Живот као импровизација

Велики музичари двадесетог века: Пако де Лусија

Музичка икона фламенко гитаре Пако де Лусија умро је тачно пре пет година. Да се легенда не заборави учиниће и снимљени дугометражни филм који је режирао његов син баш у време кад је Пако неочекивано преминуо 2014. године

Музичка икона минулог века Пако де Лусија гостовао је у Београду неколико пута, први пут 1979. у Хали Пинки у чувеном гитарском трију са Џоном Мек Лафлином и Ларијем Коријелом, у револуционарној историјској фузији фламенка, рока и џеза. Два пута је долазио с фламенком на Гитар Арт Фестивал, 2006. и 2010, као вољени и добродошао гост који пуни сале и изазива одушевљење. Године нису успориле рафалске пасаже ни дубоки искрени доживљај дуендеа. Филм, то је нешто друго. Дугачки документарац, рекли бисмо досадно. Али док прича и свира Пако, гледалац не примећује проток времена, филм се гледа без даха. За разлику од самозаљубљених музичара, који су себи центар света, Пако де Лусија себе сасвим подређује музици фламенка, фигурира само као преносник ка публици. По природи стидљив и интровертан, открио је рано гитару као медијум који га је ослободио и истакао његову личност. Пронео је светом славу фламенко музике, у којој је ритам основа свега, како се учи у историји музике по Андреису. Целог живота, и кад је постао светски славан, вежбао је сатима као и на почетку, јер Пако није верује у геније него у људе који раде много и стално осећају да ништа не знају. Ова сократовска филозофија ретка је и драгоцена.

У размишљањима Пака де Лусије, који је своје презиме узео од мајке, Португалке Лусије, па је он Пако, Лусијино дете, има много универзалних истина о музици и суштини музике, истинитих и у уметничкој музици. За разлику од самозаљубљених музичара, који су себи центар света, овај виртуоз је себе сасвим подређивао музици фламенка, и фигурира само као преносник ка публици

У размишљањима Пака де Лусије, који је своје презиме узео од мајке, Португалке Лусије, па је он Пако, Лусијино дете, има много универзалних истина о музици и суштини музике, истинитих и у уметничкој музици. Иако је чувени класични гитариста Шпанац Андрес Сеговија за њега рекао да није музичар, ни фламенко музичар, него само има спретне прсте, Пако сматра да су брзина, прецизност и техника неопходни, али нарација, прича, то је оно што даје печат интерпретацији. Важно је да свираш срцем, каже Пако, да у оквиру контекста и музичког језика изразиш емоције. Он на концерту свира за себе, јер ако се њему свиди оно што је свирао, свидеће се и публици, а може да се деси да публика воли оно што је свирао, али он је незадовољан јер мисли да је могао боље. Студијска снимања очигледно није волео, јер је знао да снимак, за разлику од живог концерта, остаје заувек, и то га је ограничавало. Сви расни музичари нису волели студија, и најбоље снимке оставили су са концерата. Перманентно у служби оптималног звука гитаре, могла га је инспирисати, или не, акустика дворане у којој наступа, па је на почетку концерта увек свирао лагане композиције као звучну пробу, да би касније распалио као митраљез. У компликованој ритмичкој формули фламенка Пако де Лусија је владао као непогрешиви, некрунисани цар ритма.
У животу је све импровизовао, није имао план, али је у музици почео да импровизује ван фламенка тек када је упознао Мек Лафлина и Коријела, са којима је добијао главобоље од импровизације, све док једног дана није схватио да када импровизација не успе, страда само музичарски понос. Фузија стилова која га је прославила у свету донела је популарност широке публике, али и презир фламенко заједнице, све док на сцену није ступила World music.
После два брака – један је био као филмска прича, са ћерком истакнутог Франковог генерала, у доба када се лумпенпролетаријат из Алгесираса није мешао са елитом Мадрида, па је млади пар побегао у Амстердам да се тајно венча, а други са Кубанком – и петоро деце, Пако је волео самоћу. Мислио да је да уметник мора да буде доста времена сам са собом, да има свој простор у коме је само музика. Син из првог брака је постао режисер и снимио овај одлични документарац који је ненадано окончан Паковом смрћу, и који је 2015. освојио велику шпанску филмску награду Гоја. Пако де Лусија је отишао изненада, скромни музичар који се није надао светској слави, са младалачким скромним сновима о будућности, не дочекавши да му гитара досади. Јер, како он каже, када страст постане навика, рутина, као у браку, чаролија нестане.
На одјавној шпици се може прочитати: Пако де Лусија умро је са 66 година у својој кући у Јукатану. Требало је за два дана да се нађемо да завршимо документарац, али нисмо стигли на време. Пако је умро као што је живео, импровизујући. Од онда смо тражили начин да завршимо ову историју, све док нисмо схватили да не треба да је завршимо, јер она и нема крај. Оно што је остало је његова музика, историја, живот… Јер његов је био један велики живот.
Овај чаробни музички филм назван Потрага (La busqueda) није само о фламенку и није само о гитари. Као свако право уметничко дело, он тера гледаоце на размишљање, преиспитивање, самосуочавање. Мали-велики филм у славу музике.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *