МЕГАЛОПОЛИС – Кинески, европски и српски пут

Зашто би се цела наша егзистенција сада свела на седење у чекаоници и зурење у затворени шалтер иза кога, уместо некадашње Оде радости, чујемо само буку и бес?

Недавно сам имао прилике да у кинеском Народном музеју, на Тјенанмену, видим спектакуларну изложбу посвећену четрдесетогодишњици отварања Кине (према Западу). Изложбени простор је, поред осталог, био испуњен и макетама атрактивних грађевина и џиновским видео-бимовима на којима се причала прича о изградњи Шангаја и Шензуа… Запитао сам се: да ли би се слична изложба могла замислити негде у Европи? Не, помислио сам.
У последњих четрдесет година у Европи се свакако много градило, изумевало, откривало… Међутим, да би се оваква изложба направила, није потребно имати само експонате већ смисао који налаже да таква изложба постоји. И ту долазимо до проблема. Ако актуелни француски председник тврди да нема француске културе, већ само (различитих) култура у Француској, како онда можете замислити да Француска направи једну овакву изложбу? Таква изложба би се противила председниковој оцени, јер би сугерисала да постоји Француска, а не тек различите социјалне групе у нечему што се зове ,,Француска“. А Немачка? Изложба која би показала пораст моћи Немачке у последњих 40 година свакако би побудила страховања од über alles Немачке. То никоме није потребно. С Британијом је случај унеколико другачији: референдум и догађаји после референдума показали су да је британска политичка елита против брегзита, a jедна оваква изложба би била симболички глас за брегзит.

[restrict] Остаје дакле да замислимо како изложбу сличну кинеској организује ЕУ. То би било у духу стварања европског идентитета који треба да замени националне идентитете – што је смер досадашње унутрашње политике ЕУ. Међутим, запитајмо се: где би се та изложба могла одржати? У Бриселу? Нисам сигуран да један грађанин Европе доживљава Брисел на начин на који Кинез доживљава Пекинг. Питање се може и другачије формулисати: на ком језику би биле исписане легенде на експонатима? На француском (који не разуме 90 одсто Европљана), на немачком? (већина посетилаца би помислила на Четврти рајх), на енглеском? (језику земље која излази из Европе), на свим језицима народа ЕУ? ОК, али запитајмо се онда, примера ради, са чиме би на тој изложби могао да се поистовети просечни Бугарин, Румун, Грк, Португалац, па чак и један Италијан?
Један просечан Кинез има јасну идеју да ће ако Кини буде боље, бити боље и њему самом. Такву идеју бројни грађани Европе више немају: то је разлог тзв. ,,популистичких“ покрета у европским државама. Ово открива још једну, исто тако значајну разлику: изложба у Пекингу показује да постоји пут којим Кина иде, неки план за будућност, неки пројекат у који су укључени сви Кинези, на различите начине, али ипак сви. Није случајно што се тај пут поклапа с кинеским инфраструктурним пројектом Пут свиле 2.0 (Један појас, један пут) који, за разлику од првог Пута свиле, не води више из Европе ка Кини већ из Кине ка Европи.
ЕУ, супротно, тај пут више нема или макар он више није распознатљив обичном грађанину. Чак и ако још увек добро живе, без идеје да земља у којој живе има неки пут, животи људи постају животарење, а животарење је први знак одумирања. За разлику од животиња, које имају инстинкт за одржавање врсте, човек који животари лишен је и тог базичног инстинкта. Алкохолно обезнањивање од петка до недеље или пораст употребе наркотика нису израз никакве слободе или изабраног хедонизма, већ симптом да се дошло до краја једног пута и да је сада остало само то да се уништи свест о том крају. ,,Популизам“ је управо знак страха од неизвесне будућности. Осећају га друштвени слојеви или чак народи који не виде више своје место у будућности. Уместо пута, они пред собом виде само рампу, али уместо наркотика који би требало да им замагли поглед на ту рампу, они бирају излазак на улицу или гласање за ,,вансистемске“ странке. Они желе да поново осете да су на неком путу, да имају будућност о којој сами одлучују.
Где је Србија у овој причи? Доминантна фраза које је последњих деценија одређивала наше осећање будућности била је фраза ,,европски пут“. ,,Преговори“ око различитих поглавља и повремена охрабривања да од нас зависи брзина кретања на том путу, требало је да створе утисак да се ми, ето, крећемо у неком правцу. Међутим, ту и тамо се појави неко ко нам, пријатељски, открије део истине о том кретању. Последња таква особа била је министарка за европске послове у влади Француске, а која нам је недвосмислено поручила да улазак Србије у ЕУ није на видику. Тада изгледа да је ,,европски пут“ заправо једна статична, непокретна позиција, у којој време пролази и ништа се не дешава. Али то је тачно само на први поглед. Међутим, нешто се ипак дешава: један народ чија је историја пуна храбрих политичких одлука, које су му својевремено даровале углед и код пријатеља и код непријатеља (док је у политици било неке части), дресира се у том међувремену тако да се одрекне било какве воље за политичким одлучивањем. А народ који нема вољу за политичким одлучивањем (осим воље за предају) постаје маса захвалних робова, честица биомасе чија се егзистенција своди само на то да ћуте и раде, било где у свету, па ако треба и у њиховој некадашњој земљи. Како мајка, тако и ћерка, и унука. Како отац, тако и син и унук. Јер за робове време стоји. Нема кретања, а нема ни историје. Зато се унуке неће сећати бака, а ни унуци дедова.
Потребан нам је дакле пут који смо имали безмало током читаве наше историје. На том путу били смо и сужњи, али смо умели и да сами себе ослободимо. Било је ствари због којих смо могли да црвенимо, али много више оних због којих смо могли да се поносимо. Маштали смо о једном великом и праведном делу, а не да комшији цркне крава (или још боље, да цркне комшија). То је наш пут и зато смо у једном тренутку могли бити мала земља, али велика држава.
Размишљајући о том путу питам се: зашто би се цела наша егзистенција сада свела на седење у чекаоници и зурење у затворени шалтер иза кога, уместо некадашње Оде радости, чујемо само буку и бес.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *