Шта мислити о човеку који у једном тренутку осуђује релативизацију патње једних жртава, а у наредном постане гласноговорник бруталног историјског ревизионизма, јер су у питању неке друге жртве?
Проценити број жртава масовних злочина попут оних из Другог светског рата тежак је и незахвалан посао. Узмимо за пример Аушвиц, где је због размера страдања, тајновитости у којој је оно спровођено, али и других околности немогуће одредити прецизан број убијених људи. Свеједно, захваљујући различитим методама стручњаци су успели да дођу до оквирног броја од између 1,1 и 1,4 милиона људи. Негирање и релативизовање ових цифара у већини држава аутоматски би вас ставило у позицију да морате да се браните од кривичног гоњења, а у најмању руку би вас гурнуло на маргину заједнице без много шанси за наставак иоле озбиљне научне или друштвене каријере.
На овај феномен историјског ревизионизма и на антисемитизам који је у успону како у Западној Европи, тако и у Србији, упозорава нас цењени књижевник Филип Давид. У једној телевизијској емисији поводом Дана сећања на Холокауст рекао је да су ревизионизам и релативизација злочина „ружни и трагични посебно за оне који су делимично доживели Холокауст и све те злочине, а посебно за оне којима су читаве породице страдале“. Упозорио је да се сада „уџбеници пишу по неким новим директивама које су или партијске или идеолошке“, те да то онда постаје „опште важеће мишљење“. Коментаришући потом усташки логор Јасеновац, Давид је, све под плаштом емпатије и истицања како се ради о злочину, указао да „с једне стране власт у Хрватској умањује број жртава, с друге стране (у Србији) постоје тенденције да се тај број увећава у великим размерама“. „Реалан број говори о 100, 120, 130 хиљада жртава“, рекао је. Заиста је изненађујуће селективан приступ жртвама фашизма када се прво осуђује ревизионизам, а потом му се прибегава. Питање је да ли је Давид овде још горе преступио од председника хрватског Сабора Гордана Јандроковића, пошто је у свом говору о Холокаусту прескочио Јасеновац, што је и био повод да му се у емисији постави ово питање. Давид Јасеновац није „само“ прескочио него је свесно, намерно и без икакве потребе умањио његов ужас.
Баш као када је у питању Аушвиц, и до оквирног броја јасеновачких жртава дошло се посредним научним методама. Државне комисије бивше Југославије број жртава су процениле на 500 до 600 хиљада (1946. године) и 700.000 (1964. године). Бројку од 700.000 убијених у Јасеновцу прихватили су и израелски „Јад Вашем“ и Центар „Симон Визентал“. С друге стране, процене са 100.000 и мање убијених почеле су да се појављују тек крајем прошлог века и по својој суштини могле би се сврстати управо у ревизионизам и релативизацију злочина (које Давид осуђује) управо због неких „нових директива које су партијске или идеолошке“ (што, такође, осуђује). Својом проценом, за коју не знамо на кога се позива, Филип Давид се сврстао у овај ред ревизиониста и негатора холокауста над Србима. Да ли би на исти начин прихватио и тврдње да је у Аушвицу, на пример, убијено „свега“ неколико стотина хиљада људи? Логиком оних који тврде да је у Јасеновцу убијено око 100.000 хиљада људи, јер имамо имена и презимена за „само“ око 80.000 особа, испало би да је у Аушвицу убијено не више од 300.000, пошто је дугогодишњи кустос овог музеја Ирена Стрзелецка у једној од својих књига о овом логору објавила податак да је регистрованих заточеника било укупно 400.207, а знамо да је средином 1944. половина од око 130.000 заточеника пребачена у друге логоре, док је у јануару 1945. исто учињено са још 58.000 логораша. Тврдити ово било би, да цитирамо Давида, „не само депримирајуће него и ружно и трагично“.
Подједнако ружно и трагично јесте што Филип Давид у једном другом интервјуу, где поручује да би „Косово требало да постане чланица УН, као и свака друга независна држава“, Србима поручује да прочитају записе о српским злочинима на Косову Лава Троцког, који је као новинар извештавао с ратних подручја током балканских ратова 1912–1913. С обзиром на кључну улогу коју је Троцки имао у истребљивању хришћана у Совјетском Савезу и на његов утицај на оне који су хришћане потом требили по Србији, ово је као када бисмо ми Давиду препоручили да пре него што почне да прича о броју јасеновачких жртава прочита извештаје Хермана Нојбахера (главног Хитлеровог изасланика за Балкан, који је, између осталог, још 1943. тврдио да је у НДХ убијено 750.000 Срба) или, још боље, идеолога нацистичке партије Алфреда Розенберга, чија би му дела, можда, објаснила како су Јевреји „заслужили“ Холокауст.
Ако Срби одбијају независност Косову јер су, како Давид то каже, „затровани дугогодишњом медијском пропагандом“, поставља се питање чиме је он то затрован када може бити толико селективан да у једном тренутку осуђује „неке снаге које тврде да се то (Холокауст) није догодило, или тврде да се то догодило на неки сасвим другачији начин“, а у другом се и сам сврста уз те исте снаге и то исто тврди, само јер су Срби у питању. Ово је утолико чудније што су Давида од нацистичког гаса, или усташког ножа спасли управо Срби.