Pečat – List slobodne Srbije Politički nedeljnik, aktuelna politička dešavanja, društvo, svet, kultura.
Pred nama su odluke koje će nas opominjati da, u senčenju čvorišnih meandara kosovsko-metohijske realnosti, ne sme biti mesta ni za trunku nacionalnog pesimizma
Nizu nagrada i priznanja koje je dobio za svoj stvaralački rad, naš sagovornik Selimir Radulović, književnik, upravnik biblioteke Matice Srpske, protekle nedelje, na Sretenje, Dan državnosti Republike Srbije pridružio je još jednu – Zlatnu medalju za zasluge.
Razgovaramo o utiscima koje je poneo nakon uručenja jednog od najviših priznanja u nas, o njegovom stvaralaštvu, o Kosovu i Metohiji, Crnoj Gori, o Bibliji kao mitskom izvoru koje se kao pesnik drži…
Vaše dve poslednje knjige (Senka osmog eona i Dah male molitve) dobile su 2017. i 2018. godine osam nagrada. Sada vam je, na Sretenje, uručena Zlatna medalja za zasluge. S kakvim osećanjem ste poneli ovo poslednje priznanje?
Od Pavla i sveg hora njegovog naučili smo da je svaka plot trava, odnosno da je sva slava čovekova kao cvet livadski i da lanci i šibe mogu biti blistaviji od porfira i krune. Kad osvojite neke godine, venci i nagrade hitaju ka vama kao pčele na saće. U ikumeni koja je u plamenu moguće je, iz tihe i mirne luke, podsmevati se svim naletima talasa, ako gledate na ono što se ne vidi, a ne na ono što se vidi. Nagrade su, često navodim reči Miloša Crnjanskog, kao živi pesak; dok trepnete, progutaju vas. Na drugoj strani, ima razloga da se nagrada doživljava kao neka vrsta naknadne overe onoga što ste uradili – da niste bacali seme na kamen nerodni; kao neka vrsta spasonosnog leka za udare i uboje koje ste primili. Da, makar na tren, krotki i smireni srcem, poverujete da vam ruke nisu raslabljene i snaga umanjena.
Što se tiče mojih osećanja, kada je reč o poslednjem priznanju, pozvao bih se na reči Aleksandra Solženjicina da je neophodno dejstvovati tamo gde živiš i gde radiš, u prostoru gde se kreću tvoje ruke. Pripadam grupaciji srpskih intelektualaca koja drži do aristotelovskog načela da država prethodi građaninu, da nema građanina bez države, da je ona uslov njegovog postojanja i da, nakon njenog raspada, preostaje more ljudskog peska, a ne građana, da je ona, država, brana da se ne bi prepoznavali u bezličnim kolonama ljudi koji žive i rastu kao što žive i rastu biljke. Ovaj stav o državotvornom raspoloženju duše je, verujem, pravi odgovor na vaše pitanje.
Naravno da nisu. Pesnici, i danas, u svojoj ruci drže munje, koje uništavaju jedan i stvaraju drugi svet. Od istinom opsednutog pesnika savremeni čovek i savremeni svet mogu mnogo naučiti. Ali još više od onih koji se slobodni kreću, i čine dobro, neznano i bezmetežno, koji nude čitavo more pitke vode i imaju čisto oko. I ja opevam to čisto oko Vasilija Ivironskog, Josifa Isihaste, Jakova Evijskog, Ignjatija Brjančininova (i drugih otaca hrišćanskog Istoka), koje je sve videlo i nije podnosilo ni trunku prašine; ono je svetlost preuzimalo od nezalazne svetlosti. Stoga se i kaže da se najlepše peva tu gde miriše pustinja i gde tišina jasno govori. Nema većeg pesnika od Onog koji je sve što postoji priveo iz nebića u biće.
Obično se kaže da pesnici ne stanuju u svetu, u realnosti, i da su nebesa njihova osnovna kuća.
Svaki se, naravno, od tih cvetova, divljih, koji su u leje sveta gotovo uzgred zasejani, pita da li jeste ili nije, da li je, kako bi rekao veličanstveni Taršanin, dobar rat ratovao, trku svršio i veru održao? Da li će, registrujući onaj tren kad se sunce penje uz srce, pa useljava u nj, i usta radosnija bivaju, zaigrati u radosnom kolu s krasnim glasnicima neba? Da li će doći do reči koja potresa, spasava i hrani grudi? Kao i vosak što se topi u nedrima ognja, kao i nežni, tek iznikli, list što nestaje pred naletom mraznim, tako i jezik pesme zazire od vlastite čvrste stvarnosti. Pa, iako je reč o najnepostojanijem književnom obliku, iako u njoj nema striktno utemeljene istine, pesma se, kao osunčani deo stvarnosti, najneposrednije objavljuje i uliva u čoveka i reči obuhvataju više od onog za šta se pobrinula realnost.
Kako biste, danas, nakon objavljenih dvadesetak knjiga, bliže odredili vaše pesništvo koje se smatra, možda, najapartnijim rukavcem savremenog srpskog pesništva?
Možda ga je, najumesnije, posmatrati kao kontinualni proces suočenje s mitom, s mitskim, uz izraziti smisao za slikovnost, a ne za prostrani (i usporeniji) narativni opis; kao stvar uverenja da mitologija i pesništvo pokrivaju isti verbalni prostor. To je njegovo odjekujuće značenje, njegovo osnovno strukturalno načelo, koje savremenog čitaoca podseća da je književnost iznova izgrađena mitologija, odnosno da je njeno strukturalno načelo saobrazno sa strukturalnim načelom mita. Saglasno tome se Senka osmog eona, Sedam malih drhtaja i Devet duša Josifa isihaste, najneposrednije, dodiruju s Ovidijevim i Miltonovim vekovečitim pesničkim rezbarijama i udevaju u idealno uspostavljeni (ontologizovani) pesnički niz, u korpus ideja i kategorija, kako bi rekao Nortrop Fraj, u okviru kojega svaka pesma ima svoje mesto i negde se pridodaje. I ne treba prećutati, ovom prigodom, teško oprostivi greh savremenog srpskog (i evropskog) pesništva – udaljujući se od mita ono se udaljilo od istinske pesme i njene prvorodne krilate supstance.
Biblija je taj mitski izvor sa čistom vodom kojeg se vi kao pesnik držite?
Da, ta jedinstvena arhetipska struktura, ta duga narodna priča od početka do kraja, to je izvor moga pesničkog nadahnuća. I ne samo moj. Jedan od najvećih savremenih srpskih pesnika, reč je o Novici Tadiću, koji je, u savremenom srpskom pesništvu, zaposeo vrh veći i vidljiviji nego za života, a manji, dakako, od onog koji će mu, koliko sutra, zasluženo pripasti, pisao je da onaj koji čita Bibliju sve druge knjige čita i čitač je istiniti. Kada mi je, pre skoro dva desetleća, preporučivao Asketske oglede Svetog Ignjatija Brjančaninova, u tri toma, na preko hiljadu stranica, govorio je da u njima nema reči i retka koji nisu stih, odnosno pesma. I kada se danas, iznova, i s merom, rasklopi njegov pesnički svet, iza zavese savremene apokalipse, koju je on živeo, ukazuje se svet zastrašenosti i kompleksnosti starozavetne Knjige proroka Isaije i novozavetnog Jovanovog otkrovenja. Zar se, zapitajmo, nešto strašno i prvobitno, što ga je opsedalo, nije krijumčarilo i na stranicama drevne priče?
Čitajući vaše pesme imam utisak da sam u središtu duge (neprekinute) molitve.
Molitva je prirodno stanje; čovek je sazdan da bi opštio s Bogom. Moja je pesma neka vrsta kontinualnog suočenja s Gospodom, sjedinjenja s njim, kad su um i srce otvoreni za Njega; nije reč o kanonskom, već o pesnički uspostavljenom nizu. To je onaj tren kad prestaje iskustvo ćutanja i počinje iskustvo reči, kad se život, u nama, razbudi i razlije kao živo vrelo. Kad spoznajemo da nismo ostavili sebe neposvedočena, jer su se, u pravo vreme, otvorila vrata Onog u čijem je vrtu sve jedinstveno – i miris cveća, i poj ptica i boje zrelih plodova. Sa svešću, naravno, da, bez dobrote i smirenja, ni molitva, pesnička molitva, nije molitva, već maska molitve. Molitva je nauka lečenja duše na koju nas upućuju i pesnici i tihi sinovi zemlje, oni koji ništa nemaju, a sve poseduju, kojih svet nije dostojan. Dva velika oca hrišćanskog Istoka, Sveti Georgije Bogoslov i Sveti Grigorije Sinait, vele da je moliti većma nego disati, odnosno da je molitva sveti oganj radosti koji iz srca izbija.
Cetinjanin ste koji je, pre ravno četrdeset pet godina, postao Novosađanin. Iz srpske Sparte, kako se to ranije govorilo, stigli ste u srpsku Atinu. Svedočili ste o tome, o prisnosti i tuđosti, u okviru kojih ste gradili svoj odnos spram zavičaja, u divnoj knjizi razgovora s Mišom Jevtićem, pod naslovom Očevo lice knjige. Kako se, danas, kao zreo čovek, suočavate sa svim onim što se događa u Crnoj Gori?
Sve je manje suočavanja, sve više stida, zbog gorkih plodova škole bezbožništva, kada se život ispunjavao nekontrolisanim trošenjem Božjih darova. Duša ne podnosi prazninu; kad je raslabljena preuzima je uhodilac. Tako biva kad se zaboravi da je poznanje Boga so koja osoljava svako znanje. Duh Svetog Save Srpskog, Svetog Petra Cetinjskog, Svetog Vasilija Ostroškog, Obilića i Njegoša je krajeugaoni kamen koji određuje meru svetosti i besmrtnosti i u današnjoj Crnoj Gori. U meri u kojoj je on živ – živa je i Crna Gora.
Kosovo i Metohija su, opet, u središtu svetske javnosti – formiranje tzv. vojske Kosova, uvođenje taksa, najava objedinjavanje juga i severa Kosovske Mitrovice… Ima li kraja…
Ja sam, u minule dve-tri godine, bio u prilici da, iz neposredne blizine, osmotrim nekad bujne grane našeg narodnog drveta koje je srubljeno do blizu korena. I svaki put sam se uverio da, na Kosovu i Metohiji, naš narod, naša crkva i naša država izdržavaju neizdrživo i da su, već dugo, na golgotskom putu. Možda nije naodmet prisetiti se reči Svetog i Ravnoapostolnog Nikolaja Srpskog da su čovek i narod koji nisu prošli golgotski put samo kandidati za čoveka i narod, ali i reči iz Jevanđelja po Mateju (24,13) da samo onome koji do kraja izdrži pripada venac slave, odnosno, da samo on biva spasen. Iako, iznutra opustošeni, živimo u svetu brzih na plenu i hitrih na grabeži, u kojem greh pada kao sneg, i sve zasipa, i još se premećemo kao zrno na rešetu, eho kosovske metafizike prisutan je u svakom od nas. Pred nama su odluke koje će nas opominjati da, u senčenju čvorišnih meandara kosovsko-metohijske realnosti, ne sme biti mesta ni za trunku nacionalnog pesimizma i podsećati da je došlo vreme da se pustonosna arbanaška reka vrati u svoje prirodno korito.
