CARSKA SVEST

Srbi su mali narod sa mentalitetom velikog naroda! Tome duguju svoje uzlete, ali i mnoge svoje poraze i strateški slabo proračunate poteze. Mentalitet velikog naroda Srbima je doneo i 1804. i 1999. godinu.
Danas, dok traje obeležavanje dve decenije od stradalničke 1999. godine koju nam je, kako se tvrdi, između ostalih globalnih i geopolitičkih okolnosti smrsio i naš mentalitet, preispitujemo smisao navedenih reči Konstantina Nikiforova, ruskog eksperta za Balkan.
Jesu li Srbi na kraju minulog veka, pod uticajem sopstvene carske svesti (jedno od imena za nacionalnu mentalitetsku matricu) zaista strateški slabo proračunali, ili su oni drugi – agresori dakle – perfidno izračunali da mogu rušiti međunarodno pravo bez ikakvih posledica po sopstveni dignitet? U ovdašnjim raspravama o uzročno-posledičnom spletu okolnosti agresije kao tačke preokreta NATO-a iz odbrambenog u ofanzivni savez u konceptu globalne dominacije, manje se pominju identitetski i psihološki aspekti. Pominju se, međutim, pravo i etika. Uz neočekivane zaključke. Raspravljajući, naime, o odnosu morala i prava povodom „Plemenitog nakovnja“ – Noble Anvil (kodno ime za NATO agresiju), profesor Slobodan Orlović sada ukazuje na svojevrstan apsurd: „Dok je u pogledu legaliteta NATO agresije pravo na našoj strani – u pogledu njene moralnosti ocena nije ni približna. Velika većina naših građana će reći da je NATO agresija suprotna moralnim vrednostima, dok skoro svi Albanci sa Kosmeta smatraju tu ’kampanju’ ispravnom i pravednom, a takvom je objašnjavaju i zvaničnici NATO država. Nisu li onda pravo i moral postojano suprotstavljeni fenomeni (sistemi vrednosti), a NATO agresija iz ’99. rečit primer njihovog sukoba?“
Nama se čini da je ovakva nedoumica dobrano usiljena, jer je moguća samo iz problematične, temeljno nemoralne perspektive zvaničnog, na lažima zasnovanog narativa Zapada. Ovo ekspertsko razmatranje ne zaobilazi i pitanje koje se, budući da je „pravo na našoj strani“, logično postavlja: „Zašto Srbija i njeni građani ne mogu po pravu da dobiju ikakvu naknadu štete za izgradnju porušene infrastrukture, za bol zbog ubijanja, ranjavanja ili oboljevanja i druge naknade prouzrokovane NATO agresijom kao nezakonitim delovanjem?“ Poput modernog sofiste, majstora protivrečja, naš profesor zaključuje da je reč o sukobu morala i prava, pa kaže: „Naknada štete od onih koji su je prouzrokovali (NATO države) nije stvarno moguća zbog toga što se protivpravnost tog bombardovanja abolira njegovom moralnošću.“ Razuman komentar na predočenu argumentaciju glasio bi: koješta! Što, razume se, nije komentar upućen profesoru već pomenutom narativu i na njemu uspostavljenom konstruktu „moralnosti“.
Vratimo se srpskom mentalitetu kao mogućem objašnjenju uzroka „etičkog uznemirenja“ zapadnjačke osećajnosti. Ima li mentalitet nekog naroda – odnosno način mišljenja, verovanja i emocionalnog reagovanja tog naroda – ulogu u međunarodnim odnosima? Ima li stvarnu moć da upravlja tokovima istorijskih događaja? Odgovor, unekoliko, jeste potvrdan. Da je drugačije, verovatno ne bismo o godišnjici agresije, uz prisećanje na pakao NATO razaranja i velike pogibije, bili i svedoci ovdašnjih rasprava o srpskoj krivici i pogubnom učinku viška nacionalnog samopoštovanja u tom stradanju.
Iznerviran saznanjem da „najmudriji među Srbima“ istrajavaju u javnom insistiranju na „istini“ da je za bombardovanje Srbije kriv Slobodan Milošević, i da bi – sledstveno – jednom zauvek trebalo abolirati Klintona, te savetnike srpske vlade, Blera i Šredera, Nebojša Katić cinično uzvraća: „Da je Srbija 1999. dobrovoljno prihvatala sopstveno rasparčavanje i da je prihvatila da NATO trupe uđu u Srbiju, bombardovanja ne bi bilo. Nacija bi, istina, ostala bez razloga da bude ponosna na svoje sinove koji su je branili od najveće armade na svetu, ali bi možda bila ponosna na ćerke, koje bi ovako, a naročito onako, mogle opsluživati NATO humanitarce, kako se to inače radi u okupiranim zemljama.“
Izvesno je da od tragičnog suočavanja sa merom zadovoljstva u „ponosu na svoje ćerke“ Srbiju nije sačuvala sudbina već mentalitet. Ako je „pogrešan“ mentalitet kroz istoriju Srbe možda i okretao licem prema stradanju, ako je taj mentalitet velikog naroda iz Srba progovarao decenijama i vekovima unazad, ako je odlučivao 1941, 1914, pa i u godinama koje su prethodile, nije li on naciju sačuvao od drugih, temeljnijih stradanja? Od suštinskog ponižavanja identitetskog obezličavanja, pa i nestajanja, odnosno pretapanja naroda u stanovništvo? Ako se pomalo nejasni pojmovi kao što su veliki ili mali narod (ne u demografskom smislu) definišu jasnije, svakako se uvažavaju odrednice kao što su: samosvest, samopoštovanje, hrabrost, dostojanstvo, ukratko – socijalni psihološki konstrukt koji podrazumeva odluku pojedinca da u stavu prema sebi pokaže samouvažavanje i visoko vrednovanje… Nikiforov je za snalaženje u tim nejasnoćama naznačio praktičnu metodološku olakšicu. „Srbima je samo potrebno da nauče da u odbrani nacionalnih interesa ne gube sve, da tu odbranu više nikada ne plate gubitkom četvrtine ili trećine stanovništva. Nije sve loše u tome što su, recimo, Bugari mali narod sa mentalitetom malog naroda!“
Mogu li Srbi da uvežbaju, ili bar pokušaju, da spretno pounutrašnje to što je Nikiforov, ne baš galantno, nazvao „bugarskim mentalitetom“? Mogu li da budu „mali“, da „vežu konja kako gazda kaže“, ili – modernim jezikom rečeno – da se okrenu realpolitici i u tome stabilno istraju? I nimalo nevažno pitanje: da li bi se pred ovde naznačenim mogućnostima u izboru danas ozbiljno razišli srpski narod i njegova elita?
Ako se kod razrešenja ovih nedoumica u pomoć mogu dozvati i rezultati dobijeni egzaktnim naučnim metodom, saznanja ukazuju da se sindrom svesti malog naroda na ovim prostorima – ne prima. U tom smislu bezmalo deprimirajuće zaključke za sve programere poželjne srpske pokornosti malih ispostavilo je jedno američko ekspertsko špijuniranje mentalitetskih matrica niza naroda, a među njima i Srba.
Reč je činjenici da je u prvoj deceniji 21. veka u organizaciji američkog univerziteta Bredli sprovedeno međunarodno istraživanje o samopoštovanju (self-esteem) kao psihološkom svojstvu koje čini karakterni i mentalitetski profil opserviranih naroda. Upitnik je uključivao stavove o individualnoj ličnosti, o svojoj naciji i o ostalim nacijama. Rezultate je objavilo Američko udruženje psihologa a jedan od zaključaka je glasio: Srbija je među nacijama s najizraženijim samopoštovanjem, u tome je ispred Sjedinjenih Američkih Država (6. mesto). Na uzorku od 17.000 ljudi iz 53 zemlje, Srbi su izdvojeni kao narod posebno hrabar i samopouzdan.
Možda je ovde reč o rezultatima i stručnjacima u čiju se pouzdanost ne može bezrezervno verovati, ali validnost navedenih tvrdnji biva nanovo osnažena i potvrđena u duhu i raspoloženju iskazanom u vremenu sećanja na tragičnu 1999. godinu. Samosvest i samopoštovanje jesu danas srpski jedinstven odgovor. Iz redova autentične nacionalne elite i ovim povodom kategorički se tvrdi: „Srpski narod u demografskom smislu je mali, ali u istorijskom smislu je veliki, to je naša istorijska sudbina.“ Nije tajna i da pojedini koji zaključuju drugačije, pomenuti „najmudriji među Srbima“, ponekad bivaju dobro plaćeni za javno izražavanje kontraubeđenja prema kojima je srpska carska svest tek izmaštani, nerealni i po naciju pogubni konstrukt.