije“ i komercijalizacije: sve više posla, a najglomazniji je digitalizacija, što može samo po sebi biti tema, preko zloglasne Uredbe o zabrani zapošljavanja, do nametanja kvantitativnih merila gde im mesto nije. Tako se biblioteka našla u jazu: ilustrativan primer je i nesklad Zakona o bibliotečko-informacionoj delatnosti iz 2011, stav 3, člana 6: „Biblioteke nabavljaju bibliotečko-informacionu građu i izvore… na osnovu samostalne procene stručnjaka, prema utvrđenoj nabavnoj politici, a u skladu sa potrebama najšireg kruga korisnika.“ I s druge strane, „IFLA/UNESKOVOG Manifesta za javne biblioteke“ koji kaže da biblioteke ne smeju da podležu komercijalnim pritiscima. Usluge, u javnim bibliotekama, načelno, treba da budu besplatne. A „biblioteka obavezno treba da bude suštinski element svake dugoročne strategije u oblasti kulture, snabdevanja informacijama, opismenjavanja i obrazovanja“. Dakle, u praksi se pod parolom „najšireg kruga korisnika“ često provlači ne samo bezvredna literatura nego pisanja koja vređaju zdrav razum ili ukus prosečnog čoveka. Niko ne kaže da u bibliotekama moraju samo da budu remek-dela umetnosti ili vrhunski tekstovi iz nauke, nikad se ne bi ni dva stručnjaka složila oko toga, što ne znači da jedan nije bolji, niti je bilo ko pročitao sve knjige, niti bilo ko zna sve dobre knjige, ali je potpuno jasna razlika između ozbiljnih i treš-treš knjiga. Veći je problem inflacija popularne nauke, kvazinauke, niži nivo naučnih radova, kvaziumetničkog elitizma. Ukinut je ili skrajnut etički, stručni momenat, obrazovna funkcija biblioteke i data prednost informacijama, a sledstveno tome popularnosti, a to će reći reklami. Dakle, ljudi ne čitaju loše knjige zato što su glupi, nego zato što su one svuda dostupne, zato što neprekidno o njima slušaju na TV-u ili radiju, čitaju u novinama i na internetu. Izuzetak su Politika i Danas. Književna periodika, na ovaj ili onaj način, posustaje: setimo se samo situacije u kojoj je bio Letopis Matice srpske, najstariji književni časopis. Zatim, imamo primer Zlatne grede, dobrog i uz to besplatnog časopisa, ali koji se distribuira samo u biblioteke i desetak knjižara u nekoliko gradova Srbije. S druge strane, ni tzv. stručna ili ozbiljna kritika, uglavnom, više nije relevantna. To je zahtevan posao, a slabo ili nikako plaćen. A produkcija je takva da je to sve teže pratiti. Vrlo malo se piše, posebno objektivno – kad čovek piše o onome što je dobro. Često je to reklama za knjigu. Ili se piše veoma kritički, s pravom ili ne, ako je u pitanju „ideološki“ protivnik ili neko iz drugog klana. To znači da mnoge dobre knjige ne nalaze put do čitalaca, ili nađu, ali se o tome ne zna jer to nije važna tema. Primetan je i znatan broj dobrih internet-portala koji se bave (i) književnošću, ali oni iz istih razloga ostaju nedovoljno reprezentativni. Preplavljenost knjigama ima za posledicu da ljudi odustaju od čitanja: prvo je teško razabrati šta tu valja, a šta ne, onda se i izabrano čita sa sumnjom da bi drugo bilo bolja (psihološke zamke hiperprodukcije). Zapravo, više skoro da ne postoji niko ko bi i običnim, i profesionalnim čitaocima pomagao u izboru knjiga. Tj. postoji ako ga znate. Tako su najveći izvora znanja postali duboko privatni i većini nedostupni.

ZLONAMERNA KRILATICA

Krilatica: „Bolje je da se čita bilo šta, nego ništa“, koju mnogi izgovaraju sa izrazom mudraca, ne samo da je netačna nego je zlonamerna i sa ozbiljnim lošim posledicama: zaglupljivanjem, emocionalnom (psihološkom) manipulacijom, zavisnošću. Takvima uzvraćam pitanjima: Zašto bi bilo ko traćio vreme, i novac (isti onaj koji fali za „prave stvari“) na nešto štetno? Nije li prirodnije da ih uloži u nešto korisno?
Da rezimiramo: „sistem“ je ozbiljno urušio knjigu i čitanje, mnogi su se, linijom manjeg otpora, privoleli „sistemu“, ali je znatan broj i časnih izuzetaka koji „samo“ „ne rade“ svoj „posao“, ne idu za Turcima jer znaju da im tamo nije mesto; vlasnici su konja, a ako ih već nemaju – iznajme fijaker. U svemu ovome, ipak, najbolje (u materijalnom smislu) prolaze distributeri, komercijalni izdavači knjiga sa agresivnim reklamama, prevagu odnosi kvantitet nad kvalitetom, brzina nad strpljenjem, istrajnošću i preciznosti, površnost nad stvarnim znanjem.