ТАЈНА СОБЕ С ПОГЛЕДОМ

СПАСАВАЊЕ ВЕНЕЦУЕЛЕ

Високи званичници Русије и САД састали су се изненада и сасвим ненајављено у соби једног римског хотела како би разговарали о ситуацији у Венецуели. Неколико дана после састанка уследило је исто тако изненадно и ненајављено слање стотину руских војних стручњака и војне опреме у ту јужноамеричку земљу

Рим је прошлог уторка, 19. марта, био позорница дискретног, али судбоносног састанка специјалног америчког изасланика за Венецуелу Елиота Абрамса и заменика шефа руске дипломатије Сергеја Рјабкова. Шта су двојица високих званичника рекли један другоме током двочасовног састанка у четири ока у соби једног римског хотела углавном је непознато. „Не, нисмо се усагласили, али мислим да је разговор био позитиван утолико што су обе стране стекле бољу идеју о томе шта ови други мисле“, кратко је новинарима рекао Абрамс. И Рјабков је био кратак и концизан, изјавивши да „вероватно нису успели да приближе ставове о ситуацији“. Оно што је руски дипломата потом изговорио, ако се чита између редова, јасно разоткрива о чему се радило и која је била поента ургентног састанка: „Сматрамо да Вашингтон наше приоритете, приступ и упозорења узима за озбиљно.“
Судећи по овоме, Руси су затражили састанак са америчким представником за Венецуелу, иначе кривично осуђиваним оперативцем до грла умешаним у аферу Иран-контра, која је осамдесетих година прошлог века уздрмала Америку, да би њему и Трамповој администрацији јасно ставили до знања да неће толерисати ни политичку, а камоли војну агресију на Венецуелу, да је црвена линија Москве поштовање међународног права и суверенитета Венецуеле.

[restrict] Речит је и временски оквир у којем је дошло до овог састанка. Сусрет је организован непосредно пошто је у Венецуели искључењем електричне енергије изазван хаос, за шта и Кремљ и многи други криве америчке хакере. До нестанка струје дошло је недуго након неуспелог покушаја Вашингтона да испоруком наводне хуманитарне помоћи из Колумбије и Бразила испровоцира сукобе између војске, полиције и опозиционих демонстраната. Истовремено са овом „битком за хуманитарну помоћ“ самопроглашени председник Венецуеле Хуан Гваидо позивао је „западне партнере“ да војно интервенишу како би с власти свргли „диктатора“ Николаса Мадура. Његов позив да се интервенција сачува као могућа опција наишао је на позитиван одговор највиших америчких званичника, од државног секретара Мајка Помпеа до саветника за националну безбедност Џона Болтона.
Због свих ових неуспеха опозиције и САД у свргавању Мадура, логично је закључити да ће планери у Вашингтону прибећи интензивирању кампање за дестабилизацију Венецуеле, а сви врло добро знамо шта то може да значи. То знају и у Кремљу, и управо због тога су тражили састанак на којем би чврсто рекли где је црвена линија. Ако успех није постигнут бацањем Венецуеле у мрак, можда би требало покушати завијањем Венецуеле у црно војном интервенцијом. Посебно ако се узме у обзир позив Хуана Гваида својим присталицама да се припреме за „Операцију слобода“.

ПРЕКО ДАМАСКА ДО КАРАКАСА Недуго после састанка у Риму, Москва је показала да мисли озбиљно и да упозорења упућена Вашингтону нису претња празном пушком – током викенда на аеродром у Каракасу слетели су руски авиони са стотинак војника и око 35 тона „терета“. Као ни о садржини разговора у Риму, ни о руској пошиљци Венецуели не зна се много. Јавности је познато да војнике предводи генерал-пуковник Василиј Тонкошкуров, начелник Штаба копнене војске Русије, а авиони су на путу до Венецуеле ради допуне горива слетали у Дамаск и Дакар. Пошто Венецуела располаже разноврсним руским наоружањем, слање одређеног војног контингента из Русије у Венецуелу зарад додатне обуке или одржавања средстава само по себи не би било ништа чудновато. Исто тако, ни слање некаквог „терета“, односно војне опреме није нешто изненађујуће. Као што је у уторак саопштило руско Министарство спољних послова, све је учињено у складу с постојећим споразумима две земље о сарадњи. На закључак да се шаље одређена порука и да овај потез има конкретан разлог упућује то што су се и слање војника и слање опреме десили у истом тренутку, а додатну тежину свему даје чињеница да их предводи један од највиших руских војних званичника.
По слетању, неки медији су објавили да је Венецуела разместила противваздушне системе С-300, али мало је вероватно да ова мисија има везе са овим оружјем, јер је оно Венецуели испоручено још 2013. Једино што би у вези с овим могло бити логично јесте да су неки од стотину руских војника послати како би својим венецуеланским колегама обезбедили додатну обуку за руковање овим системом, пошто се претпоставља да су у последњих шест година ипак научили како се барата тим ракетама.
Логичније од обуке баратањем одавно испорученим оружјем је да су Руси у Венецуелу послали своје стручњаке који су у Сирији већ годинама радили на одбрани од америчких напада, укључујући и одбрану од удара крстарећим ракетама. Искуства која су ови људи имали пре Сирије и она која су стекли у овој ратом разореној земљи могла би бити кључно значајна за припрему одбране Венецуеле од могућег америчког војног удара. Стручњаци претпостављају да опрема испоручена Каракасу не садржи наоружање, пошто га Венецуела већ сасвим довољно има, него да се ради о технолошки врло напредним системима за обавештавање и електронско ратовање, који би веома користили не само у случају свеобухватног директног америчког напада него и у суочавању с герилским и опозиционим активностима. Стога се да закључити и да је задатак већине, ако не и свих руских војника у Венецуели да своје колеге обуче у коришћењу ових средстава.

ОЧЕКИВАНИ ОДГОВОР Вашингтон је на ова дешавања одговорио на сасвим очекивани начин. Прво су двојица најватренијих заговорника интервенције против Мадура у Трамповој администрацији, Џон Болтон и Мајк Помпео, упозорили на штетан утицај „руског непријатељског мешања“. „САД неће толерисати мешање непријатељских страних војних сила у заједничке циљеве западне хемисфере као што су демократија, безбедност и владавина права. Војска Венецуеле мора стати уз народ Венецуеле“, навео је Болтон, позивајући ту „непријатељску силу“, Русију, да „сарађује с међународном заједницом у подршци венецуеланском народу“, а не да подржава „корумпираног диктатора“ Николаса Мадура.
Помпео је рекао да „САД и државе региона неће седети скрштених руку док Русија погоршава напетости у Венецуели“ и оптужио је да „својом подршком нелегитимном режиму Николаса Мадура продужава патњу венецуеланског народа који већином подржава привременог председника Хуана Гваида“.
После ових изјава уследио је глас разума који би могао указивати да је Вашингтон, или макар војно крило америчке администрације, схватио да треба мало да спусти лопту. Вршилац дужности министра одбране Петрик Шанахан изјавио је у уторак, 26. марта, да Сједињене Државе не намеравају да кризу у Венецуели окончају војном интервенцијом. „Схватам да не“, рекао је он упитан намерава ли Вашингтон да интервенише. С обзиром на то да је од „случајно“ показаног записа о слању 5.000 америчких војника у Колумбију из Болтонове бележнице па све досад Вашингтон тврдио да је интервенција „и даље на столу“, може се закључити да су састанак у Риму и „пошиљка“ Каракасу имали ефекта и да је Рјабков исправно схватио Елиота Абрамса. Заиста су их узели за озбиљно.

[/restrict]