Отимање око орла

Повишене политичке тензије у Тирани представљају сукоб две струје, власти и опозиције, чији главни циљеви се скоро и не разликују јер, ионако, и једни и други зависе од њихових евроатлантских ментора

Ноншалантан, боље рећи арогантан и безобразан, албански премијер Еди Рама је више рачуна водио о свом стајлингу и екстравагантним одевним комбинацијама него о изговореним речима и порукама, нарочито када су Срби у питању. За њега није било довољно да подржава самопроглашену државност јужне српске покрајине Косова и Метохије већ је додатно претио уједињењем и стварањем „Велике Албаније“. Међутим, не кажу Срби узалуд да „ко другоме јаму копа, сам у њу упада“. Колико год ова пословица припадала фолклору, њена мудрост и те како има основа. Барем код оних који верују у космичку правду.

ПРОТЕСТ У ТИРАНИ Тек што је директно из Москве Рами на оштар дипломатски начин поручено да држи руке даље од Косова, то јест да може да заборави на стварање „Велике Албаније“, агенције су у исто време из Тиране јавиле да су хиљаде демонстраната опколиле зграду парламента тражећи оставку владе. Протест је почео паљењем свећа и полагањем цвећа испред зграде парламента, а порука овог перформанса је – да је парламент мртав. Демонстранти су бацали Молотовљеве коктеле на полицију која је узвратила сузавцем, а очевици напомињу да су ови протести били најрадикалнији од пада комунизма у Албанији.
Опозициони посланици, предвођени Демократском партијом десног центра Љуљзима Баше, претходно су потписали изјаве оставки на своја места у парламенту, тражећи превремене изборе.
„Данас и званично смо одустали од криминализованог парламента. Од данас смо обични грађани. Битку настављамо све до свргавања криминалца Раме – Мадура са Балкана. Рама, иди заједно са својом криминалном бандом. Албанија заслужује бољу будућност“, поручио је Баша пред окупљеним грађанима након достављања изјаве. Он је прорекао и да ће, после оставке, премијер Рама морати да изађе пред лице правде, и позвао полицију да не дозволи да „криминалац Рама напусти земљу“.

[restrict]

ЛОША ВЕСТ ЗА АЛБАНСКУ ДЕМОКРАТИЈУ поред тога што је албанска опозиција вратила посланичке мандате, премијер Рама сматра да је једини начин да се с њом сарађује тај да се седне за сто и разговара, а не да се размишља о превременим изборима и прелазној влади. Оцењујући да је опозиционо напуштање парламента „лоша вест за албанску демократију“, Рама је признао да то може да доведе до неуспеха у отварању преговора с Европском унијом у јуну ове године.
„То може бити фатално за отварање преговора ове године, као и видео-записи насилних протеста од прошле суботе који циркулишу по свету. Нисам спокојан што је албанска опозиција данас постала права брига за наше партнере САД и ЕУ“, истакао је Рама.

МИРИС БАРУТА После ове поруке од Раме ни трага ни гласа. Грчка „Пентапостагма“ јавља да је последњи пут виђен како у журби напушта парламент уз заштиту поворке с оклопним возилима, а овај грчки портал сугерише и да Албанија мирише на барут, нарочито после позива опозиционог лидера Баше да се Едију Рами забрани да побегне из земље. Истовремено је објављен видео-снимак у којем бивши премијер Сали Бериша позива албански народ да се наоружа, за који се иначе тврди да га је сам Рама поделио путем разних амбасада у жељи да га користи као доказ о намери опозиције да дигне устанак.
У снимку се види Бериша који, говорећи у парламенту, позива албанске грађане да се наоружају, јер, према његовим речима, државе ионако нема нигде.
„Још једном вас позивам, тренутак је пресудан, кажем вам да ћете направити најгору грешку коју сте икада могли имати ако користите црну маску и уцењујете људе по диктату. Одбаците овај амандман, иначе вам гарантујем да ће вас силом избацити из тих фотеља, спремите се јер ће улице и тргови Албаније летети у ваздух. О, људи, узмите оружје. Смрт или слобода“, рекао је Сали Бериша у свом говору у парламенту, који је објављен „како би се приказале намере опозиције“.
Европа, по обичају, шаље недефинисане поруке из којих се не може наслутити кога, у ствари, подржавају. Висока представница за спољну политику Федерика Могерини и комесар за преговоре о проширењу Јоханес Хан рекли су у заједничкој изјави да поново потврђују да су мирни протести основна одлика и суштинска вредност демократије, али су снажно осудили сваку реторику политичких вођа која води насиљу.
„Очекујемо од владе и опозиције да се укључе у конструктивне разговоре са циљем превазилажења тренутне политичке ситуације за добробит Албаније и њених грађана“, наводи се у саопштењу.

КАНАБИЗАЦИЈА ПРИВРЕДЕ Све до ових догађаја Албанија није заузимала значајнији простор у медијима, осим екстровертног Раминог скретања пажње на самог себе. Наједном, фокус се усмерио на земљу преко Проклетија, чија ближа и даља историја је и те како утицала на прилике на Балкану.
Данас је то, како наводи грчка „Пентапостагма“, земља у којој владају корупција, банде, мафија и нарко-картели, док већина становништва нема посао или трпи тешке услове рада и несигурност. И тренутна политичка ситуација је, у ствари, атак за преузимање власти од стране опозиционог вође Љуљзима Баше који не преза да и сам рукама формирао орла, симбол „Велике Албаније“, упозорава грчки лист и пише како ће опозиција, баш као и Еди Рама, на тим „идеалима“ формирати владу. „Ако се докопа власти, Љуљзим Баша ће чинити исто што и Рама“, пише „Пентапостагма“.
За Запад Рама је био обећавајућа личност, али је тај почетни занос изгубљен повезивањем актуелног премијера са „канабизацијом Албаније“ и цветањем организираног криминала и нарко-бизниса.
Према подацима америчког Стејт департмента, производња марихуане у Албанији пре две године повећана је за пет пута. Привлачност трговине наркотицима је у сталном порасту, јер премијер Рама није успео да обезбеди нових 300.000 радних места које је обећао долазећи на власт. При томе узгајање канабиса нуди велику финансијску корист онима који немају друге могућности, док на другој страни албанска држава не нуди нове могућности својим грађанима. Како пише љубљански ИФИМЕС, према неким проценама трговина дрогом у Албанији достигла је ниво скоро половине бруто домаћег производа. Рама пак скреће пажњу јавности од тих тема окретањем ка национализму и националистичкој реторици.

ПОМОЋ КОСОВУ У томе се посебно ослања на чињеницу да је Албанија пуноправна чланица НАТО-а и да за њен суверенитет гарантује НАТО. Уосталом, она је послужила НАТО-у као главна платформа за тренинг и наоружавање косовских Албанаца. Да ли је била случајност што се власт у Албанији распала баш уочи НАТО агресије на СРЈ, када је из албанских војних магацина покупљено и развлачено оружје, да би у највећем делу завршило на Косову?
Треба подсетити да је резолуцију о признању независног Косова албански парламент донео још 1991. и три године касније подржао резолуцију Комисије за људска права у Женеви против СРЈ због „кршења људских права над косовским Албанцима“. Било је и извесних парадокса, попут оног када је Сали Бериша похапсио лидере ОВК, иза којег је, изгледа, био неки лични обрачун, а не „издаја националних интереса у кључном тренутку“, како се то Бериши спочитавало. Јер, према сопственом признању, Бериша је бригу за албанско становништво исказао свесно кршећи ембарго Уједињених нација и извозећи гориво на Косово и у Црну Гору. У томе га нису спречиле ни процене ЦИА да је 1993. био известан напад тадашње СРЈ на Албанију, управо ради пресецања путева за снабдевање „косовских побуњеника“ (кулминирало је 1997). Неки познаваоци албанских прилика сугеришу да је техничка инфериорност војске Албаније била главни разлог њеног формалног немешања у сукобе на Косову.

АУСТРОУГАРСКИ ПРОЈЕКАТ Активна улога албанског фактора на Балканском полуострву везана је углавном за идеју формирања „Велике Албаније“ – државе која би ујединила све територије са албанским становништвом.
Од сепаратистичког албанског војно-политичког удружења из 19. века познатог под називом „Призренска лига“ па све до данас, мегаломанске жеље и пусти снови о стварању „Велике Албаније“ постали су готово политички концепт који албански политички прваци преносе с колена на колено.
Требало је да прође више од сто година па да се и формално открије како су формиране албанска нација и држава, углавном на штету Срба и Србије.
Албанци никада нису постојали као јединствени народ, већ их је народом и нацијом учинио аустроугарски двор. Ујединили су различита племена, сачинили један језик и све то потпомогли новцем како би, пре свега, смањили српски утицај и тежњу ка ослобађању свих српских земаља од којих се добар део тада налазио под влашћу Аустроугара. На дуже стазе, циљ овог „пројекта“ био је да се у овом делу Европе који излази на Медитеран смањи и утицај Русије.
Ове тврдње изнесене су у докторату бугарске историчарке Теодоре Толеве (1968–2011). Рад под називом „Утицај Аустроугарске империје на стварање албанске нације (1896–1908)“ заснован је на проученим документима царског архива у Бечу од којих су многи у то време били најстроже чувана тајна.
Толева је током истраживања и потраге за документима о међуетничким односима у Отоманској империји у царском архиву у Бечу нашла документе у вези с тајним састанцима на аустроугарском двору, одржаним 1896. године, на којима је договорено стварање компактне албанске нације.
По бугарској историчарки, меморандум о четири састанка која су одржана показује да крајем 19. века албанска нација још није постојала и да ће Беч учинити конкретне напоре да је изгради, хомогенизује становништво, промовише јединство између католичких и муслиманских кланова, помогне новинарство и образовање народа, издаваштво националистичких публикација, стварање једног унифицираног књижевног језика…
Мотиви Аустроугарске империје су врло јасни: да краткорочно ублажи притисак Србије и Црне Горе, а дугорочно Русије, нарочито после балканских ратова.
Крајем 1912. године, након што је Порта пристала да формира тзв. Албански вилајет, Србија, Бугарска, Црна Гора и Грчка су заједнички напале Отоманско царство и у току Првог балканског рата освојиле и међусобно поделиле готово све европске отоманске територије, укључујући и територије насељене Албанцима. Краљевина Србија је заузела највећи део копнене Албаније и већи део албанске јадранске обале, формиравши Драчки округ.
Убрзо је уследио јак притисак западних сила које нису хтеле да дозволе ширење српског (тј. руског) утицаја на Јадрану. Остало је историја. На конференцији у Лондону, 30. маја 1913. године, Аустрија и Италија, да би сузбиле утицај царске Русије који је ова вршила преко Србије, успеле су да конференција потврди стварање независне албанске државе под протекторатом великих сила, која је већ била проглашена у Валони 28. новембра 1912. године. Под јаким међународним притиском, балкански савезници су почев од априла 1913. били принуђени на повлачење са територија која ће припасти међународно признатој Кнежевини Албанији створеној 29. јула 1913. године. Српска влада испрва није хтела да напусти свој план па су 1. јуна 1913. Пашић и Венизелос склопили споразум о подели Албаније, тако да би северни део до реке Шкумбин припао Србији, а јужни Грчкој. Но, под притиском Аустроугарске, Србија је коначно морала да напусти Албанију.
За више од сто година није се много променило. На сцени су скоро исти актери са истим геостратешким циљевима. Тирана је ту и даље главна платформа за њихово остварење, без обзира на то ко је на власти – Еди Рама или Љуљзим Баша.

[/restrict]