Život kao improvizacija

Veliki muzičari dvadesetog veka: Pako de Lusija

Muzička ikona flamenko gitare Pako de Lusija umro je tačno pre pet godina. Da se legenda ne zaboravi učiniće i snimljeni dugometražni film koji je režirao njegov sin baš u vreme kad je Pako neočekivano preminuo 2014. godine

Muzička ikona minulog veka Pako de Lusija gostovao je u Beogradu nekoliko puta, prvi put 1979. u Hali Pinki u čuvenom gitarskom triju sa Džonom Mek Laflinom i Larijem Korijelom, u revolucionarnoj istorijskoj fuziji flamenka, roka i džeza. Dva puta je dolazio s flamenkom na Gitar Art Festival, 2006. i 2010, kao voljeni i dobrodošao gost koji puni sale i izaziva oduševljenje. Godine nisu usporile rafalske pasaže ni duboki iskreni doživljaj duendea. Film, to je nešto drugo. Dugački dokumentarac, rekli bismo dosadno. Ali dok priča i svira Pako, gledalac ne primećuje protok vremena, film se gleda bez daha. Za razliku od samozaljubljenih muzičara, koji su sebi centar sveta, Pako de Lusija sebe sasvim podređuje muzici flamenka, figurira samo kao prenosnik ka publici. Po prirodi stidljiv i introvertan, otkrio je rano gitaru kao medijum koji ga je oslobodio i istakao njegovu ličnost. Proneo je svetom slavu flamenko muzike, u kojoj je ritam osnova svega, kako se uči u istoriji muzike po Andreisu. Celog života, i kad je postao svetski slavan, vežbao je satima kao i na početku, jer Pako nije veruje u genije nego u ljude koji rade mnogo i stalno osećaju da ništa ne znaju. Ova sokratovska filozofija retka je i dragocena.

U razmišljanjima Paka de Lusije, koji je svoje prezime uzeo od majke, Portugalke Lusije, pa je on Pako, Lusijino dete, ima mnogo univerzalnih istina o muzici i suštini muzike, istinitih i u umetničkoj muzici. Iako je čuveni klasični gitarista Španac Andres Segovija za njega rekao da nije muzičar, ni flamenko muzičar, nego samo ima spretne prste, Pako smatra da su brzina, preciznost i tehnika neophodni, ali naracija, priča, to je ono što daje pečat interpretaciji. Važno je da sviraš srcem, kaže Pako, da u okviru konteksta i muzičkog jezika izraziš emocije. On na koncertu svira za sebe, jer ako se njemu svidi ono što je svirao, svideće se i publici, a može da se desi da publika voli ono što je svirao, ali on je nezadovoljan jer misli da je mogao bolje. Studijska snimanja očigledno nije voleo, jer je znao da snimak, za razliku od živog koncerta, ostaje zauvek, i to ga je ograničavalo. Svi rasni muzičari nisu voleli studija, i najbolje snimke ostavili su sa koncerata. Permanentno u službi optimalnog zvuka gitare, mogla ga je inspirisati, ili ne, akustika dvorane u kojoj nastupa, pa je na početku koncerta uvek svirao lagane kompozicije kao zvučnu probu, da bi kasnije raspalio kao mitraljez. U komplikovanoj ritmičkoj formuli flamenka Pako de Lusija je vladao kao nepogrešivi, nekrunisani car ritma.
U životu je sve improvizovao, nije imao plan, ali je u muzici počeo da improvizuje van flamenka tek kada je upoznao Mek Laflina i Korijela, sa kojima je dobijao glavobolje od improvizacije, sve dok jednog dana nije shvatio da kada improvizacija ne uspe, strada samo muzičarski ponos. Fuzija stilova koja ga je proslavila u svetu donela je popularnost široke publike, ali i prezir flamenko zajednice, sve dok na scenu nije stupila World music.
Posle dva braka – jedan je bio kao filmska priča, sa ćerkom istaknutog Frankovog generala, u doba kada se lumpenproletarijat iz Algesirasa nije mešao sa elitom Madrida, pa je mladi par pobegao u Amsterdam da se tajno venča, a drugi sa Kubankom – i petoro dece, Pako je voleo samoću. Mislio da je da umetnik mora da bude dosta vremena sam sa sobom, da ima svoj prostor u kome je samo muzika. Sin iz prvog braka je postao režiser i snimio ovaj odlični dokumentarac koji je nenadano okončan Pakovom smrću, i koji je 2015. osvojio veliku špansku filmsku nagradu Goja. Pako de Lusija je otišao iznenada, skromni muzičar koji se nije nadao svetskoj slavi, sa mladalačkim skromnim snovima o budućnosti, ne dočekavši da mu gitara dosadi. Jer, kako on kaže, kada strast postane navika, rutina, kao u braku, čarolija nestane.
Na odjavnoj špici se može pročitati: Pako de Lusija umro je sa 66 godina u svojoj kući u Jukatanu. Trebalo je za dva dana da se nađemo da završimo dokumentarac, ali nismo stigli na vreme. Pako je umro kao što je živeo, improvizujući. Od onda smo tražili način da završimo ovu istoriju, sve dok nismo shvatili da ne treba da je završimo, jer ona i nema kraj. Ono što je ostalo je njegova muzika, istorija, život… Jer njegov je bio jedan veliki život.
Ovaj čarobni muzički film nazvan Potraga (La busqueda) nije samo o flamenku i nije samo o gitari. Kao svako pravo umetničko delo, on tera gledaoce na razmišljanje, preispitivanje, samosuočavanje. Mali-veliki film u slavu muzike.