ЦАРСКА СВЕСТ

Срби су мали народ са менталитетом великог народа! Томе дугују своје узлете, али и многе своје поразе и стратешки слабо прорачунате потезе. Менталитет великог народа Србима је донео и 1804. и 1999. годину.
Данас, док траје обележавање две деценије од страдалничке 1999. године коју нам је, како се тврди, између осталих глобалних и геополитичких околности смрсио и наш менталитет, преиспитујемо смисао наведених речи Константина Никифорова, руског експерта за Балкан.
Јесу ли Срби на крају минулог века, под утицајем сопствене царске свести (једно од имена за националну менталитетску матрицу) заиста стратешки слабо прорачунали, или су они други – агресори дакле – перфидно израчунали да могу рушити међународно право без икаквих последица по сопствени дигнитет? У овдашњим расправама о узрочно-последичном сплету околности агресије као тачке преокрета НАТО-а из одбрамбеног у офанзивни савез у концепту глобалне доминације, мање се помињу идентитетски и психолошки аспекти. Помињу се, међутим, право и етика. Уз неочекиване закључке. Расправљајући, наиме, о односу морала и права поводом „Племенитог наковња“ – Noble Anvil (кодно име за НАТО агресију), професор Слободан Орловић сада указује на својеврстан апсурд: „Док је у погледу легалитета НАТО агресије право на нашој страни – у погледу њене моралности оцена није ни приближна. Велика већина наших грађана ће рећи да је НАТО агресија супротна моралним вредностима, док скоро сви Албанци са Космета сматрају ту ’кампању’ исправном и праведном, а таквом је објашњавају и званичници НАТО држава. Нису ли онда право и морал постојано супротстављени феномени (системи вредности), а НАТО агресија из ’99. речит пример њиховог сукоба?“
Нама се чини да је оваква недоумица добрано усиљена, јер је могућа само из проблематичне, темељно неморалне перспективе званичног, на лажима заснованог наратива Запада. Ово експертско разматрање не заобилази и питање које се, будући да је „право на нашој страни“, логично поставља: „Зашто Србија и њени грађани не могу по праву да добију икакву накнаду штете за изградњу порушене инфраструктуре, за бол због убијања, рањавања или обољевања и друге накнаде проузроковане НАТО агресијом као незаконитим деловањем?“ Попут модерног софисте, мајстора противречја, наш професор закључује да је реч о сукобу морала и права, па каже: „Накнада штете од оних који су је проузроковали (НАТО државе) није стварно могућа због тога што се противправност тог бомбардовања аболира његовом моралношћу.“ Разуман коментар на предочену аргументацију гласио би: којешта! Што, разуме се, није коментар упућен професору већ поменутом наративу и на њему успостављеном конструкту „моралности“.
Вратимо се српском менталитету као могућем објашњењу узрока „етичког узнемирења“ западњачке осећајности. Има ли менталитет неког народа – односно начин мишљења, веровања и емоционалног реаговања тог народа – улогу у међународним односима? Има ли стварну моћ да управља токовима историјских догађаја? Одговор, унеколико, јесте потврдан. Да је другачије, вероватно не бисмо о годишњици агресије, уз присећање на пакао НАТО разарања и велике погибије, били и сведоци овдашњих расправа о српској кривици и погубном учинку вишка националног самопоштовања у том страдању.
Изнервиран сазнањем да „најмудрији међу Србима“ истрајавају у јавном инсистирању на „истини“ да је за бомбардовање Србије крив Слободан Милошевић, и да би – следствено – једном заувек требало аболирати Клинтона, те саветнике српске владе, Блера и Шредера, Небојша Катић цинично узвраћа: „Да је Србија 1999. добровољно прихватала сопствено распарчавање и да је прихватила да НАТО трупе уђу у Србију, бомбардовања не би било. Нација би, истина, остала без разлога да буде поносна на своје синове који су је бранили од највеће армаде на свету, али би можда била поносна на ћерке, које би овако, а нарочито онако, могле опслуживати НАТО хуманитарце, како се то иначе ради у окупираним земљама.“
Извесно је да од трагичног суочавања са мером задовољства у „поносу на своје ћерке“ Србију није сачувала судбина већ менталитет. Ако је „погрешан“ менталитет кроз историју Србе можда и окретао лицем према страдању, ако је тај менталитет великог народа из Срба проговарао деценијама и вековима уназад, ако је одлучивао 1941, 1914, па и у годинама које су претходиле, није ли он нацију сачувао од других, темељнијих страдања? Од суштинског понижавања идентитетског обезличавања, па и нестајања, односно претапања народа у становништво? Ако се помало нејасни појмови као што су велики или мали народ (не у демографском смислу) дефинишу јасније, свакако се уважавају одреднице као што су: самосвест, самопоштовање, храброст, достојанство, укратко – социјални психолошки конструкт који подразумева одлуку појединца да у ставу према себи покаже самоуважавање и високо вредновање… Никифоров је за сналажење у тим нејасноћама назначио практичну методолошку олакшицу. „Србима је само потребно да науче да у одбрани националних интереса не губе све, да ту одбрану више никада не плате губитком четвртине или трећине становништва. Није све лоше у томе што су, рецимо, Бугари мали народ са менталитетом малог народа!“
Могу ли Срби да увежбају, или бар покушају, да спретно поунутрашње то што је Никифоров, не баш галантно, назвао „бугарским менталитетом“? Могу ли да буду „мали“, да „вежу коња како газда каже“, или – модерним језиком речено – да се окрену реалполитици и у томе стабилно истрају? И нимало неважно питање: да ли би се пред овде назначеним могућностима у избору данас озбиљно разишли српски народ и његова елита?
Ако се код разрешења ових недоумица у помоћ могу дозвати и резултати добијени егзактним научним методом, сазнања указују да се синдром свести малог народа на овим просторима – не прима. У том смислу безмало депримирајуће закључке за све програмере пожељне српске покорности малих испоставило је једно америчко експертско шпијунирање менталитетских матрица низа народа, а међу њима и Срба.
Реч је чињеници да је у првој деценији 21. века у организацији америчког универзитета Бредли спроведено међународно истраживање о самопоштовању (self-esteem) као психолошком својству које чини карактерни и менталитетски профил опсервираних народа. Упитник је укључивао ставове о индивидуалној личности, о својој нацији и о осталим нацијама. Резултате је објавило Америчко удружење психолога а један од закључака је гласио: Србија је међу нацијама с најизраженијим самопоштовањем, у томе је испред Сједињених Америчких Држава (6. место). На узорку од 17.000 људи из 53 земље, Срби су издвојени као народ посебно храбар и самопоуздан.
Можда је овде реч о резултатима и стручњацима у чију се поузданост не може безрезервно веровати, али валидност наведених тврдњи бива наново оснажена и потврђена у духу и расположењу исказаном у времену сећања на трагичну 1999. годину. Самосвест и самопоштовање јесу данас српски јединствен одговор. Из редова аутентичне националне елите и овим поводом категорички се тврди: „Српски народ у демографском смислу је мали, али у историјском смислу је велики, то је наша историјска судбина.“ Није тајна и да поједини који закључују другачије, поменути „најмудрији међу Србима“, понекад бивају добро плаћени за јавно изражавање контраубеђења према којима је српска царска свест тек измаштани, нереални и по нацију погубни конструкт.

Један коментар

  1. deda iz Srbije van sebe

    Ово је време кад се мора подстицати морал , етички као и борбени . Имамо прави народ , који бар 30 година одољева сејачима малодушности . И статисти на Турнеји би могли да у себи препознају јунаке , само кад би их потражили !
    Дете гусле пољубило
    П онда пита живо:
    „Је ли, деда, зашто сам ја
    Те гусле целиво?“

    „Ти не схваташ, Српче мало,
    Ми старији знамо, –
    Кад дорастеш, кад размислиш,
    Каз ће ти се само!“

    1
    1

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *