Tri zimske inicijative

Zašto je lider Bošnjaka baš sada krenuo u direktan napad na Dejtonski sporazum kojim je potvrđeno ime Republike Srpske?

Republika Srpska suočava se s novim izazovima. Uz bezočne pritiske da se Banjaluka saglasi s ulaskom BiH u NATO, prvi mesec 2019. godine doneo je i „međunarodne“ predloge da se „ukine neuspešni Dejtonski sporazum“, kao i najavu Bakira Izetbegovića da će njegova Stranka demokratske akcije zatražiti od Ustavnog suda Bosne i Hercegovine da preispita (bolje rečeno poništi) „za druga dva naroda neprihvatljivi diskriminatorski naziv“ manjeg entiteta države nastale novembra 1995. u američkoj vazduhoplovnoj vojnoj bazi u Ohaju. I mada na prvi pogled ne deluju koordinirano, sve ove tri „zimske inicijative“ u funkciji su postizanja istog cilja. A to je – iako to, naravno, niko neće javno reći – ukidanje Republike Srpske kao poslednje prepreke da se „srpski problem“ na prostoru nekadašnje centralne jugoslovenske republike efikasno reši na način kao što je to učinjeno u Hrvatskoj i (kako to projektantima sada izgleda) na Kosovu.

DEJTONSKA SMETNJA Nije nikakva tajna da su prava Republike Srpske proistekla iz Dejtonskog sporazuma odavno postala smetnja, ne samo bošnjačkom Sarajevu već i njegovim međunarodnim prijateljima željnim da ostvare planove o „funkcionalnoj unitarnoj državi“ kojom će dominirati najbrojniji narod BiH. Zapadni faktori su realizaciju ovog cilja prvobitno nameravali da sprovedu forsiranjem „duha Dejtona“, odnosno kroz mnogobrojne nametnute centralističke zakone visokih predstavnika koji su od ovog sporazuma – ne dirajući njegovu formu – sve više pravili praznu ljušturu.
Izgledalo je da neće biti potrebe za zvaničnom revizijom Dejtonskog sporazuma jer je proces tihe transformacije BiH na štetu RS donosio željene rezultate, a onda je čitav posao pokvario Milorad Dodik. On je, insistirajući na sprovođenju „slova, a ne duha Dejtona“, počeo da odbija zahteve čije bi ispunjenje vodilo ka faktičkom samoubistvu Republike Srpske i time, naravno, izazvao veliko razočaranje kod onih koji su ga ne tako davno smatrali „modernim evropskim političarem građanske orijentacije“. Uz podršku koju je Banjaluka za svoju odbrambenu politiku dobijala iz Moskve, njena pozicija je postajala sve snažnija, što je kvarilo planove globalističkim centrima moći koji su dotad verovali da se Bosna može reformisati u željenom pravcu i u okviru formalnog poštovanja Dejtonskog ustava.

[restrict]

ERDOGANOV UDAR Sve je više bilo ocena, doduše neoficijelnih faktora sa Zapada, da ova tvorevina sa „sadašnjim dejtonskim uređenjem ne može postati funkcionalna država i sprovesti željene reforme na putu ka evroatlantskim integracijama“, a kap je prelila čašu kad je postalo očigledno da Republika Srpska neće dati saglasnost za plan koji treba da odvede BiH u NATO. Prvi zvanični udar na Dejtonski sporazum nije međutim stigao od nekog zapadnog državnika nego od strane turskog predsednika Redžepa Tajipa Erdogana. „Sultan“ iz Ankare je – da li baš slučajno? – nakon susreta s hrvatskom predsednicom Kolindom Grabar Kitarović na konferenciji za medije saopštio da je „obavezno potrebno izvršiti reviziju Dejtonskog sporazuma jer on nije doneo rešenje za budućnost BiH“, te poručio kako je „u pogledu njegove revizije neophodno uključiti Ujedinjene nacije“.
Erdogan tom prilikom nije otkrio svoje viđenje nove „postdejtonske Bosne“, niti objasnio kakvu bi konkretnu ulogu u „raspakivanju sporazuma“ iz američke vojne baze u Ohaju trebalo da ima organizacija sa Ist Rivera, ali i bez toga ne treba imati nikakvih iluzija o tome u čiju bi korist, a na čiju štetu, prvi čovek Turske sproveo „neophodnu transformaciju“ male ali složene države na Balkanu.
Može se, jasno, postaviti pitanje zašto se Erdogan odlučio na ovakav potez kada njime može da pokvari svoje trenutne dobre odnose s Moskvom i, što je za njega ipak manje bitno – Beogradom. Odgovor treba potražiti u dosadašnjoj politici turskog lidera koji, i pored pragmatičnih prestrojavanja koja su mu donosila neophodnu korist, nikad nije napustio Davutogluovu neoosmansku doktrinu „Strategijske dubine“. Bez obzira na to što je uspostavio čvrste, pre svega ekonomske veza s Kremljom, „sultan Tajip“ nije nijednog trenutka pomislio da potvrdi činjenicu da je Krim sastavni deo Ruske Federacije. To nije učinio toliko zbog „principijelne podrške teritorijalnom suverenitetu Ukrajine“, koliko zbog čuvanja u ruci „tatarske karte“, odnosno iz neugasle nade da bi, uz podršku ovog muslimanskog naroda, Krim u nekim budućim izmenjenim međunarodnim okolnostima mogao ponovo – kao u vreme Krimskog kanata – da postane deo turske države.
Ako ima takav „specijalan odnos“ prema u ovom trenutku – s tačke mogućnosti ostvarenja turskih interesa – politički dalekom poluostrvu između Crnog i Azovskog mora, logično je što Erdogan ne odustaje od namere da učvršćuje uticaj svoje države u, za postizanje željenih ciljeva, daleko prijemčivijem nekadašnjem Bosanskom pašaluku. U tom kontekstu nije toliko ni važno da li je sam došao na ideju da javno progovori o potrebi „revizije Dejtona“ ili mu je to možda iz Sarajeva predložio „Alijin mali“, tek Turska je ponovo potvrdila da želi da ima važnu ulogu u budućnosti prostora koji je nekad bio deo njene imperije.

PRIJATELJSKI SAVETI Ne osporavajući važnost Turske, činjenica je i da su za budućnost Dejtonskog sporazuma još značajniji zapadni činioci. Podršku Erdoganovoj reviziji mirovnog sporazuma nije, bar dosad, dao nijedan šef država, vlada ili ministara spoljnih poslova iz Vašingtona, Londona, Berlina ili Pariza, što, naravno, ne znači da ne dele njegove stavove o rešavanju ovog problema. Oglasili su se, međutim, neoficijelni „prijatelji Bosne“ čiji „saveti“ često (mada ne i obavezno) postaju deo zvanične politike zapadnih vlada.
Tako su u tekstu, koji je prenet pod naslovom „Amerika mora udariti na Dejtonski sporazum“, njegovi autori Šon Mekgvajer, istraživački saradnik na Programu prehrambene bezbednosti pri „Stimson centru“, i Rajan Šerba, urednik „Balkan insajdera“, poručili vladi u Vašingtonu da „ukoliko želi da ozbiljnije podrži članstvo BiH u NATO, mora da prestane da podržava Dejtonski sporazum kao temelj državnog sistema ove zemlje“. Oni su u već dobro poznatom maniru „zaštitnika Bosne“ upozorili kako „ovaj sporazum dovodi do opšte stagnacije države“ i „cementira etničke podele“, te, ne manje važno, „čini ovu zemlju zrelom za geopolitičke ciljeve Rusije“.
Javio se i, za budućnost Bosne i Hercegovine takođe zabrinut, bivši visoki predstavnik u ovoj zemlji Kristijan Švarc Šiling. Doduše, ovaj nemački diplomata, u autorskom tekstu napisanom za „Dojče vele“, nije izričito zahtevao nestanak Dejtonskog sporazuma, ali je, konstatujući „kako je BiH najveći bolesnik u jugoistočnoj Evropi koji se 2019. godine nalazi tamo gde je bio početkom devedesetih godina prošlog veka“, za takvo stanje optužio „srpske nacionaliste“ predvođene Miloradom Dodikom. Švarc Šiling se žestoko okomio i na hrvatskog lidera Dragana Čovića zamerivši mu da je „svojim prisustvom na proslavi neustavnog Dana Republike u Banjaluci pružio podršku Dodiku u njegovoj politici otcepljenja Republike Srpske od Bosne i Hercegovine“.

NAJAVA BAKIRA IZETBEGOVIĆA Ukidanje dejtonske Bosne i Hercegovine je, gledano s tačke poštovanja međunarodnog prava, formalno teško sprovodljivo bez dobijanja saglasnosti svih potpisnika ovog sporazuma, dakle njegovih garanata. Pošto su među njima Republika Srpska i Srbija (nekadašnja SR Jugoslavija), ali i Rusija, jasno je da je nemoguće očekivati da će zainteresovani „rušitelji“ Dejtona obezbediti saglasnost Banjaluke, Beograda i Moskve za nešto što je u suprotnosti s njihovim vitalnim interesima. Druga je stvar – procenjuju protivnici sadašnjeg uređenja nekadašnje centralne jugoslovenske republike – ukoliko „dešavanja na terenu obesmisle Dejtonsku BiH kao prevaziđenu državnu tvorevinu“, odnosno pokažu da nove okolnosti zahtevaju hitnu transformaciju države koja više ne može da funkcioniše na stari način.
Svoj „skroman doprinos“ pokretanju ovog procesa pružio je Bakir Izetbegović najavom da će Stranka demokratske akcije zahtevati od Ustavnog suda BiH „da preispita ime Republika Srpska pošto je dosadašnji naziv tog entiteta intenzivno i efikasno korišćen u svrhu diskriminacije i isključivanja druga dva konstitutivna naroda – Bošnjaka i Hrvata“. Lider Bošnjaka je tako krenuo u direktan napad na Dejtonski sporazum s obzirom na to da je Opštim okvirnim sporazumom za mir u Bosni i Hercegovini potvrđeno ime Republike Srpske, a članom 1 tačka 3 Ustava BiH definisano da se ova država sastoji od dva entiteta: Federacije BiH i RS. Eventualnim usvajanjem Izetbegovićevog zahteva od strane Ustavnog suda BiH bio bi srušen jedan od temelja Dejtonskog sporazuma, a Republika Srpska pretvorena u bezličnu tvorevinu, koju bi, ostavljenu bez imena kao zaštitnog znaka i simbola postojanja, kasnije bilo lako i potpuno „demontirati“.
U svakoj normalnoj državi bi ovakav zahtev Stranke demokratske akcije, kao direktan napad na temelje Ustava, bio bez bilo kakvih izgleda na uspeh. Ipak, dosadašnja iskustva sa radom Ustavnog suda BiH – u kome većinska koalicija sastavljena od trojice stranih sudija i dvojice Bošnjaka po pravilu donosi političke presude u cilju unitarizacije zemlje – upozoravaju na mogućnost novog, još opasnijeg presedana od onog kojim je u novembru 2015. bilo odlučeno da Republika Srpska više ne može slaviti 9. januar kao dan svoje državnosti.

ŠEST MESECI „Prvi među Bošnjacima“ je doduše velikodušno ispoljio spremnost na „trgovinu“, saopštivši da će „razmisliti o odustajanju od najavljenog zahteva ukoliko Savez nezavisnih socijaldemokrata (čitaj: Dodik) u narednih šest meseci promeni dosadašnju politiku“, pod čime, naravno, prvenstveno podrazumeva odustajanje Banjaluke od protivljenja ulasku Bosne i Hercegovine u NATO. Jasno je da Dodik neće prihvatiti ovakvu ucenu, kao što je izvesno da ni pristajanje na spomenutu ponudu ne bi davalo nikakve garancije Republici Srpskoj da Izetbegović neće kasnije, u za njega još povoljnijim okolnostima, ponovo aktivirati ovu „kartu“ pred Ustavnim sudom.
Logično se nameće pitanje je li Bakir ovu opasnu igru sa osporavanjem imena Republike Srpske pokrenuo samoinicijativno ili su ga na nju podstakli ili ohrabrili neki drugi, mnogo moćniji prijatelji, odnosno savetnici? Prema informacijama do kojih je, kako tvrdi, došao portal infosrpska.ba u zapadnim diplomatskim krugovima u Sarajevu, ambasade ovih država u glavnom gradu Bosne i Hercegovine ne samo da nisu bile obaveštene i konsultovane o potezu bošnjačkog vrha koji je navodno donesen na nagovor Turske već ga i osuđuju kao „neodgovoran korak koji gura BiH ka ozbiljnim tenzijama s nepredvidivim ishodom“. U prilog ovakvim tvrdnjama mogle bi, bar na prvi pogled, da idu i kritike koje su na račun Izetbegovićeve inicijative uputili predstavnici međunarodnih institucija u Sarajevu (predstavnici OEBS-a, OHR-a i Evropske unije), a čija se suština može svesti na upozorenje nezaobilaznog visokog predstavnika Valentina Incka kako je ovaj potez „donesen usred rasprave o formiranju vlasti na nivou BiH neodgovoran i kontraproduktivan, te dodatno podriva nepoverenje među narodima“.
Primetno je, dakle, da ove prilično blage osude nisu pratile oštre pretnje onima koji ruše Dejton da moraju odustati od svojih namera, ali je još indikativnije da je, bar dosad, izostala bilo kakva zvanična kritika izrečena na račun Izetbegovića u najvišim institucijama Vašingtona, Brisela, Berlina, Londona ili Pariza. Zbog toga, baš kao i činjenice da Stranka demokratske akcije – nakon što je u izdatom saopštenju oštro zamerila Organizaciji za evropsku bezbednost i saradnju i Uredu visokog predstavnika što su joj uputili već spomenute umerene primedbe – nije uopšte nagovestila da je spremna da odustane od najavljene inicijative, moramo biti rezervisani prema tvrdnjama da je bošnjački lider svoj najnoviji radikalni antisrpski potez povukao suprotno željama i interesima Zapada.
To što Izetbegović nije dobio zvaničnu podršku za najavljeni udar na Republiku Srpsku još uvek ne znači da su zainteresovani globalistički faktori spremni da oštrim pritiskom u korenu saseku njegovu inicijativu i, još važnije, da će uticati na strane sudije u Ustavnom sudu BiH da svojim presudnim glasovima odbace zahtev najjače bošnjačke stranke. A ako bi, što nije nezamislivo, Bakirova apelacija bila prihvaćena u Ustavnom sudu BiH, gotovo je izvesno da bi se sve zapadne države pragmatično prilagodile presudi ovog „nezavisnog suda“ i u skladu s „novim činjenicama“ prestale da naziva Republiku Srpsku njenim dosadašnjim imenom.

JEDINSTVENI SRPSKI ODGOVOR Svesni su, naravno, čelnici Republike Srpske opasnosti koja im preti, pa su zbog toga odlučili da preduzmu što je moguće efikasnije odbrambene mere, odnosno da pokušaju da spreče da Ustavni sud BiH razmatra najavljeni zahtev SDA. U tom smislu su zatražili i, što je svakako ohrabrujuće, dobili podršku svih relevantnih političkih stranaka. Na sastanku kod Milorada Dodika – kome su prisustvovali i lideri opozicije Vukota Govedarica (SDS) i Branislav Borenović (PDP) – usvojen je zajednički stav da će „u slučaju da Ustavni sud BiH prihvati da razmatra apelaciju, Narodna Skupština Republike Srpske na svom posebnom zasedanju doneti odluku o budućem statusu RS i njenih predstavnika u zajedničkim institucijama Bosne i Hercegovine“.
A sve interesuje kakav će, ukoliko događaji krenu neželjenim tokom, biti iznuđeni odgovor Republike Srpske, odnosno hoće li Banjaluka, kako neki prognoziraju, u tom slučaju krenuti rizičnim putem proglašenja nezavisnosti. Iako ni ovu opciju ne treba potpuno odbaciti, čini nam se da će Milorad Dodik i njegovi saradnici učiniti sve da, kao realni političari, izbegnu opasne posledice takvog rešenja. Izvesno je da eventualno proglašenje nezavisnosti ne samo da ne bi bilo priznato od brojnih država već bi od strane zapadnih neprijatelja bilo iskorišćeno kao argument da je RS svojim jednostranim postupkom sama stavila van snage Dejtonski sporazum.
U skladu s novonastalim okolnostima „prijatelji Bosne“ bi vrlo verovatno ohrabrili Sarajevo da vojnim sredstvima pokuša da sačuva teritorijalni integritet zemlje, ali i dali odobrenje Zagrebu da na teritoriji susedne države nekom novom „Olujom“ preseče teritoriju srpskog entiteta i zadovolji hrvatske nacionalne interese. Ako bi Beograd odlučio da pomogne Banjaluci, usledio bi veliki rat s nesagledivim posledicama, dok bi izostanak vojne podrške Srbije gotovo izvesno značio poraz Republike Srpske i njen nestanak s mape kao bilo kakve državne tvorevine.
Zbog toga je – ukoliko nastavimo sa ovim zasad samo hipotetičkim scenarijima – mnogo verovatnije da će se najodgovorniji ljudi Republike Srpske odlučiti za odgovor koji bi takođe bio rizičan, ali ipak ne bi značio rušenje svih mostova s BiH. Banjaluka bi povlačenjem svojih predstavnika iz institucija Bosne i Hercegovine onemogućila funkcionisanje svih zajedničkih organa, ali i ostavila prostor Bošnjacima i njihovim stranim mentorima da se vrate sa opasnog puta u dejtonsku Bosnu i Hercegovinu. Nažalost, ključ daljih dešavanja na prostoru nekadašnje centralne jugoslovenske republike ne drži Banjaluka, ali ni, kako se mnogima sada čini, Izetbegovićevo Sarajevo. Ono je u rukama globalnih scenarista od čijih će procena, a samim tim i instrukcija datim stranim sudijama u Ustavnom sudu BiH najverovatnije zavisiti hoće li Bosna ostati mirna ili krenuti putem koji može da je odvede u nove nesreće.

[/restrict]