Uelbekova Evropa – društvo mrtvih bezbožnika

Beleške na marginama knjiga najtiražnijeg pisca savremenih kretanja na Zapadu

I skromna sreća je sreća. Bolja je koliba od slame u kojoj se od srca smeju, nego palata od mermera u kojoj svi plaču, govorili su stari Kinezi. U ostareloj Evropi nemaju strpljenja za takve mudrosti. U društvu u kojem su vrednosti veštačka trava, veštačko đubrivo, veštačke trepavice, veštačka oplodnja a sad i veštačka inteligencija, ljudsko biće se samo veštački može činiti srećnim. U Vrlom novom svetu Oldosa Hakslija to je bila distopijska projekcija, kod Mišela Uelbeka, danas najtiražnijeg pisca u Evropi, to je hronika svakodnevice.

SREĆA JE TABLETICA Haksli je 1932. projektovao da će „društvo some“ doći 2540. Kao prorok, Haksli je zamišljao društvo večne mladosti, jer „takav je progres – starci rade, starci se pare, starci nemaju vremena, nemaju odmora od zadovoljstva, nemaju ni časa za sebe da sednu malo i razmisle“, ali ako se „nekim nesrećnim slučajem kakva vremenska pukotina ukaže u čvrstom tkivu njihove zanimacije, uvek je tu soma, izvrsna soma, pola grama za slobodan dan, jedan gram za vikend, dva grama za putovanje na predivni Istok, tri za mračnu večnost na Mesecu; vraćaju se tek kad se nađu s drugu stranu pukotine, bezbedni na čvrstom tlu dnevnih obaveza i zanimacija“.
Mišel Uelbek svedoči o tome da je Haksli loš prorok, jer Evropa je već danas (kakva 2540!) puna staraca kojima se obećava „večni život“, ako ne dođu imigranti, naravno, a some ima više nego što je iko mogao i da sanja, samo se ona zove, recimo, kaptoriks, i određuje kao antidepresiv nove generacije.
Evropski progres se toliko odlepio od svojih izvora da se starogrčko znanje, da „ne zavisi od tebe hoćeš li biti bogat, ali zavisi od tebe hoćeš li biti srećan“ (Epiktet), uzima kao obično bulažnjenje. Zašto bi se čovek trudio, naprezao, odgajao, školovao, žrtvovao, i rizikovao – kad može otići u apoteku i kupiti tabletu koja „povećava lučenje serotonina“, što je „hormon koji se proizvodi u crevima“ a, kako je utvrdila nauka, „povezan je sa samopoštovanjem, s priznanjem koje jedinka stiče unutar zajednice kojoj pripada… a njegovo postojanje je ustanovljeno kod mnogih živih organizama, uključujući i amebe“.
Da Uelbeku sudbina nije dodelila ulogu neodgovornih proroka vidi se po opaskama: „Kakvo li to samopoštovanje može da krasi jednu amebu? Kakvom priznanju unutar svoje zajednice jedna ameba može da se nada?“

DOBA SAMOĆE I DEPRESIJE Ostaje da se svemoguća nauka pozabavi socijalnom psihologijom ameba, ali potpuno je izvesno da je veliki progres – smrtan za čoveka. Jer kaptoriks je izvestan put u samoubistvo. Umiranje od tuge. Samoća je neizlečiva bolest. Sudbina „progresivnih društava“.
„Eurostat“ će vam jasno pokazati da je 35 od sto domaćinstava u Francuskoj, 40 u Nemačkoj, 44 u Danskoj ili 51 u Švedskoj – jednočlano. Ako uzmete da su to zemlje s milionskim zajednicama muslimana i drugih imigranata, koji samo incidentno žive sami, onda vam postaje jasno da je priča o Uelbekovom junaku Floren-Klodu Labrusu priča o gotovo polovini francuske nacije.
Džordž Monbio, „Gardijanov“ kolumnista, govori o Dobu usamljenosti. Usamljenost se već među mladim ljudima pojavljuje kao epidemija. „U Engleskoj se stanje oko 700 hiljada muškaraca i oko milion i sto hiljada žena preko 50 godina procenjuje dramatičnim. Ebola verovatno nikad neće moći da se uporedi sa udarima samoće. Društvena izolovanost utiče na preranu smrt kao pušenje 15 cigareta dnevno. Istraživanja pokazuju da je dvostruko opasnija od gojaznosti. Demencija, visok krvni pritisak, alkoholizam i nesreće – kao što su depresija, paranoja, anksioznost i samoubistva, očigledno rastu kad se prekinu veze među ljudima.“ Čovek nije stvoren da živi sam.

NAJBLISKIJE LJUDSKO BIĆE – GOGOLJ Ali čovek tu nema izbora. Društvo u kome živi je protiv njega. I od tog se ne može pobeći. Samo načas skloniti: „Čitam, pa dobro, može se tako reći, moja čitalačka znatiželja nije bila tako naglašena, čitao sam, u stvari, isključivo Gogoljeve Mrtve duše, a nisam čitao mnogo, jednu-dve stranice dnevno, ne više… To čitanje donosilo mi je beskrajan užitak, možda se nikad nisam osećao tako bliskim nekom drugom čoveku kao tom ruskom piscu, pomalo zaboravljenom, a opet, nisam mogao da kažem da je mene Bog, kao Gogolja, darivao jednom izrazito složenom prirodom“, javlja iz svoje „usamljenosti na smrt“ Uelbekov Floren-Klod.
Šta Floren-Klod nalazi kod Gogolja, čoveka iz prve polovine XIX veka i iz daleke Rusije? Nikolaja Vasiljeviča nije opsedala ideja o lakom rešenju njegovih drama, nikakvih tableta se nije držao. On se nastojao suočiti s licem Božjim i drhtao je pred dramom takvog pokušaja. „Velik je Bog koji nas umudrio. A čime nas je umudrio? Onom istom nesrećom od koje bežimo i hoćemo da se sakrijemo.“
Iako ateista evropskog profila, Floren-Klod svoje stanje ne ume da objasni bez Svevišnjeg: „Meni je Bog dao jednostavnu prirodu, po mom mišljenju – beskonačno jednostavnu, pre će biti da je to svet oko mene postao složen, zapalo mi je tako da svet zateknem u stanju preterano velike složenosti, nije mi, jednostavno, polazilo za rukom da proniknem u svu složenost sveta u koji sam bačen, pa mi je tako i moje ponašanje, koje ni na koji način ne pokušavam da opravdam, postalo neshvatljivo, sablažnjivo i nepostojano.“
Bez obzira na to što je za tabloidnu javnost u kojoj pliva Mišel Uelbek najupečatljivije njegovo pisanje o seksu – brutalno sugestivno pornografsko izražavanje (većina tih opisa su takvi da se ne bi mogli citirati u ovim novinama), kako tvrdi i njegov prevodilac na srpski Vladimir D. Janković, iza te javne bestidnosti krije se – „veoma religiozan“ pesnik. Neka vrsta postmodernog subverzivnog bogotražitelja. (Kad dođe u junu u Srbiju, mogao bi ga neko odvesti do Dečana i Bogorodice Ljeviške.)

BOLEST NA SMRT I MUSLIMANSKA BRAĆA Iako Uelbek češće spominje Ničea, njegovi junaci, u stvari, izgledaju kao biće iz Kjerkegorove pripovesti o „bolesti na smrt“ a koja bi trebalo da prođe kroz tri stupnja: donžuanski – kad je čovek podređen strastima, sokratovski – kad se zalaže za poštovanje moralnih principa, i avramovski – najviši, kad se čovek smiruje u veri, iskreno i bez opterećenja. Religiozan čovek je po tom pogledu na svet slobodan čovek, svestan da je Bog ljubav, i može da kaže kao Uelbek pre četvrt veka: „Kad ljubavi nema, ništa ne može biti sveto.“ A ljubavi u umornoj Evropi – nema, dijagnostikuje Uelbek.
U evropskom društvu taj normalni tok je okrenut na glavu – u potpuno bezbožničkom društvu najviši cilj je da se od donžuanske bezglavosti napravi smisao života. Da drži čoveka u najnižem stepenu i da mu se to predstavi kao najviši smisao. A to ne biva. I onda ostaje ili da nestane takvo društvo, ili Čovek.
Šta je sudbina takve Evrope? Uelbek je to objašnjavao u svojoj najpoznatijoj knjizi – o „pokoravanju“ Francuza islamu. U tabloidiziranoj javnosti to je moglo da proizvede neko dizanje prašine. I proizvelo je, ali ne i otklon, koliko god sama ideja izgleda strašna.
Francuski narod potopljen u demokratiju već je bio sasvim pretvoren u gomilu kad je Uelbek na političku scenu izveo Muslimansku braću koji su i kao politički narod pre svega muslimani. Kako bi pobedili na izborima, bila im je potrebna podrška gomile koja se ujedinila u Socijalističku partiju a da bi pobedili Nacionalni front. I naravno da gomila tome ne može da odoli. U avramovskom društvu iz koga dolaze, Muslimanska braća svakako znaju osnovni smisao istorije, objasniće Uelbek, da će „društvena grupa kod koje se beleži najpovoljnija stopa reprodukcije, koja ume da prenosi svoje vrednosti – ona će i pobediti; u njihovim očima, sve je to prosta stvar, dok su ekonomija i geopolitika samo bacanje prašine u oči. Onaj ko kontroliše decu – kontroliše budućnost, i tačka.“
Šta bi to tačno značilo?

OBRAZOVANJE U DUHU ISLAMA Konkretno, „svakom francuskom detetu treba omogućiti da, od početka do kraja školovanja, stekne obrazovanje u duhu islama… škole nikako ne mogu da budu mešovite“ i da se „većina žena, posle završene osnovne škole, usmeri ka školama za obrazovanje domaćica“.
Uelbek zna da, koliko god ti zahtevi zdravorazumski delovali neprihvatljivo, oni će u donžuanskom društvu, u kome je lični konformizam iznad svakog Boga, biti usvojeni kao deo koalicionog dogovora. U zapadnom društvu ništa nema vrednost kao demokratija, pa ni sam narod. Uostalom, ta društva su to već prošla na mnogim tačkama: na primer, izbacujući ideju da je Evropska unija u osnovi hrišćanska zajednica, ili uzimajući sodomiju za vrhunsko ljudsko pravo. Takvo samoporicanje se islamu ne bi moglo desti, ni u najkošmarnijim snovima.
I posledica je: Sorbona postaje islamski fakultet. A njeni profesori su se slivali u nove prilike kao prljava voda u slivnik. Jer „bilo je to u priličnoj meri razumljivo, povinovati se zaptu novog saudijskog režima u očima mnogih predstavljalo je čin pomalo sraman, čin takoreći kolaboracionistički; ali ovako, kad su tu došli u ovakvom broju, jedan drugom su držali strah, i njihovo zadovoljstvo bilo je tim veće što je neposredan povod za okupljanje bio prijem novog kolege“. Profesori u toj budućnosti mogu isključivo biti muslimani. Ali kako je to nepretenciozno ispripovedao Uelbek, tu nema nikakve drame. Avram pred Don Žuanom, tu razgovor ima samo jedan tok. Dijalog je ispražnjena forma.
Novi rektor, konvertit u islam, nudi posao uglednom profesoru francuske književnosti:
– Ima tu, međutim, jedan uslov… – počeh ja obazrivo. – Jedan uslov koji i nije tako bezazlen…
Lagano je klimnuo glavom.
– Mislite li… mislite li da sam ja neko ko bi mogao da pređe u islam?
– Da.
I bi.

DOĆI ĆE TUĐI BOGOVI To je jedna zastrašujuća dijagnoza o društvu koje sebe doživljava kao svetsku silu. Ali Uelbek to postavlja kao nediskutabilnu činjenicu. Otišlo se predaleko od Gogolja, pa se u tvrdoj istorijskoj realnosti to rešava grubo: ako ste ubili svog Boga, doći će vam tuđi. Pred verom muslimana – da je pokoravanje „vrhunac ljudske sreće“ – sve intelektualne dosetke gube na značaju. To je kad oni crtači karikatura Muhameda u magazinu „Šarli ebdo“ odgovaraju na muslimansku netolerantnost objašnjenjem „pa mi karikiramo i Isusa“, na šta stiže odgovor da to za Muhamedove sledbenike i vojnike nije nikakav argument: to što vama Isus služi za zevzečenje i dokazivanje moći „političke korektnosti“ uopšte ne znači da će muhamedanci ući u tako prizeman razgovor o svetom.
Mišel Uelbek se ničemu ne čudi, on jednostavno konstatuje da je „Evropa izvršila samoubistvo“. I da je nemoćna pred islamom koji se prirodno sprema da „na jedan krajnje jednostavan način, i to za manje od jedne generacije, služeći se pri tome isključivo diplomatskim sredstvima, stvori ono što je Rimska imperija stvarala vekovima – pa i više od toga, a sve bez ikakvog otpora, osvajajući ogromne teritorije Severne Evrope, sve do Estonije, Skandinavije i Irske“. Pobednik francuskih izbora Muhamed Ben Abes „se sprema da predloži evropskim vlastima da se sedište Evropske komisije izmesti u Rim, a Evropski parlament u Atinu“. Avramovska vera se ne opterećuje ljubomorom. Sve što je veliko usvaja.

NESTAĆE FRANCUZI, OSTAĆE KINEZI Još pre četvrt veka ruski profesor Aleksandar Zinovjev, koji je dobar deo života proveo na Zapadu, u leto 1999. pred povratak u razorenu Rusiju govorio je o XXI veku kao o dobu „najstravičnijem dosad“ i o pogubnosti inženjeringa zapadnog društva. Može li se čovek, u ime neke neizvesne budućnosti čovečanstva, „radovati tome što njegov narod čeka sudbina američkih Indijanaca? Termin ’čovečanstvo’ je apstrakcija. U realnosti postoje Rusi, Francuzi, Srbi itd. Međutim, ako se sadašnja tendencija nastavi, narodi koji su osnovali savremenu civilizaciju (mislim na latinske narode) postepeno će nestati. Zapadna Evropa je već puna stranaca. O tome još nismo govorili, ali ta pojava nije slučajna i nije posledica nekih nekontrolisanih ljudskih tokova. Cilj je stvoriti u Evropi stanje slično stanju u SAD. Izgleda mi, Francuzi će se malo obradovati saznavši da će čovečanstvo bili srećno, ali bez Francuza.“
Mišel Uelbek govori u prilog tome da se ne mogu obradovati, ali da nisu sposobni ni da se suprotstave. Ali ima ko može. Velik je svet.
Evo još jedne Uelbekove opaske, ali suštinske. On ne nudi svojim čitaocima iluziju da osvajanjem Evrope islam postaje neupitan svetski hegemon.
„Promena političkog režima nije ostavila vidnih tragova u mome kraju“, primećuje profesor koji će preći na islam. Ali „njegov kraj“ u Parizu ne naseljavaju Francuzi. „Kompaktne grupe Kineza i dalje su se tiskale oko kladionice, sa listićima za klađenje u rukama. Ostali su jurcali naokolo kao ludi, noseći pecivo od pirinčanog brašna, soja sos, mango. Ništa, pa čak nijedan muslimanski režim nije, izgleda, mogao da uspori njihovu neprekidnu aktivnost – islamski prozelitizam, kao i pre njega hrišćanski nauk, verovatno će se rastočiti u okeanu bezmerne civilizacije ne ostavivši za sobom nikakvog traga.“
Čajnataun nije Evropa. Svet se tu kreće logikom dubine. Profesor će poći „putem nužnosti“, Kinezi svojim putem.