АЛБАЗИНЦИ – АПОСТОЛИ РУСКО-КИНЕСКОГ ПРАВОСЛАВЉА

КАКО ЈЕ ИСТОРИЈА МЕШАЛА КАРТЕ НА ДАЛЕКОМ ИСТОКУ

Православље је у Кину упловило знатно пре грофа Саве Владиславића, следећи потребе верујућих, а не политичких утицаја

На знаменитој Лисичјој кули у Пекингу, која се налази на југоисточном углу зидина што потичу из доба династије Минг, и данас су видљиви потписи руских војника настали у лето 1900. године. Ћириличка слова састављена су с латиничким потписима Американаца и представљају праву посластицу онима који трагају за суштином кинеске престонице, изван текуће понуде општих места, комерцијално расутих по бедекерима и туристичким сајтовима.
Само у Пекингу је, током Боксерског устанка (1899–1901), убијено између 200 и 400 кинеских православаца, од око 700, колико се процењује да их је тада било у главном граду Кине. Руске снаге, удружене са западњачким армијама и Јапаном, интервенцијом су угушиле Боксерски устанак, а Руска православна црква је априла 1902. године канонизовала 222 кинеска новомученика, међу којима су и деца, страдала на подједнако свиреп начин као и њихови родитељи.
Кроз Цркву Успења Пресвете Богородице у дворишту руске амбасаде у Пекингу, коју данас апостолски смерно предводи свештеник Сергеј Николајевич Вороњин из Барнаула у Сибиру, по образовању филолог (енглески и немачки језик), са докторатом из области кинеске уметности, те чувену Цркву Свете Софије у Харбину која је претворена у музеј или цркву у којој је службовао Свети Јован Шангајски – Кином се провлачи нит православља.
Кинеска православна црква налази се под патронатом Руске цркве. Како кинеска држава званично признаје само верске заједнице будиста, таоиста, муслимана, римокатолика и протестаната, православна црква формално није равноправна са осталим, будући да је у канонском јединству с Руском православном црквом.
На пример, кинески римокатолици и протестанти званично су изоловани од Ватикана и западних цркава и организовани у посебна верска патриотска удружења: Кинеско патриотско удружење римокатолика (Chinese Patriotic Catholic Association) и Патриотски покрет протестантских цркава (Three-Self Patriotic Movement of the Protestant Churches). На истоветан начин кинеске власти препознају и муслимане, организоване у Кинеско удружење муслимана.
Кинески православци у Тијенђину, великом лучком граду на обали Бохајског мора који баштини снажан руски утицај, имају један једини храм у којем могу да присуствују литургији на кинеском језику. Реч је о Храму Покрова Пресвете Богородице на Источној Даџи авенији.
Осим у Тијенђину верски живот православаца у Кини одвија се у поменутом храму у руској амбасади, затим руском конзулату у Шангају, на острву Тајван и у Хонгконгу где постоје две православне цркве и сасвим солидно организован верски живот.

АЛБАЗИН ПРАВОСЛАВЉЕ У Кину је Албазин православље упловило знатно пре грофа Саве Владиславића, следећи потребе верујућих, а не политичких утицаја.
Историја кинеског православља почиње средином 17. века, на обалама реке Амур, током сукоба кинеских и руских трупа (1652–1689) окончаних Нерчинским споразумом. Неки од извора помињу прве Козаке у Пекингу још 1849. године.
Године 1667. кинеске трупе заробиле су 33 Козака из Албазина, првог руског утврђења на Амуру, које су населили у Пекингу.
Када су војници цара Кангсија, јуна 1685, коначно заузели утврђење Албазин (Албазино), од око 600 војника који су пуштени да оду у Нерчинк, педесетак их се определило за одлазак у Пекинг.
Руси окупљени у Пекингу у другој половини 17. века формирали су посебну јединицу царске гарде под командом Ананија Урсуланова. Презимена Романов или Јаковљев преиначена су им у кинеска: Јао и Ло. Извори наводе да су у почетку женили Манџурке и Монголке, отпуштене из пекиншког затвора.
Смештени на североистоку унутрашњег града, чије зидине окружују Забрањени град, где се и данас приближно налази руска амбасада, Албазинци су постали језгро Руске православне цркве у Кини. Њиховом свештенику Максиму Леонтијеву уступљен је напуштени будистички (ламаистички) храм, у који је унета икона Светог Николе донета из Албазина.

ОСВЕЖЕНЕ ВЕЗЕ С МОСКВОМ Током потоњих векова Албазинци су изгубили расне одлике словенских људи, али су чували православну духовност. Крајем 17. века затражена је дозвола за изградњу православног храма у Пекингу, а након смрти оца Максима у кинеску престоницу стигла је руска православна мисија с једним архимандритом и девет свештених лица.
Пета тачка Споразума у Кјахти, који је испословао гроф Сава Владиславић, обезбедила је стално присуство Руске православне цркве у Кини, са свештеником, тројицом његових ђака или помоћника и шесторицом ученика.
Пролазећи кроз искушења своје домовине у 19. и 20. веку, Албазинци су у већој или мањој мери сачували православне обичаје. Њихови потомци и данас живе у Кини и негују односе с Моксвом, а они су нарочито напредовали након доласка Владимира Путина на власт, те укупног побољшања руско-кинеских односа почетком новог миленијума.
После посете руског патријарха Кирила Пекингу 2013. уследила је колективна посета потомака Албазинаца Москви, крајем априла 2016. године. У групи ходочасника налазили су се потомци првог поглавара Кинеске православне цркве, владике Василија Пекиншког и рођаци свештеника кинеске цркве: протојереја Владимира Дубињина, протојереја Василија Дубињина, протојереја Михаила Романова, протојереја Данила Хабарова и свештеника Василија Романова.
Том приликом патријарх Кирил подсетио се посете кинеској престоници и литургији коју је држао, а којој је присуствовао и аутор ових редова.
„Као резултат састанка с кинеским председником Си Ђинпингом, дошло је до неких веома позитивних промена“, рекао је руски патријарх. „Као што знате, добили смо прилику да обновимо свештенство у Кини. Нови свештеник службује у Харбину. Надам се да ће више кинеских младића ступити у свештеничку службу и да ће се црквене активности у Кини постепено развијати.“
Његова светост је тада изразио радост због развоја добрих односа између Русије и Кине. „Верујем да ће то бити и за добробит Кинеске православне цркве“, рекао је патријарх Кирил.
Василиј Дубињин, потомак албазинске породице Дубињин, обратио се патријарху овим речима:
„Нама, потомцима руског народа који живимо у Кини, веома је драго што смо посетили Храм Христа Спаситеља у ове васкршње дане и што смо се срели с патријархом, Москвом и целом Русијом. Захвални смо вам на овој прилици. Наши преци, Албазинци, држани су у заточеништву у граду Пекингу и од тада наше породице живе у Кини. Очували смо историјско памћење. Они који имају то сећање, имају наду и будућност. Надамо се да ћемо имати заједничку будућност с руским народом и с Руском православном црквом.“