MEGALOPOLIS – Kineski, evropski i srpski put

Zašto bi se cela naša egzistencija sada svela na sedenje u čekaonici i zurenje u zatvoreni šalter iza koga, umesto nekadašnje Ode radosti, čujemo samo buku i bes?

Nedavno sam imao prilike da u kineskom Narodnom muzeju, na Tjenanmenu, vidim spektakularnu izložbu posvećenu četrdesetogodišnjici otvaranja Kine (prema Zapadu). Izložbeni prostor je, pored ostalog, bio ispunjen i maketama atraktivnih građevina i džinovskim video-bimovima na kojima se pričala priča o izgradnji Šangaja i Šenzua… Zapitao sam se: da li bi se slična izložba mogla zamisliti negde u Evropi? Ne, pomislio sam.
U poslednjih četrdeset godina u Evropi se svakako mnogo gradilo, izumevalo, otkrivalo… Međutim, da bi se ovakva izložba napravila, nije potrebno imati samo eksponate već smisao koji nalaže da takva izložba postoji. I tu dolazimo do problema. Ako aktuelni francuski predsednik tvrdi da nema francuske kulture, već samo (različitih) kultura u Francuskoj, kako onda možete zamisliti da Francuska napravi jednu ovakvu izložbu? Takva izložba bi se protivila predsednikovoj oceni, jer bi sugerisala da postoji Francuska, a ne tek različite socijalne grupe u nečemu što se zove ,,Francuska“. A Nemačka? Izložba koja bi pokazala porast moći Nemačke u poslednjih 40 godina svakako bi pobudila strahovanja od über alles Nemačke. To nikome nije potrebno. S Britanijom je slučaj unekoliko drugačiji: referendum i događaji posle referenduma pokazali su da je britanska politička elita protiv bregzita, a jedna ovakva izložba bi bila simbolički glas za bregzit.

[restrict] Ostaje dakle da zamislimo kako izložbu sličnu kineskoj organizuje EU. To bi bilo u duhu stvaranja evropskog identiteta koji treba da zameni nacionalne identitete – što je smer dosadašnje unutrašnje politike EU. Međutim, zapitajmo se: gde bi se ta izložba mogla održati? U Briselu? Nisam siguran da jedan građanin Evrope doživljava Brisel na način na koji Kinez doživljava Peking. Pitanje se može i drugačije formulisati: na kom jeziku bi bile ispisane legende na eksponatima? Na francuskom (koji ne razume 90 odsto Evropljana), na nemačkom? (većina posetilaca bi pomislila na Četvrti rajh), na engleskom? (jeziku zemlje koja izlazi iz Evrope), na svim jezicima naroda EU? OK, ali zapitajmo se onda, primera radi, sa čime bi na toj izložbi mogao da se poistoveti prosečni Bugarin, Rumun, Grk, Portugalac, pa čak i jedan Italijan?
Jedan prosečan Kinez ima jasnu ideju da će ako Kini bude bolje, biti bolje i njemu samom. Takvu ideju brojni građani Evrope više nemaju: to je razlog tzv. ,,populističkih“ pokreta u evropskim državama. Ovo otkriva još jednu, isto tako značajnu razliku: izložba u Pekingu pokazuje da postoji put kojim Kina ide, neki plan za budućnost, neki projekat u koji su uključeni svi Kinezi, na različite načine, ali ipak svi. Nije slučajno što se taj put poklapa s kineskim infrastrukturnim projektom Put svile 2.0 (Jedan pojas, jedan put) koji, za razliku od prvog Puta svile, ne vodi više iz Evrope ka Kini već iz Kine ka Evropi.
EU, suprotno, taj put više nema ili makar on više nije raspoznatljiv običnom građaninu. Čak i ako još uvek dobro žive, bez ideje da zemlja u kojoj žive ima neki put, životi ljudi postaju životarenje, a životarenje je prvi znak odumiranja. Za razliku od životinja, koje imaju instinkt za održavanje vrste, čovek koji životari lišen je i tog bazičnog instinkta. Alkoholno obeznanjivanje od petka do nedelje ili porast upotrebe narkotika nisu izraz nikakve slobode ili izabranog hedonizma, već simptom da se došlo do kraja jednog puta i da je sada ostalo samo to da se uništi svest o tom kraju. ,,Populizam“ je upravo znak straha od neizvesne budućnosti. Osećaju ga društveni slojevi ili čak narodi koji ne vide više svoje mesto u budućnosti. Umesto puta, oni pred sobom vide samo rampu, ali umesto narkotika koji bi trebalo da im zamagli pogled na tu rampu, oni biraju izlazak na ulicu ili glasanje za ,,vansistemske“ stranke. Oni žele da ponovo osete da su na nekom putu, da imaju budućnost o kojoj sami odlučuju.
Gde je Srbija u ovoj priči? Dominantna fraza koje je poslednjih decenija određivala naše osećanje budućnosti bila je fraza ,,evropski put“. ,,Pregovori“ oko različitih poglavlja i povremena ohrabrivanja da od nas zavisi brzina kretanja na tom putu, trebalo je da stvore utisak da se mi, eto, krećemo u nekom pravcu. Međutim, tu i tamo se pojavi neko ko nam, prijateljski, otkrije deo istine o tom kretanju. Poslednja takva osoba bila je ministarka za evropske poslove u vladi Francuske, a koja nam je nedvosmisleno poručila da ulazak Srbije u EU nije na vidiku. Tada izgleda da je ,,evropski put“ zapravo jedna statična, nepokretna pozicija, u kojoj vreme prolazi i ništa se ne dešava. Ali to je tačno samo na prvi pogled. Međutim, nešto se ipak dešava: jedan narod čija je istorija puna hrabrih političkih odluka, koje su mu svojevremeno darovale ugled i kod prijatelja i kod neprijatelja (dok je u politici bilo neke časti), dresira se u tom međuvremenu tako da se odrekne bilo kakve volje za političkim odlučivanjem. A narod koji nema volju za političkim odlučivanjem (osim volje za predaju) postaje masa zahvalnih robova, čestica biomase čija se egzistencija svodi samo na to da ćute i rade, bilo gde u svetu, pa ako treba i u njihovoj nekadašnjoj zemlji. Kako majka, tako i ćerka, i unuka. Kako otac, tako i sin i unuk. Jer za robove vreme stoji. Nema kretanja, a nema ni istorije. Zato se unuke neće sećati baka, a ni unuci dedova.
Potreban nam je dakle put koji smo imali bezmalo tokom čitave naše istorije. Na tom putu bili smo i sužnji, ali smo umeli i da sami sebe oslobodimo. Bilo je stvari zbog kojih smo mogli da crvenimo, ali mnogo više onih zbog kojih smo mogli da se ponosimo. Maštali smo o jednom velikom i pravednom delu, a ne da komšiji crkne krava (ili još bolje, da crkne komšija). To je naš put i zato smo u jednom trenutku mogli biti mala zemlja, ali velika država.
Razmišljajući o tom putu pitam se: zašto bi se cela naša egzistencija sada svela na sedenje u čekaonici i zurenje u zatvoreni šalter iza koga, umesto nekadašnje Ode radosti, čujemo samo buku i bes. [/restrict]