Линдон Ларуш – лице другачије Aмерике

ВОДИЧ КРОЗ МРАЧНЕ КОРИДОРЕ ЗАПАДНЕ ОЛИГАРХИЈЕ

За политичке непријатеље, Линдон Ларуш је био и остао „екстремистичка фигура“ и „политички камелеон“, који је током пола века прошао дуг развојни пут, својеврсну „идеолошку одисеју“, од екстремне левице до крајње деснице. За оне који су га поштовали, био је човек који открива скривене механизме антиљудске политике светске финансијске олигархије

Линдон Ларуш (1922–2019) није популарно, а ни превише познато име. Можда би требало да буде. У јануару 2001. године овај амерички политичар и економиста, познат по својим везама са светским обавештајним круговима, изнео је следеће предвиђање: „Један нов глобални рат, са глобалним импликацијама, сигурно ће уследити… Рат ће се догодити уколико то зажели израелска влада, у комбинацији с одређеним англо-америчким круговима. Ако они то желе, онда ће свесно изазвати и одређене инциденте, који ће ’објаснити’ избијање тог рата“. Ларуш је, у ствари, упозоравао на „опасност од (новог облика) фашизма“ коме ће претходити нова „паљевина Рајхстага“.
Катастрофа је уследила свега девет месеци касније, терористичким нападом у којем су срушене њујоршке „Куле близнакиње“ – Светски трговински центар у Њујорку. „Прогноза (Ларуша) је потврђена догађајем од 11. септембра 2001, са свим његовим последицама“, подвлачи се на сајту Института Шилер који је основао Ларуш. Овај напад је однео на хиљаде живота и оставио трајну и дубоку трауму у памћењу америчког народа. А уследио је и „глобални рат, са глобалним импликацијама“ који је он предвидео. Показаће се да је тај рат изазвао непредвидиве последице, превазилазећи узроке који су га покренули и убрзавајући колапс „америчке империје“.

Скривени механизми антиљудске политике

У некрологу посвећеном Ларушу (преминуо је 12. фебруара ове године), саветник председника Руске Федерације Сергеј Глазјев подвлачи: „Ларуш је предвидео неизбежно наступање глобалне финансијске кризе много година пре него што је до ње дошло. Чувени Ларушов дијаграм, који показује растући јаз између обима реалне производње и финансијских шпекулација, постао је озбиљно упозорење за све мислеће економисте.“ За то предвиђање амерички економиста није добио никакво признање: „Уместо признања, Ларуш је био прогоњен од стране америчке финансијске олигархије, која га је чак послала у затвор на основу лажних оптужби.“
Ларуш је био „стални кандидат“ за америчког председника – кандидат који, разуме се, није могао да победи. Веома дуго, преко пола века, био је присутан на америчкој политичкој сцени, али ни по чему није био типичан изданак америчке политичке касте. „Ларуш је“, додаје Глазјев, „предвидео и русофобску агресију америчке владајуће елите и упозоравао на њене погубне последице, инсистирајући на широкој међународној сарадњи у стварању трансконтиненталних коридора развоја.“ Међународна сарадња и трансконтинентални коридори развоја? Таква филозофија међународних односа потпуно је страна америчким политичким елитама. Уместо на сарадњи и складном развоју, она се базира на свега две категорије: интересу и праву јачег.
Заправо, Ларуш је развио концепцију „евроазијског моста“, који би се пружао од Западне Европе до руског Далеког истока, и још даље, све до Аљаске и Сједињених Држава – концепција која би „могла да постане реална алтернатива садашњем хибридном светском рату“ (С. Глазјев). Или се то, у одређеној мери, већ догађа, кроз кинеско-руску сарадњу и кинески мегапројекат „Појас и пут“, познатији као „Нови пут свиле“?
Ларуш није био следбеник никакве „економске идеологије“, најмање оне либертаријанске – још нешто што га јасно одваја од америчке политичке касте – већ заговорник принципа „физичке економије – реалистичког усмерења економске мисли, чији је циљ стварање материјалних богатстава и услова за социјално-економски развој“. Овде материјално богатство није стављено у службу финансијске олигархије него хармоничног „развоја производних снага човечанства“. Став који би могао да потпише и било који марксиста. Публикације које је он издавао, додаје Глазјев, постале су „водич кроз тамне коридоре западне владајуће елите који открива скривене механизме антиљудске политике светске финансијске олигархије“.

Најчуднији покрет у америчкој историји

За политичке непријатеље Ларуш је био и остао „екстремистичка фигура“ и „политички камелеон“, који је током пола века прошао дуг развојни пут, својеврсну „идеолошку одисеју“, од екстремне левице до крајње деснице. Они који су га оспоравали, тврдили су и да је створио неку врсту култа и да његов покрет укључује „слепу послушност“ према вођи и „потпуну контролу над животима чланова организације“. Ларуш је овакве оптужбе одбацивао као обично „смеће“, у сталној кампањи коју против њега воде од стране олигархије контролисани медији. Његов блиски сарадник Пол Голдштајн је тврдио да такве оптужбе долазе од бивших чланова организације; оних који су се „сломили због непрекидних напада који долазе споља“.
За либералне медије Ларуш је још један „теоретичар завера“, чија се сумњива доктрина, недостојна сериозних научних разматрања, „заснива на конспиролошким теоријама, економској пропасти, антисемитизму, хомофобији и расизму“. Како онда треба тумачити чињеницу да су се његова предвиђања често остваривала? Другим речима: да ли је (глобална) завера „монетарног картела“ ужасавајућа стварност Америке?
Према конзервативној Херитаџ фондацији (Heritage Foundation) „Ларуш је водио можда један од најчуднијих политичких покрета у америчкој историји“, успевајући да „привуче само мали број, али фанатизованих следбеника, који су делили његов конспиративни поглед на свет“.

Да ли је Ларуш био потајни комуниста?

Какав је то „поглед на свет“? „Тешко је утврдити“ шта је тачно идеологија Линдона Ларуша, тврди извештач „Вашингтон поста“ Џон Минц: „Његова филозофија је сада густа смеса – паприкаш – припремљен од разних политичких састојака.“ У Америци Ларуш остаје под трајном сумњом да је његово „померање удесно“ уопште веродостојно. Другим речима: „Да ли је Ларуш потајно остао марксиста“ (комуниста)? У САД оваква квалификација је била, или још увек јесте, равна оптужби за сатанизам пред „светом инквизицијом“.
Да ли је, уосталом, етикета „теоретичар завера“ довољна да неког трајно дисквалификује из озбиљних интелектуалних расправа – или су завере константа у људској историји, реалност од које, хтели ми то или не, не можемо побећи? Ларуш је „усталасао америчко јавно мњење низом скандалозних тврдњи, попут оне да британска краљица Елизабета II стоји на челу међународне мреже трговине дрогом или да је ММФ створио и проширио вирус сиде“. Узгред, везе британске круне с трговином дрогом су непобитна историјска чињеница: документује је, између осталог, историја опијумских ратова које је Британска империја водила против Кине.
Уместо олаких дисквалификација, увреженог обичаја да се неистомишљеник етикетира и сатанизује оптужбама за које изостају било какви докази, требало би послушати шта је заиста говорио Линдон Ларуш.

Криза општег слома

У низу својих предавања Ларуш је упозоравао на неминовност продубљавања економске кризе на Западу, чија ће нужна последица бити избијање „народних побуна“: „У околностима продубљења привредне кризе, коју нам наши лидери продају као неку природну катастрофу пред којом смо немоћни, и пред све снажнијим, егзистенцијалним побунама народа, нужан је научни приступ проблему, без којег нема решења кризе и без којег побуна не може да се усмери у правцу позитивног решења. Без оваквог приступа, већ је сада могуће предвидети следећу фазу: гурање побуњеника у руљу, полицијско-војна интервенција, комунистичко-фашистичко гушење побуне, крвопролиће, анархија…“
Није ли то оно што се управо данас дешава, са устанком „Жутих прслука“ у Француској, на који влада одговара криминализацијом овог друштвеног покрета, низом полицијских репресивних мера које имају за циљ да силом угуше покрет народног незадовољства?
Ларуш је био „пророк наступајућег привредног слома“, који је упозоравао да је криза стварна, да није у питању никакав пролазни застој, а још мање циклична криза у иначе успешном капиталистичком моделу, већ „општа криза целокупног светског економског система“, која прети несагледивим последицама по читаво човечанство.
У јавним дебатама које је водио позивао је „остатке америчких политичких интелектуалаца“ да се припреме на вакуум власти који ће неминовно наступити „кад Обамина администрација доживи самоуништење“. У том тренутку, у условима „пропасти светског економског система“, тврдио је Ларуш, биће неопходно прописивање низа хитних мера за спас света из кризе.
Термин који је користио Ларуш је „криза општег слома“: „Често сам упозоравао да проблем није у апатији и депресији већ у кризи општег слома целокупног планетарног система. О томе се разговарало, додуше, само хипотетички … још почетком XX века, говорило се да би се то могло догодити, а сад се то заиста догађа – и ми се налазимо у кризи општег слома.“
Шта тачно значи термин „криза општег слома“? „Више не постоји решење унутар параметара и израза који тренутно делују. Другим речима, не можете узети димензије постојећих прилика као параметре, јер њиховим прилагођавањем, па чак ни убацивањем нових параметара, не можете спречити слом.“
Потпуни слом је ту, на самом прагу. То ће се неминовно догодити у сасвим непосредној будућности.

Трајно дужничко ропство

До овако радикалних закључака Ларуш није дошао сам већ на трагу радова низа проницљивих економиста из XIX и XX столећа. Међу њима се посебно издваја име Розе Луксембург, чија важна књига носи наслов „Акумулација капитала“.
Своје закључке о природи модерног империјализма Роза Луксембург је извела проучавајући Британско царство, систем британског економског колонијализма. Британска империја је својевремено контролисала велики део планете путем система међународних кредита. Реч је о систему лихварског „финансијског империјализма“, који се намеће и одржава путем зајмова наметнутим другим земљама. То је основа на којој је изграђена моћ „међународног монетарног картела“, у чије замке је, веома давно, увучена Америка, која сада представља његов носећи ступ.
Како се градио и како функционише овај систем, Роза Луксембург објашњава на примеру Египта, следећи низ догађаја који су на концу довели до британске окупације ове земље 1882. године. Почев од 1865. Египат се преко Англо-египатске банке задужује низом кредита ради узгоја памука, све до тачке у којој је „функционисање капитала досегло стање лудила“: један кредит је следио за другим, а камате једног кредита намиривале су се новим.
Дугови Египта су убрзо постали ненаплативи. Одакле су се намицала средства за отплату дуга који заправо није могуће отплатити? „Од сељака, њиховом земљом, њиховим радом. Радећи на плантажи памука и на пољима шећерне трске без плате, скачући с једног посла на други, према тренутној нужди. Што је веће било европско задужење, то се више морало изнудити од сељака. Широм Египта људи су напуштали своја села, рушили своје куће, нису више орали своју земљу како би избегли плаћање зеленашких пореза… Чак 10.000 египатских сељака умрло је од глади за годину дана јер више нису били у стању да плаћају порезе…“
То је стање трајног дужничког ропства, у које је запала већина, не само „трећесветских земаља“ већ и низ развијених или мање развијених земаља Запада, укључујући и Сједињене Државе, са енормним дугом који и даље, током мандата председника Трампа, наставља да вртоглаво расте. До које границе?

Тачка слома

Систем глобалне лихве, мрачни систем владавине „монетарних картела“ – финансијске олигархије која има свој центар у Лондону и филијале у Њујорку и широм света – у међувремену је постао глобалан. „Дугови, имовина, новац, власништво над некретнинама и покретном имовином, све то, поседујући номиналну вредност у облику папира, почиње засењивати капитал који поседује стварну вредност…“ Део тог наопаког система међународне лихве су и ММФ и Светска банка, као и читав низ светских финансијских институција, у служби исте те олигархије.
„У том империјалистичком систему“, објашњава Ларуш, „појам монетарне вредности замењује концепцију стварне економске производне вредности“. Он више нема никакве везе са стварном економијом и стварном производњом, његова мрежа прекрива добар део света и омогућава олигархији – једино њој – да црпе сва његова богатства и ресурсе, све што је створено радом милиона обесправљених и осуђених на трајно сиромаштво. И то путем дуга, који никад неће бити отплаћен, али који стално мора да се увећава, шири и расте. Тај дуг, међутим, није стваран, новац монетарног картела је „произведен ни из чега“, он је реално непостојећи.
Тако је дуг постао „самоширећа вредност“, која се „опслужује пљачкањем ресурса и производње неразвијеног сектора“. Путем механизма „дужничких економија“ читаве земље се претварају у колоније, а њихове привреде постају „индустрије за пуку производњу ликвидности, у сврху спасавања те измишљене масе задужења“.
Сада смо доспели до „крајње тачке тог модела“: „Ми се налазимо у инфлацијско-дефлацијској фази кризе општег слома целокупног планетарног система. Као што је показала Роза Луксембург, ова врста кризе је неизбежан исход система империје. Империјализам (финансијски империјализам) нужно води до привредног слома“, а то је управо оно што „проживљавамо данас“, у овом тренутку.

„Они који само личе на људе“

Линдон Ларуш је био заговорник права на пуни суверенитет и хармонични развој свих народа, па и оних који су називани „народима Трећег света“, и то кроз унапређење образовних система и економија ових земаља. Био је и непомирљиви противник империјалистичке британске политике и свих „сродних политичких матрица“, отелотворених у администрацијама низа америчких председника – Трумана, Ајзенхауера, Никсона, Картера, Регана, оба Буша, Обаме… Ларуш је бескомпромисно одбацивао „политику иза које се крију британски империјални интереси“ – засновану на концептима „слободне трговине“ и „ограниченог суверенитета“ – као и све неомалтузијанске доктрине.
Био је доследан борац за „нови и правичан светски економски поредак“ који треба да почива на „новом квалитету партнерства међу сувереним националним државама“, а не на дужничком ропству, лихви и доминацији Запада – иза које се, у ствари, крије западна финансијска олигархија. Да ли је претерано назвати га „титаном мисли“, „ватреним борцем за бољу будућност“ надахнутим „љубављу према човечанству“, као што је то учинио Сергеј Глазјев у свом некрологу посвећеном Ларушу?
„Његове идеје се данас материјализују“, сматра Глазјев, „у новом поретку светске привреде који сам назвао интегралним и који уједињује интересе народа различитих земаља за складни развој човечанства.“
Ларуш припада другачијој Америци. Он није заступао интересе моћних, „оних који само личе на људе“, већ интересе „обичних људи“: америчких радника и фармера и интересе подјармљених моћном и невидљивом „монетарном картелу“ широм света.
Ако је Линдон Ларуш био у праву, његовим идејама ћемо се тек враћати у годинама које следе. Ако није, и ако је модерни Запад у праву, а такво друштво најбоље, или макар најмање лоше од свих могућих, његово име ће убрзо бити заборављено.

2 коментара

  1. Official Scorecard

    Svaka cast na artiklu o Larusu, drago mi je da i kod nas postoje ljudi upoznati sa njegovim radom. Sta reci o Larusu osim kao sto i sam artikal ponavlja: Njegova predvidjanja se stalno ostvaruju jer su bazirana na jako cvrstim principima i uostalom su laka za predvideti i svako ko ima i malo mozga zna da je Hamiltonov sistem jedini ispravan politicko-ekonomski sistem koji zaista daje rezultate, sto se pokazalo svaki put kada je bio primenjen kroz istoriju.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *