Lindon Laruš – lice drugačije Amerike

VODIČ KROZ MRAČNE KORIDORE ZAPADNE OLIGARHIJE

Za političke neprijatelje, Lindon Laruš je bio i ostao „ekstremistička figura“ i „politički kameleon“, koji je tokom pola veka prošao dug razvojni put, svojevrsnu „ideološku odiseju“, od ekstremne levice do krajnje desnice. Za one koji su ga poštovali, bio je čovek koji otkriva skrivene mehanizme antiljudske politike svetske finansijske oligarhije

Lindon Laruš (1922–2019) nije popularno, a ni previše poznato ime. Možda bi trebalo da bude. U januaru 2001. godine ovaj američki političar i ekonomista, poznat po svojim vezama sa svetskim obaveštajnim krugovima, izneo je sledeće predviđanje: „Jedan nov globalni rat, sa globalnim implikacijama, sigurno će uslediti… Rat će se dogoditi ukoliko to zaželi izraelska vlada, u kombinaciji s određenim anglo-američkim krugovima. Ako oni to žele, onda će svesno izazvati i određene incidente, koji će ’objasniti’ izbijanje tog rata“. Laruš je, u stvari, upozoravao na „opasnost od (novog oblika) fašizma“ kome će prethoditi nova „paljevina Rajhstaga“.
Katastrofa je usledila svega devet meseci kasnije, terorističkim napadom u kojem su srušene njujorške „Kule bliznakinje“ – Svetski trgovinski centar u Njujorku. „Prognoza (Laruša) je potvrđena događajem od 11. septembra 2001, sa svim njegovim posledicama“, podvlači se na sajtu Instituta Šiler koji je osnovao Laruš. Ovaj napad je odneo na hiljade života i ostavio trajnu i duboku traumu u pamćenju američkog naroda. A usledio je i „globalni rat, sa globalnim implikacijama“ koji je on predvideo. Pokazaće se da je taj rat izazvao nepredvidive posledice, prevazilazeći uzroke koji su ga pokrenuli i ubrzavajući kolaps „američke imperije“.

Skriveni mehanizmi antiljudske politike

U nekrologu posvećenom Larušu (preminuo je 12. februara ove godine), savetnik predsednika Ruske Federacije Sergej Glazjev podvlači: „Laruš je predvideo neizbežno nastupanje globalne finansijske krize mnogo godina pre nego što je do nje došlo. Čuveni Larušov dijagram, koji pokazuje rastući jaz između obima realne proizvodnje i finansijskih špekulacija, postao je ozbiljno upozorenje za sve misleće ekonomiste.“ Za to predviđanje američki ekonomista nije dobio nikakvo priznanje: „Umesto priznanja, Laruš je bio progonjen od strane američke finansijske oligarhije, koja ga je čak poslala u zatvor na osnovu lažnih optužbi.“
Laruš je bio „stalni kandidat“ za američkog predsednika – kandidat koji, razume se, nije mogao da pobedi. Veoma dugo, preko pola veka, bio je prisutan na američkoj političkoj sceni, ali ni po čemu nije bio tipičan izdanak američke političke kaste. „Laruš je“, dodaje Glazjev, „predvideo i rusofobsku agresiju američke vladajuće elite i upozoravao na njene pogubne posledice, insistirajući na širokoj međunarodnoj saradnji u stvaranju transkontinentalnih koridora razvoja.“ Međunarodna saradnja i transkontinentalni koridori razvoja? Takva filozofija međunarodnih odnosa potpuno je strana američkim političkim elitama. Umesto na saradnji i skladnom razvoju, ona se bazira na svega dve kategorije: interesu i pravu jačeg.
Zapravo, Laruš je razvio koncepciju „evroazijskog mosta“, koji bi se pružao od Zapadne Evrope do ruskog Dalekog istoka, i još dalje, sve do Aljaske i Sjedinjenih Država – koncepcija koja bi „mogla da postane realna alternativa sadašnjem hibridnom svetskom ratu“ (S. Glazjev). Ili se to, u određenoj meri, već događa, kroz kinesko-rusku saradnju i kineski megaprojekat „Pojas i put“, poznatiji kao „Novi put svile“?
Laruš nije bio sledbenik nikakve „ekonomske ideologije“, najmanje one libertarijanske – još nešto što ga jasno odvaja od američke političke kaste – već zagovornik principa „fizičke ekonomije – realističkog usmerenja ekonomske misli, čiji je cilj stvaranje materijalnih bogatstava i uslova za socijalno-ekonomski razvoj“. Ovde materijalno bogatstvo nije stavljeno u službu finansijske oligarhije nego harmoničnog „razvoja proizvodnih snaga čovečanstva“. Stav koji bi mogao da potpiše i bilo koji marksista. Publikacije koje je on izdavao, dodaje Glazjev, postale su „vodič kroz tamne koridore zapadne vladajuće elite koji otkriva skrivene mehanizme antiljudske politike svetske finansijske oligarhije“.

Najčudniji pokret u američkoj istoriji

Za političke neprijatelje Laruš je bio i ostao „ekstremistička figura“ i „politički kameleon“, koji je tokom pola veka prošao dug razvojni put, svojevrsnu „ideološku odiseju“, od ekstremne levice do krajnje desnice. Oni koji su ga osporavali, tvrdili su i da je stvorio neku vrstu kulta i da njegov pokret uključuje „slepu poslušnost“ prema vođi i „potpunu kontrolu nad životima članova organizacije“. Laruš je ovakve optužbe odbacivao kao obično „smeće“, u stalnoj kampanji koju protiv njega vode od strane oligarhije kontrolisani mediji. Njegov bliski saradnik Pol Goldštajn je tvrdio da takve optužbe dolaze od bivših članova organizacije; onih koji su se „slomili zbog neprekidnih napada koji dolaze spolja“.
Za liberalne medije Laruš je još jedan „teoretičar zavera“, čija se sumnjiva doktrina, nedostojna serioznih naučnih razmatranja, „zasniva na konspirološkim teorijama, ekonomskoj propasti, antisemitizmu, homofobiji i rasizmu“. Kako onda treba tumačiti činjenicu da su se njegova predviđanja često ostvarivala? Drugim rečima: da li je (globalna) zavera „monetarnog kartela“ užasavajuća stvarnost Amerike?
Prema konzervativnoj Heritadž fondaciji (Heritage Foundation) „Laruš je vodio možda jedan od najčudnijih političkih pokreta u američkoj istoriji“, uspevajući da „privuče samo mali broj, ali fanatizovanih sledbenika, koji su delili njegov konspirativni pogled na svet“.

Da li je Laruš bio potajni komunista?

Kakav je to „pogled na svet“? „Teško je utvrditi“ šta je tačno ideologija Lindona Laruša, tvrdi izveštač „Vašington posta“ Džon Minc: „Njegova filozofija je sada gusta smesa – paprikaš – pripremljen od raznih političkih sastojaka.“ U Americi Laruš ostaje pod trajnom sumnjom da je njegovo „pomeranje udesno“ uopšte verodostojno. Drugim rečima: „Da li je Laruš potajno ostao marksista“ (komunista)? U SAD ovakva kvalifikacija je bila, ili još uvek jeste, ravna optužbi za satanizam pred „svetom inkvizicijom“.
Da li je, uostalom, etiketa „teoretičar zavera“ dovoljna da nekog trajno diskvalifikuje iz ozbiljnih intelektualnih rasprava – ili su zavere konstanta u ljudskoj istoriji, realnost od koje, hteli mi to ili ne, ne možemo pobeći? Laruš je „ustalasao američko javno mnjenje nizom skandaloznih tvrdnji, poput one da britanska kraljica Elizabeta II stoji na čelu međunarodne mreže trgovine drogom ili da je MMF stvorio i proširio virus side“. Uzgred, veze britanske krune s trgovinom drogom su nepobitna istorijska činjenica: dokumentuje je, između ostalog, istorija opijumskih ratova koje je Britanska imperija vodila protiv Kine.
Umesto olakih diskvalifikacija, uvreženog običaja da se neistomišljenik etiketira i satanizuje optužbama za koje izostaju bilo kakvi dokazi, trebalo bi poslušati šta je zaista govorio Lindon Laruš.

Kriza opšteg sloma

U nizu svojih predavanja Laruš je upozoravao na neminovnost produbljavanja ekonomske krize na Zapadu, čija će nužna posledica biti izbijanje „narodnih pobuna“: „U okolnostima produbljenja privredne krize, koju nam naši lideri prodaju kao neku prirodnu katastrofu pred kojom smo nemoćni, i pred sve snažnijim, egzistencijalnim pobunama naroda, nužan je naučni pristup problemu, bez kojeg nema rešenja krize i bez kojeg pobuna ne može da se usmeri u pravcu pozitivnog rešenja. Bez ovakvog pristupa, već je sada moguće predvideti sledeću fazu: guranje pobunjenika u rulju, policijsko-vojna intervencija, komunističko-fašističko gušenje pobune, krvoproliće, anarhija…“
Nije li to ono što se upravo danas dešava, sa ustankom „Žutih prsluka“ u Francuskoj, na koji vlada odgovara kriminalizacijom ovog društvenog pokreta, nizom policijskih represivnih mera koje imaju za cilj da silom uguše pokret narodnog nezadovoljstva?
Laruš je bio „prorok nastupajućeg privrednog sloma“, koji je upozoravao da je kriza stvarna, da nije u pitanju nikakav prolazni zastoj, a još manje ciklična kriza u inače uspešnom kapitalističkom modelu, već „opšta kriza celokupnog svetskog ekonomskog sistema“, koja preti nesagledivim posledicama po čitavo čovečanstvo.
U javnim debatama koje je vodio pozivao je „ostatke američkih političkih intelektualaca“ da se pripreme na vakuum vlasti koji će neminovno nastupiti „kad Obamina administracija doživi samouništenje“. U tom trenutku, u uslovima „propasti svetskog ekonomskog sistema“, tvrdio je Laruš, biće neophodno propisivanje niza hitnih mera za spas sveta iz krize.
Termin koji je koristio Laruš je „kriza opšteg sloma“: „Često sam upozoravao da problem nije u apatiji i depresiji već u krizi opšteg sloma celokupnog planetarnog sistema. O tome se razgovaralo, doduše, samo hipotetički … još početkom XX veka, govorilo se da bi se to moglo dogoditi, a sad se to zaista događa – i mi se nalazimo u krizi opšteg sloma.“
Šta tačno znači termin „kriza opšteg sloma“? „Više ne postoji rešenje unutar parametara i izraza koji trenutno deluju. Drugim rečima, ne možete uzeti dimenzije postojećih prilika kao parametre, jer njihovim prilagođavanjem, pa čak ni ubacivanjem novih parametara, ne možete sprečiti slom.“
Potpuni slom je tu, na samom pragu. To će se neminovno dogoditi u sasvim neposrednoj budućnosti.

Trajno dužničko ropstvo

Do ovako radikalnih zaključaka Laruš nije došao sam već na tragu radova niza pronicljivih ekonomista iz XIX i XX stoleća. Među njima se posebno izdvaja ime Roze Luksemburg, čija važna knjiga nosi naslov „Akumulacija kapitala“.
Svoje zaključke o prirodi modernog imperijalizma Roza Luksemburg je izvela proučavajući Britansko carstvo, sistem britanskog ekonomskog kolonijalizma. Britanska imperija je svojevremeno kontrolisala veliki deo planete putem sistema međunarodnih kredita. Reč je o sistemu lihvarskog „finansijskog imperijalizma“, koji se nameće i održava putem zajmova nametnutim drugim zemljama. To je osnova na kojoj je izgrađena moć „međunarodnog monetarnog kartela“, u čije zamke je, veoma davno, uvučena Amerika, koja sada predstavlja njegov noseći stup.
Kako se gradio i kako funkcioniše ovaj sistem, Roza Luksemburg objašnjava na primeru Egipta, sledeći niz događaja koji su na koncu doveli do britanske okupacije ove zemlje 1882. godine. Počev od 1865. Egipat se preko Anglo-egipatske banke zadužuje nizom kredita radi uzgoja pamuka, sve do tačke u kojoj je „funkcionisanje kapitala doseglo stanje ludila“: jedan kredit je sledio za drugim, a kamate jednog kredita namirivale su se novim.
Dugovi Egipta su ubrzo postali nenaplativi. Odakle su se namicala sredstva za otplatu duga koji zapravo nije moguće otplatiti? „Od seljaka, njihovom zemljom, njihovim radom. Radeći na plantaži pamuka i na poljima šećerne trske bez plate, skačući s jednog posla na drugi, prema trenutnoj nuždi. Što je veće bilo evropsko zaduženje, to se više moralo iznuditi od seljaka. Širom Egipta ljudi su napuštali svoja sela, rušili svoje kuće, nisu više orali svoju zemlju kako bi izbegli plaćanje zelenaških poreza… Čak 10.000 egipatskih seljaka umrlo je od gladi za godinu dana jer više nisu bili u stanju da plaćaju poreze…“
To je stanje trajnog dužničkog ropstva, u koje je zapala većina, ne samo „trećesvetskih zemalja“ već i niz razvijenih ili manje razvijenih zemalja Zapada, uključujući i Sjedinjene Države, sa enormnim dugom koji i dalje, tokom mandata predsednika Trampa, nastavlja da vrtoglavo raste. Do koje granice?

Tačka sloma

Sistem globalne lihve, mračni sistem vladavine „monetarnih kartela“ – finansijske oligarhije koja ima svoj centar u Londonu i filijale u Njujorku i širom sveta – u međuvremenu je postao globalan. „Dugovi, imovina, novac, vlasništvo nad nekretninama i pokretnom imovinom, sve to, posedujući nominalnu vrednost u obliku papira, počinje zasenjivati kapital koji poseduje stvarnu vrednost…“ Deo tog naopakog sistema međunarodne lihve su i MMF i Svetska banka, kao i čitav niz svetskih finansijskih institucija, u službi iste te oligarhije.
„U tom imperijalističkom sistemu“, objašnjava Laruš, „pojam monetarne vrednosti zamenjuje koncepciju stvarne ekonomske proizvodne vrednosti“. On više nema nikakve veze sa stvarnom ekonomijom i stvarnom proizvodnjom, njegova mreža prekriva dobar deo sveta i omogućava oligarhiji – jedino njoj – da crpe sva njegova bogatstva i resurse, sve što je stvoreno radom miliona obespravljenih i osuđenih na trajno siromaštvo. I to putem duga, koji nikad neće biti otplaćen, ali koji stalno mora da se uvećava, širi i raste. Taj dug, međutim, nije stvaran, novac monetarnog kartela je „proizveden ni iz čega“, on je realno nepostojeći.
Tako je dug postao „samošireća vrednost“, koja se „opslužuje pljačkanjem resursa i proizvodnje nerazvijenog sektora“. Putem mehanizma „dužničkih ekonomija“ čitave zemlje se pretvaraju u kolonije, a njihove privrede postaju „industrije za puku proizvodnju likvidnosti, u svrhu spasavanja te izmišljene mase zaduženja“.
Sada smo dospeli do „krajnje tačke tog modela“: „Mi se nalazimo u inflacijsko-deflacijskoj fazi krize opšteg sloma celokupnog planetarnog sistema. Kao što je pokazala Roza Luksemburg, ova vrsta krize je neizbežan ishod sistema imperije. Imperijalizam (finansijski imperijalizam) nužno vodi do privrednog sloma“, a to je upravo ono što „proživljavamo danas“, u ovom trenutku.

„Oni koji samo liče na ljude“

Lindon Laruš je bio zagovornik prava na puni suverenitet i harmonični razvoj svih naroda, pa i onih koji su nazivani „narodima Trećeg sveta“, i to kroz unapređenje obrazovnih sistema i ekonomija ovih zemalja. Bio je i nepomirljivi protivnik imperijalističke britanske politike i svih „srodnih političkih matrica“, otelotvorenih u administracijama niza američkih predsednika – Trumana, Ajzenhauera, Niksona, Kartera, Regana, oba Buša, Obame… Laruš je beskompromisno odbacivao „politiku iza koje se kriju britanski imperijalni interesi“ – zasnovanu na konceptima „slobodne trgovine“ i „ograničenog suvereniteta“ – kao i sve neomaltuzijanske doktrine.
Bio je dosledan borac za „novi i pravičan svetski ekonomski poredak“ koji treba da počiva na „novom kvalitetu partnerstva među suverenim nacionalnim državama“, a ne na dužničkom ropstvu, lihvi i dominaciji Zapada – iza koje se, u stvari, krije zapadna finansijska oligarhija. Da li je preterano nazvati ga „titanom misli“, „vatrenim borcem za bolju budućnost“ nadahnutim „ljubavlju prema čovečanstvu“, kao što je to učinio Sergej Glazjev u svom nekrologu posvećenom Larušu?
„Njegove ideje se danas materijalizuju“, smatra Glazjev, „u novom poretku svetske privrede koji sam nazvao integralnim i koji ujedinjuje interese naroda različitih zemalja za skladni razvoj čovečanstva.“
Laruš pripada drugačijoj Americi. On nije zastupao interese moćnih, „onih koji samo liče na ljude“, već interese „običnih ljudi“: američkih radnika i farmera i interese podjarmljenih moćnom i nevidljivom „monetarnom kartelu“ širom sveta.
Ako je Lindon Laruš bio u pravu, njegovim idejama ćemo se tek vraćati u godinama koje slede. Ako nije, i ako je moderni Zapad u pravu, a takvo društvo najbolje, ili makar najmanje loše od svih mogućih, njegovo ime će ubrzo biti zaboravljeno.