Белешке на маргинама књига најтиражнијег писца савремених кретања на Западу
И скромна срећа је срећа. Боља је колиба од сламе у којој се од срца смеју, него палата од мермера у којој сви плачу, говорили су стари Кинези. У остарелој Европи немају стрпљења за такве мудрости. У друштву у којем су вредности вештачка трава, вештачко ђубриво, вештачке трепавице, вештачка оплодња а сад и вештачка интелигенција, људско биће се само вештачки може чинити срећним. У Врлом новом свету Олдоса Хакслија то је била дистопијска пројекција, код Мишела Уелбека, данас најтиражнијег писца у Европи, то је хроника свакодневице.
СРЕЋА ЈЕ ТАБЛЕТИЦА Хаксли је 1932. пројектовао да ће „друштво соме“ доћи 2540. Као пророк, Хаксли је замишљао друштво вечне младости, јер „такав је прогрес – старци раде, старци се паре, старци немају времена, немају одмора од задовољства, немају ни часа за себе да седну мало и размисле“, али ако се „неким несрећним случајем каква временска пукотина укаже у чврстом ткиву њихове занимације, увек је ту сома, изврсна сома, пола грама за слободан дан, један грам за викенд, два грама за путовање на предивни Исток, три за мрачну вечност на Месецу; враћају се тек кад се нађу с другу страну пукотине, безбедни на чврстом тлу дневних обавеза и занимација“.
Мишел Уелбек сведочи о томе да је Хаксли лош пророк, јер Европа је већ данас (каква 2540!) пуна стараца којима се обећава „вечни живот“, ако не дођу имигранти, наравно, а соме има више него што је ико могао и да сања, само се она зове, рецимо, капторикс, и одређује као антидепресив нове генерације.
Европски прогрес се толико одлепио од својих извора да се старогрчко знање, да „не зависи од тебе хоћеш ли бити богат, али зависи од тебе хоћеш ли бити срећан“ (Епиктет), узима као обично булажњење. Зашто би се човек трудио, напрезао, одгајао, школовао, жртвовао, и ризиковао – кад може отићи у апотеку и купити таблету која „повећава лучење серотонина“, што је „хормон који се производи у цревима“ а, како је утврдила наука, „повезан је са самопоштовањем, с признањем које јединка стиче унутар заједнице којој припада… а његово постојање је установљено код многих живих организама, укључујући и амебе“.
Да Уелбеку судбина није доделила улогу неодговорних пророка види се по опаскама: „Какво ли то самопоштовање може да краси једну амебу? Каквом признању унутар своје заједнице једна амеба може да се нада?“
ДОБА САМОЋЕ И ДЕПРЕСИЈЕ Остаје да се свемогућа наука позабави социјалном психологијом амеба, али потпуно је извесно да је велики прогрес – смртан за човека. Јер капторикс је известан пут у самоубиство. Умирање од туге. Самоћа је неизлечива болест. Судбина „прогресивних друштава“.
„Еуростат“ ће вам јасно показати да је 35 од сто домаћинстава у Француској, 40 у Немачкој, 44 у Данској или 51 у Шведској – једночлано. Ако узмете да су то земље с милионским заједницама муслимана и других имиграната, који само инцидентно живе сами, онда вам постаје јасно да је прича о Уелбековом јунаку Флорен-Клоду Лабрусу прича о готово половини француске нације.
Џорџ Монбио, „Гардијанов“ колумниста, говори о Добу усамљености. Усамљеност се већ међу младим људима појављује као епидемија. „У Енглеској се стање око 700 хиљада мушкараца и око милион и сто хиљада жена преко 50 година процењује драматичним. Ебола вероватно никад неће моћи да се упореди са ударима самоће. Друштвена изолованост утиче на прерану смрт као пушење 15 цигарета дневно. Истраживања показују да је двоструко опаснија од гојазности. Деменција, висок крвни притисак, алкохолизам и несреће – као што су депресија, параноја, анксиозност и самоубиства, очигледно расту кад се прекину везе међу људима.“ Човек није створен да живи сам.
НАЈБЛИСКИЈЕ ЉУДСКО БИЋЕ – ГОГОЉ Али човек ту нема избора. Друштво у коме живи је против њега. И од тог се не може побећи. Само начас склонити: „Читам, па добро, може се тако рећи, моја читалачка знатижеља није била тако наглашена, читао сам, у ствари, искључиво Гогољеве Мртве душе, а нисам читао много, једну-две странице дневно, не више… То читање доносило ми је бескрајан ужитак, можда се никад нисам осећао тако блиским неком другом човеку као том руском писцу, помало заборављеном, а опет, нисам могао да кажем да је мене Бог, као Гогоља, даривао једном изразито сложеном природом“, јавља из своје „усамљености на смрт“ Уелбеков Флорен-Клод.
Шта Флорен-Клод налази код Гогоља, човека из прве половине XIX века и из далеке Русије? Николаја Васиљевича није опседала идеја о лаком решењу његових драма, никаквих таблета се није држао. Он се настојао суочити с лицем Божјим и дрхтао је пред драмом таквог покушаја. „Велик је Бог који нас умудрио. А чиме нас је умудрио? Оном истом несрећом од које бежимо и хоћемо да се сакријемо.“
Иако атеиста европског профила, Флорен-Клод своје стање не уме да објасни без Свевишњег: „Мени је Бог дао једноставну природу, по мом мишљењу – бесконачно једноставну, пре ће бити да је то свет око мене постао сложен, запало ми је тако да свет затекнем у стању претерано велике сложености, није ми, једноставно, полазило за руком да проникнем у сву сложеност света у који сам бачен, па ми је тако и моје понашање, које ни на који начин не покушавам да оправдам, постало несхватљиво, саблажњиво и непостојано.“
Без обзира на то што је за таблоидну јавност у којој плива Мишел Уелбек најупечатљивије његово писање о сексу – брутално сугестивно порнографско изражавање (већина тих описа су такви да се не би могли цитирати у овим новинама), како тврди и његов преводилац на српски Владимир Д. Јанковић, иза те јавне бестидности крије се – „веома религиозан“ песник. Нека врста постмодерног субверзивног боготражитеља. (Кад дође у јуну у Србију, могао би га неко одвести до Дечана и Богородице Љевишке.)
БОЛЕСТ НА СМРТ И МУСЛИМАНСКА БРАЋА Иако Уелбек чешће спомиње Ничеа, његови јунаци, у ствари, изгледају као биће из Кјеркегорове приповести о „болести на смрт“ а која би требало да прође кроз три ступња: донжуански – кад је човек подређен страстима, сократовски – кад се залаже за поштовање моралних принципа, и аврамовски – највиши, кад се човек смирује у вери, искрено и без оптерећења. Религиозан човек је по том погледу на свет слободан човек, свестан да је Бог љубав, и може да каже као Уелбек пре четврт века: „Кад љубави нема, ништа не може бити свето.“ А љубави у уморној Европи – нема, дијагностикује Уелбек.
У европском друштву тај нормални ток је окренут на главу – у потпуно безбожничком друштву највиши циљ је да се од донжуанске безглавости направи смисао живота. Да држи човека у најнижем степену и да му се то представи као највиши смисао. А то не бива. И онда остаје или да нестане такво друштво, или Човек.
Шта је судбина такве Европе? Уелбек је то објашњавао у својој најпознатијој књизи – о „покоравању“ Француза исламу. У таблоидизираној јавности то је могло да произведе неко дизање прашине. И произвело је, али не и отклон, колико год сама идеја изгледа страшна.
Француски народ потопљен у демократију већ је био сасвим претворен у гомилу кад је Уелбек на политичку сцену извео Муслиманску браћу који су и као политички народ пре свега муслимани. Како би победили на изборима, била им је потребна подршка гомиле која се ујединила у Социјалистичку партију а да би победили Национални фронт. И наравно да гомила томе не може да одоли. У аврамовском друштву из кога долазе, Муслиманска браћа свакако знају основни смисао историје, објасниће Уелбек, да ће „друштвена група код које се бележи најповољнија стопа репродукције, која уме да преноси своје вредности – она ће и победити; у њиховим очима, све је то проста ствар, док су економија и геополитика само бацање прашине у очи. Онај ко контролише децу – контролише будућност, и тачка.“
Шта би то тачно значило?
ОБРАЗОВАЊЕ У ДУХУ ИСЛАМА Конкретно, „сваком француском детету треба омогућити да, од почетка до краја школовања, стекне образовање у духу ислама… школе никако не могу да буду мешовите“ и да се „већина жена, после завршене основне школе, усмери ка школама за образовање домаћица“.
Уелбек зна да, колико год ти захтеви здраворазумски деловали неприхватљиво, они ће у донжуанском друштву, у коме је лични конформизам изнад сваког Бога, бити усвојени као део коалиционог договора. У западном друштву ништа нема вредност као демократија, па ни сам народ. Уосталом, та друштва су то већ прошла на многим тачкама: на пример, избацујући идеју да је Европска унија у основи хришћанска заједница, или узимајући содомију за врхунско људско право. Такво самопорицање се исламу не би могло дести, ни у најкошмарнијим сновима.
И последица је: Сорбона постаје исламски факултет. А њени професори су се сливали у нове прилике као прљава вода у сливник. Јер „било је то у приличној мери разумљиво, повиновати се запту новог саудијског режима у очима многих представљало је чин помало сраман, чин такорећи колаборационистички; али овако, кад су ту дошли у оваквом броју, један другом су држали страх, и њихово задовољство било је тим веће што је непосредан повод за окупљање био пријем новог колеге“. Професори у тој будућности могу искључиво бити муслимани. Али како је то непретенциозно исприповедао Уелбек, ту нема никакве драме. Аврам пред Дон Жуаном, ту разговор има само један ток. Дијалог је испражњена форма.
Нови ректор, конвертит у ислам, нуди посао угледном професору француске књижевности:
– Има ту, међутим, један услов… – почех ја обазриво. – Један услов који и није тако безазлен…
Лагано је климнуо главом.
– Мислите ли… мислите ли да сам ја неко ко би могао да пређе у ислам?
– Да.
И би.
ДОЋИ ЋЕ ТУЂИ БОГОВИ То је једна застрашујућа дијагноза о друштву које себе доживљава као светску силу. Али Уелбек то поставља као недискутабилну чињеницу. Отишло се предалеко од Гогоља, па се у тврдој историјској реалности то решава грубо: ако сте убили свог Бога, доћи ће вам туђи. Пред вером муслимана – да је покоравање „врхунац људске среће“ – све интелектуалне досетке губе на значају. То је кад они цртачи карикатура Мухамеда у магазину „Шарли ебдо“ одговарају на муслиманску нетолерантност објашњењем „па ми карикирамо и Исуса“, на шта стиже одговор да то за Мухамедове следбенике и војнике није никакав аргумент: то што вама Исус служи за зевзечење и доказивање моћи „политичке коректности“ уопште не значи да ће мухамеданци ући у тако приземан разговор о светом.
Мишел Уелбек се ничему не чуди, он једноставно констатује да је „Европа извршила самоубиство“. И да је немоћна пред исламом који се природно спрема да „на један крајње једноставан начин, и то за мање од једне генерације, служећи се при томе искључиво дипломатским средствима, створи оно што је Римска империја стварала вековима – па и више од тога, а све без икаквог отпора, освајајући огромне територије Северне Европе, све до Естоније, Скандинавије и Ирске“. Победник француских избора Мухамед Бен Абес „се спрема да предложи европским властима да се седиште Европске комисије измести у Рим, а Европски парламент у Атину“. Аврамовска вера се не оптерећује љубомором. Све што је велико усваја.
НЕСТАЋЕ ФРАНЦУЗИ, ОСТАЋЕ КИНЕЗИ Још пре четврт века руски професор Александар Зиновјев, који је добар део живота провео на Западу, у лето 1999. пред повратак у разорену Русију говорио је о XXI веку као о добу „најстравичнијем досад“ и о погубности инжењеринга западног друштва. Може ли се човек, у име неке неизвесне будућности човечанства, „радовати томе што његов народ чека судбина америчких Индијанаца? Термин ’човечанство’ је апстракција. У реалности постоје Руси, Французи, Срби итд. Међутим, ако се садашња тенденција настави, народи који су основали савремену цивилизацију (мислим на латинске народе) постепено ће нестати. Западна Европа је већ пуна странаца. О томе још нисмо говорили, али та појава није случајна и није последица неких неконтролисаних људских токова. Циљ је створити у Европи стање слично стању у САД. Изгледа ми, Французи ће се мало обрадовати сазнавши да ће човечанство били срећно, али без Француза.“
Мишел Уелбек говори у прилог томе да се не могу обрадовати, али да нису способни ни да се супротставе. Али има ко може. Велик је свет.
Ево још једне Уелбекове опаске, али суштинске. Он не нуди својим читаоцима илузију да освајањем Европе ислам постаје неупитан светски хегемон.
„Промена политичког режима није оставила видних трагова у моме крају“, примећује професор који ће прећи на ислам. Али „његов крај“ у Паризу не насељавају Французи. „Компактне групе Кинеза и даље су се тискале око кладионице, са листићима за клађење у рукама. Остали су јурцали наоколо као луди, носећи пециво од пиринчаног брашна, соја сос, манго. Ништа, па чак ниједан муслимански режим није, изгледа, могао да успори њихову непрекидну активност – исламски прозелитизам, као и пре њега хришћански наук, вероватно ће се расточити у океану безмерне цивилизације не оставивши за собом никаквог трага.“
Чајнатаун није Европа. Свет се ту креће логиком дубинe. Професор ће поћи „путем нужности“, Кинези својим путем.
Svaka čast na bolnoj istini i sjajnom tekstu!
Sjajan tekst. Nažalost za malobrojne.