Три зимске иницијативе

Зашто је лидер Бошњака баш сада кренуо у директан напад на Дејтонски споразум којим је потврђено име Републике Српске?

Република Српска суочава се с новим изазовима. Уз безочне притиске да се Бањалука сагласи с уласком БиХ у НАТО, први месец 2019. године донео је и „међународне“ предлоге да се „укине неуспешни Дејтонски споразум“, као и најаву Бакира Изетбеговића да ће његова Странка демократске акције затражити од Уставног суда Босне и Херцеговине да преиспита (боље речено поништи) „за друга два народа неприхватљиви дискриминаторски назив“ мањег ентитета државе настале новембра 1995. у америчкој ваздухопловној војној бази у Охају. И мада на први поглед не делују координирано, све ове три „зимске иницијативе“ у функцији су постизања истог циља. А то је – иако то, наравно, нико неће јавно рећи – укидање Републике Српске као последње препреке да се „српски проблем“ на простору некадашње централне југословенске републике ефикасно реши на начин као што је то учињено у Хрватској и (како то пројектантима сада изгледа) на Косову.

ДЕЈТОНСКА СМЕТЊА Није никаква тајна да су права Републике Српске проистекла из Дејтонског споразума одавно постала сметња, не само бошњачком Сарајеву већ и његовим међународним пријатељима жељним да остваре планове о „функционалној унитарној држави“ којом ће доминирати најбројнији народ БиХ. Западни фактори су реализацију овог циља првобитно намеравали да спроведу форсирањем „духа Дејтона“, односно кроз многобројне наметнуте централистичке законе високих представника који су од овог споразума – не дирајући његову форму – све више правили празну љуштуру.
Изгледало је да неће бити потребе за званичном ревизијом Дејтонског споразума јер је процес тихе трансформације БиХ на штету РС доносио жељене резултате, а онда је читав посао покварио Милорад Додик. Он је, инсистирајући на спровођењу „слова, а не духа Дејтона“, почео да одбија захтеве чије би испуњење водило ка фактичком самоубиству Републике Српске и тиме, наравно, изазвао велико разочарање код оних који су га не тако давно сматрали „модерним европским политичарем грађанске оријентације“. Уз подршку коју је Бањалука за своју одбрамбену политику добијала из Москве, њена позиција је постајала све снажнија, што је кварило планове глобалистичким центрима моћи који су дотад веровали да се Босна може реформисати у жељеном правцу и у оквиру формалног поштовања Дејтонског устава.

[restrict]

ЕРДОГАНОВ УДАР Све је више било оцена, додуше неофицијелних фактора са Запада, да ова творевина са „садашњим дејтонским уређењем не може постати функционална држава и спровести жељене реформе на путу ка евроатлантским интеграцијама“, а кап је прелила чашу кад је постало очигледно да Република Српска неће дати сагласност за план који треба да одведе БиХ у НАТО. Први званични удар на Дејтонски споразум није међутим стигао од неког западног државника него од стране турског председника Реџепа Тајипа Ердогана. „Султан“ из Анкаре је – да ли баш случајно? – након сусрета с хрватском председницом Колиндом Грабар Китаровић на конференцији за медије саопштио да је „обавезно потребно извршити ревизију Дејтонског споразума јер он није донео решење за будућност БиХ“, те поручио како је „у погледу његове ревизије неопходно укључити Уједињене нације“.
Ердоган том приликом није открио своје виђење нове „постдејтонске Босне“, нити објаснио какву би конкретну улогу у „распакивању споразума“ из америчке војне базе у Охају требало да има организација са Ист Ривера, али и без тога не треба имати никаквих илузија о томе у чију би корист, а на чију штету, први човек Турске спровео „неопходну трансформацију“ мале али сложене државе на Балкану.
Може се, јасно, поставити питање зашто се Ердоган одлучио на овакав потез када њиме може да поквари своје тренутне добре односе с Москвом и, што је за њега ипак мање битно – Београдом. Одговор треба потражити у досадашњој политици турског лидера који, и поред прагматичних престројавања која су му доносила неопходну корист, никад није напустио Давутоглуову неоосманску доктрину „Стратегијске дубине“. Без обзира на то што је успоставио чврсте, пре свега економске веза с Кремљом, „султан Тајип“ није ниједног тренутка помислио да потврди чињеницу да је Крим саставни део Руске Федерације. То није учинио толико због „принципијелне подршке територијалном суверенитету Украјине“, колико због чувања у руци „татарске карте“, односно из неугасле наде да би, уз подршку овог муслиманског народа, Крим у неким будућим измењеним међународним околностима могао поново – као у време Кримског каната – да постане део турске државе.
Ако има такав „специјалан однос“ према у овом тренутку – с тачке могућности остварења турских интереса – политички далеком полуострву између Црног и Азовског мора, логично је што Ердоган не одустаје од намере да учвршћује утицај своје државе у, за постизање жељених циљева, далеко пријемчивијем некадашњем Босанском пашалуку. У том контексту није толико ни важно да ли је сам дошао на идеју да јавно проговори о потреби „ревизије Дејтона“ или му је то можда из Сарајева предложио „Алијин мали“, тек Турска је поново потврдила да жели да има важну улогу у будућности простора који је некад био део њене империје.

ПРИЈАТЕЉСКИ САВЕТИ Не оспоравајући важност Турске, чињеница је и да су за будућност Дејтонског споразума још значајнији западни чиниоци. Подршку Ердогановој ревизији мировног споразума није, бар досад, дао ниједан шеф држава, влада или министара спољних послова из Вашингтона, Лондона, Берлина или Париза, што, наравно, не значи да не деле његове ставове о решавању овог проблема. Огласили су се, међутим, неофицијелни „пријатељи Босне“ чији „савети“ често (мада не и обавезно) постају део званичне политике западних влада.
Тако су у тексту, који је пренет под насловом „Америка мора ударити на Дејтонски споразум“, његови аутори Шон Мекгвајер, истраживачки сарадник на Програму прехрамбене безбедности при „Стимсон центру“, и Рајан Шерба, уредник „Балкан инсајдера“, поручили влади у Вашингтону да „уколико жели да озбиљније подржи чланство БиХ у НАТО, мора да престане да подржава Дејтонски споразум као темељ државног система ове земље“. Они су у већ добро познатом маниру „заштитника Босне“ упозорили како „овај споразум доводи до опште стагнације државе“ и „цементира етничке поделе“, те, не мање важно, „чини ову земљу зрелом за геополитичке циљеве Русије“.
Јавио се и, за будућност Босне и Херцеговине такође забринут, бивши високи представник у овој земљи Кристијан Шварц Шилинг. Додуше, овај немачки дипломата, у ауторском тексту написаном за „Дојче веле“, није изричито захтевао нестанак Дејтонског споразума, али је, констатујући „како је БиХ највећи болесник у југоисточној Европи који се 2019. године налази тамо где је био почетком деведесетих година прошлог века“, за такво стање оптужио „српске националисте“ предвођене Милорадом Додиком. Шварц Шилинг се жестоко окомио и на хрватског лидера Драгана Човића замеривши му да је „својим присуством на прослави неуставног Дана Републике у Бањалуци пружио подршку Додику у његовој политици отцепљења Републике Српске од Босне и Херцеговине“.

НАЈАВА БАКИРА ИЗЕТБЕГОВИЋА Укидање дејтонске Босне и Херцеговине је, гледано с тачке поштовања међународног права, формално тешко спроводљиво без добијања сагласности свих потписника овог споразума, дакле његових гараната. Пошто су међу њима Република Српска и Србија (некадашња СР Југославија), али и Русија, јасно је да је немогуће очекивати да ће заинтересовани „рушитељи“ Дејтона обезбедити сагласност Бањалуке, Београда и Москве за нешто што је у супротности с њиховим виталним интересима. Друга је ствар – процењују противници садашњег уређења некадашње централне југословенске републике – уколико „дешавања на терену обесмисле Дејтонску БиХ као превазиђену државну творевину“, односно покажу да нове околности захтевају хитну трансформацију државе која више не може да функционише на стари начин.
Свој „скроман допринос“ покретању овог процеса пружио је Бакир Изетбеговић најавом да ће Странка демократске акције захтевати од Уставног суда БиХ „да преиспита име Република Српска пошто је досадашњи назив тог ентитета интензивно и ефикасно коришћен у сврху дискриминације и искључивања друга два конститутивна народа – Бошњака и Хрвата“. Лидер Бошњака је тако кренуо у директан напад на Дејтонски споразум с обзиром на то да је Општим оквирним споразумом за мир у Босни и Херцеговини потврђено име Републике Српске, а чланом 1 тачка 3 Устава БиХ дефинисано да се ова држава састоји од два ентитета: Федерације БиХ и РС. Евентуалним усвајањем Изетбеговићевог захтева од стране Уставног суда БиХ био би срушен један од темеља Дејтонског споразума, а Република Српска претворена у безличну творевину, коју би, остављену без имена као заштитног знака и симбола постојања, касније било лако и потпуно „демонтирати“.
У свакој нормалној држави би овакав захтев Странке демократске акције, као директан напад на темеље Устава, био без било каквих изгледа на успех. Ипак, досадашња искуства са радом Уставног суда БиХ – у коме већинска коалиција састављена од тројице страних судија и двојице Бошњака по правилу доноси политичке пресуде у циљу унитаризације земље – упозоравају на могућност новог, још опаснијег преседана од оног којим је у новембру 2015. било одлучено да Република Српска више не може славити 9. јануар као дан своје државности.

ШЕСТ МЕСЕЦИ „Први међу Бошњацима“ је додуше великодушно испољио спремност на „трговину“, саопштивши да ће „размислити о одустајању од најављеног захтева уколико Савез независних социјалдемократа (читај: Додик) у наредних шест месеци промени досадашњу политику“, под чиме, наравно, првенствено подразумева одустајање Бањалуке од противљења уласку Босне и Херцеговине у НАТО. Јасно је да Додик неће прихватити овакву уцену, као што је извесно да ни пристајање на споменуту понуду не би давало никакве гаранције Републици Српској да Изетбеговић неће касније, у за њега још повољнијим околностима, поново активирати ову „карту“ пред Уставним судом.
Логично се намеће питање је ли Бакир ову опасну игру са оспоравањем имена Републике Српске покренуо самоиницијативно или су га на њу подстакли или охрабрили неки други, много моћнији пријатељи, односно саветници? Према информацијама до којих је, како тврди, дошао портал инфосрпска.ба у западним дипломатским круговима у Сарајеву, амбасаде ових држава у главном граду Босне и Херцеговине не само да нису биле обавештене и консултоване о потезу бошњачког врха који је наводно донесен на наговор Турске већ га и осуђују као „неодговоран корак који гура БиХ ка озбиљним тензијама с непредвидивим исходом“. У прилог оваквим тврдњама могле би, бар на први поглед, да иду и критике које су на рачун Изетбеговићеве иницијативе упутили представници међународних институција у Сарајеву (представници ОЕБС-а, ОХР-а и Европске уније), а чија се суштина може свести на упозорење незаобилазног високог представника Валентина Инцка како је овај потез „донесен усред расправе о формирању власти на нивоу БиХ неодговоран и контрапродуктиван, те додатно подрива неповерење међу народима“.
Приметно је, дакле, да ове прилично благе осуде нису пратиле оштре претње онима који руше Дејтон да морају одустати од својих намера, али је још индикативније да је, бар досад, изостала било каква званична критика изречена на рачун Изетбеговића у највишим институцијама Вашингтона, Брисела, Берлина, Лондона или Париза. Због тога, баш као и чињенице да Странка демократске акције – након што је у издатом саопштењу оштро замерила Организацији за европску безбедност и сарадњу и Уреду високог представника што су јој упутили већ споменуте умерене примедбе – није уопште наговестила да је спремна да одустане од најављене иницијативе, морамо бити резервисани према тврдњама да је бошњачки лидер свој најновији радикални антисрпски потез повукао супротно жељама и интересима Запада.
То што Изетбеговић није добио званичну подршку за најављени удар на Републику Српску још увек не значи да су заинтересовани глобалистички фактори спремни да оштрим притиском у корену сасеку његову иницијативу и, још важније, да ће утицати на стране судије у Уставном суду БиХ да својим пресудним гласовима одбаце захтев најјаче бошњачке странке. А ако би, што није незамисливо, Бакирова апелација била прихваћена у Уставном суду БиХ, готово је извесно да би се све западне државе прагматично прилагодиле пресуди овог „независног суда“ и у складу с „новим чињеницама“ престале да назива Републику Српску њеним досадашњим именом.

ЈЕДИНСТВЕНИ СРПСКИ ОДГОВОР Свесни су, наравно, челници Републике Српске опасности која им прети, па су због тога одлучили да предузму што је могуће ефикасније одбрамбене мере, односно да покушају да спрече да Уставни суд БиХ разматра најављени захтев СДА. У том смислу су затражили и, што је свакако охрабрујуће, добили подршку свих релевантних политичких странака. На састанку код Милорада Додика – коме су присуствовали и лидери опозиције Вукота Говедарица (СДС) и Бранислав Бореновић (ПДП) – усвојен је заједнички став да ће „у случају да Уставни суд БиХ прихвати да разматра апелацију, Народна Скупштина Републике Српске на свом посебном заседању донети одлуку о будућем статусу РС и њених представника у заједничким институцијама Босне и Херцеговине“.
А све интересује какав ће, уколико догађаји крену нежељеним током, бити изнуђени одговор Републике Српске, односно хоће ли Бањалука, како неки прогнозирају, у том случају кренути ризичним путем проглашења независности. Иако ни ову опцију не треба потпуно одбацити, чини нам се да ће Милорад Додик и његови сарадници учинити све да, као реални политичари, избегну опасне последице таквог решења. Извесно је да евентуално проглашење независности не само да не би било признато од бројних држава већ би од стране западних непријатеља било искоришћено као аргумент да је РС својим једностраним поступком сама ставила ван снаге Дејтонски споразум.
У складу с новонасталим околностима „пријатељи Босне“ би врло вероватно охрабрили Сарајево да војним средствима покуша да сачува територијални интегритет земље, али и дали одобрење Загребу да на територији суседне државе неком новом „Олујом“ пресече територију српског ентитета и задовољи хрватске националне интересе. Ако би Београд одлучио да помогне Бањалуци, уследио би велики рат с несагледивим последицама, док би изостанак војне подршке Србије готово извесно значио пораз Републике Српске и њен нестанак с мапе као било какве државне творевине.
Због тога је – уколико наставимо са овим засад само хипотетичким сценаријима – много вероватније да ће се најодговорнији људи Републике Српске одлучити за одговор који би такође био ризичан, али ипак не би значио рушење свих мостова с БиХ. Бањалука би повлачењем својих представника из институција Босне и Херцеговине онемогућила функционисање свих заједничких органа, али и оставила простор Бошњацима и њиховим страним менторима да се врате са опасног пута у дејтонску Босну и Херцеговину. Нажалост, кључ даљих дешавања на простору некадашње централне југословенске републике не држи Бањалука, али ни, како се многима сада чини, Изетбеговићево Сарајево. Оно је у рукама глобалних сценариста од чијих ће процена, а самим тим и инструкција датим страним судијама у Уставном суду БиХ највероватније зависити хоће ли Босна остати мирна или кренути путем који може да је одведе у нове несреће.

[/restrict]

Један коментар

  1. Cilj Bakira je jasan.Uostalom kao i cilj njihovih mentora.Pritiskati Srbe ucenama koje Srbi sve i da hocu ne mogu da pihvate.Sto ludji zahtevi to bolje.Cilj je jasan Federaciju pod hitno uvesti u NATO kako bi se Srbija dodatno pritiskala,a za takvo unilateralno van Ustavno ponasanje okriviti Srbe.Nesme se ici na otvoreno krsenje Ustava jer to daje srbima pravo na otcepljenje vec ce se u zavijenoj formi odvojiti RS od Srbije.Hrvate verovatnbo niko nece ni pitati,jer je i njihov cilj NATO.Nema tu velike mudrosti.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *