Zona sumraka – Davidova selekcija

Šta misliti o čoveku koji u jednom trenutku osuđuje relativizaciju patnje jednih žrtava, a u narednom postane glasnogovornik brutalnog istorijskog revizionizma, jer su u pitanju neke druge žrtve?

Proceniti broj žrtava masovnih zločina poput onih iz Drugog svetskog rata težak je i nezahvalan posao. Uzmimo za primer Aušvic, gde je zbog razmera stradanja, tajnovitosti u kojoj je ono sprovođeno, ali i drugih okolnosti nemoguće odrediti precizan broj ubijenih ljudi. Svejedno, zahvaljujući različitim metodama stručnjaci su uspeli da dođu do okvirnog broja od između 1,1 i 1,4 miliona ljudi. Negiranje i relativizovanje ovih cifara u većini država automatski bi vas stavilo u poziciju da morate da se branite od krivičnog gonjenja, a u najmanju ruku bi vas gurnulo na marginu zajednice bez mnogo šansi za nastavak iole ozbiljne naučne ili društvene karijere.
Na ovaj fenomen istorijskog revizionizma i na antisemitizam koji je u usponu kako u Zapadnoj Evropi, tako i u Srbiji, upozorava nas cenjeni književnik Filip David. U jednoj televizijskoj emisiji povodom Dana sećanja na Holokaust rekao je da su revizionizam i relativizacija zločina „ružni i tragični posebno za one koji su delimično doživeli Holokaust i sve te zločine, a posebno za one kojima su čitave porodice stradale“. Upozorio je da se sada „udžbenici pišu po nekim novim direktivama koje su ili partijske ili ideološke“, te da to onda postaje „opšte važeće mišljenje“. Komentarišući potom ustaški logor Jasenovac, David je, sve pod plaštom empatije i isticanja kako se radi o zločinu, ukazao da „s jedne strane vlast u Hrvatskoj umanjuje broj žrtava, s druge strane (u Srbiji) postoje tendencije da se taj broj uvećava u velikim razmerama“. „Realan broj govori o 100, 120, 130 hiljada žrtava“, rekao je. Zaista je iznenađujuće selektivan pristup žrtvama fašizma kada se prvo osuđuje revizionizam, a potom mu se pribegava. Pitanje je da li je David ovde još gore prestupio od predsednika hrvatskog Sabora Gordana Jandrokovića, pošto je u svom govoru o Holokaustu preskočio Jasenovac, što je i bio povod da mu se u emisiji postavi ovo pitanje. David Jasenovac nije „samo“ preskočio nego je svesno, namerno i bez ikakve potrebe umanjio njegov užas.
Baš kao kada je u pitanju Aušvic, i do okvirnog broja jasenovačkih žrtava došlo se posrednim naučnim metodama. Državne komisije bivše Jugoslavije broj žrtava su procenile na 500 do 600 hiljada (1946. godine) i 700.000 (1964. godine). Brojku od 700.000 ubijenih u Jasenovcu prihvatili su i izraelski „Jad Vašem“ i Centar „Simon Vizental“. S druge strane, procene sa 100.000 i manje ubijenih počele su da se pojavljuju tek krajem prošlog veka i po svojoj suštini mogle bi se svrstati upravo u revizionizam i relativizaciju zločina (koje David osuđuje) upravo zbog nekih „novih direktiva koje su partijske ili ideološke“ (što, takođe, osuđuje). Svojom procenom, za koju ne znamo na koga se poziva, Filip David se svrstao u ovaj red revizionista i negatora holokausta nad Srbima. Da li bi na isti način prihvatio i tvrdnje da je u Aušvicu, na primer, ubijeno „svega“ nekoliko stotina hiljada ljudi? Logikom onih koji tvrde da je u Jasenovcu ubijeno oko 100.000 hiljada ljudi, jer imamo imena i prezimena za „samo“ oko 80.000 osoba, ispalo bi da je u Aušvicu ubijeno ne više od 300.000, pošto je dugogodišnji kustos ovog muzeja Irena Strzelecka u jednoj od svojih knjiga o ovom logoru objavila podatak da je registrovanih zatočenika bilo ukupno 400.207, a znamo da je sredinom 1944. polovina od oko 130.000 zatočenika prebačena u druge logore, dok je u januaru 1945. isto učinjeno sa još 58.000 logoraša. Tvrditi ovo bilo bi, da citiramo Davida, „ne samo deprimirajuće nego i ružno i tragično“.
Podjednako ružno i tragično jeste što Filip David u jednom drugom intervjuu, gde poručuje da bi „Kosovo trebalo da postane članica UN, kao i svaka druga nezavisna država“, Srbima poručuje da pročitaju zapise o srpskim zločinima na Kosovu Lava Trockog, koji je kao novinar izveštavao s ratnih područja tokom balkanskih ratova 1912–1913. S obzirom na ključnu ulogu koju je Trocki imao u istrebljivanju hrišćana u Sovjetskom Savezu i na njegov uticaj na one koji su hrišćane potom trebili po Srbiji, ovo je kao kada bismo mi Davidu preporučili da pre nego što počne da priča o broju jasenovačkih žrtava pročita izveštaje Hermana Nojbahera (glavnog Hitlerovog izaslanika za Balkan, koji je, između ostalog, još 1943. tvrdio da je u NDH ubijeno 750.000 Srba) ili, još bolje, ideologa nacističke partije Alfreda Rozenberga, čija bi mu dela, možda, objasnila kako su Jevreji „zaslužili“ Holokaust.
Ako Srbi odbijaju nezavisnost Kosovu jer su, kako David to kaže, „zatrovani dugogodišnjom medijskom propagandom“, postavlja se pitanje čime je on to zatrovan kada može biti toliko selektivan da u jednom trenutku osuđuje „neke snage koje tvrde da se to (Holokaust) nije dogodilo, ili tvrde da se to dogodilo na neki sasvim drugačiji način“, a u drugom se i sam svrsta uz te iste snage i to isto tvrdi, samo jer su Srbi u pitanju. Ovo je utoliko čudnije što su Davida od nacističkog gasa, ili ustaškog noža spasli upravo Srbi.