Селимир Радуловић – Ехо косовске метафизике

Молитва је наука лечења душе на коју нас упућују и песници и тихи синови земље, они који ништа немају, а све поседују, којих свет није достојан

Пред нама су одлуке које ће нас опомињати да, у сенчењу чворишних меандара косовско-метохијске реалности, не сме бити места ни за трунку националног песимизма

Низу награда и признања које је добио за свој стваралачки рад, наш саговорник Селимир Радуловић, књижевник, управник библиотеке Матице Српске, протекле недеље, на Сретење, Дан државности Републике Србије придружио је још једну – Златну медаљу за заслуге.
Разговарамо о утисцима које је понео након уручења једног од највиших признања у нас, о његовом стваралаштву, о Косову и Метохији, Црној Гори, о Библији као митском извору које се као песник држи…

Ваше две последње књиге (Сенка осмог еона и Дах мале молитве) добиле су 2017. и 2018. године осам награда. Сада вам је, на Сретење, уручена Златна медаља за заслуге. С каквим осећањем сте понели ово последње признање?
Од Павла и свег хора његовог научили смо да је свака плот трава, односно да је сва слава човекова као цвет ливадски и да ланци и шибе могу бити блиставији од порфира и круне. Кад освојите неке године, венци и награде хитају ка вама као пчеле на саће. У икумени која је у пламену могуће је, из тихе и мирне луке, подсмевати се свим налетима таласа, ако гледате на оно што се не види, а не на оно што се види. Награде су, често наводим речи Милоша Црњанског, као живи песак; док трепнете, прогутају вас. На другој страни, има разлога да се награда доживљава као нека врста накнадне овере онога што сте урадили – да нисте бацали семе на камен неродни; као нека врста спасоносног лека за ударе и убоје које сте примили. Да, макар на трен, кротки и смирени срцем, поверујете да вам руке нису раслабљене и снага умањена.
Што се тиче мојих осећања, када је реч о последњем признању, позвао бих се на речи Александра Солжењицина да је неопходно дејствовати тамо где живиш и где радиш, у простору где се крећу твоје руке. Припадам групацији српских интелектуалаца која држи до аристотеловског начела да држава претходи грађанину, да нема грађанина без државе, да је она услов његовог постојања и да, након њеног распада, преостаје море људског песка, а не грађана, да је она, држава, брана да се не би препознавали у безличним колонама људи који живе и расту као што живе и расту биљке. Овај став о државотворном расположењу душе је, верујем, прави одговор на ваше питање.

[restrict] Да ли су у праву они који кажу да су песници варварски остаци у свету нових комуникационо-информационих технологија?
Наравно да нису. Песници, и данас, у својој руци држе муње, које уништавају један и стварају други свет. Од истином опседнутог песника савремени човек и савремени свет могу много научити. Али још више од оних који се слободни крећу, и чине добро, незнано и безметежно, који нуде читаво море питке воде и имају чисто око. И ја опевам то чисто око Василија Ивиронског, Јосифа Исихасте, Јакова Евијског, Игњатија Брјанчининова (и других отаца хришћанског Истока), које је све видело и није подносило ни трунку прашине; оно је светлост преузимало од незалазне светлости. Стога се и каже да се најлепше пева ту где мирише пустиња и где тишина јасно говори. Нема већег песника од Оног који је све што постоји привео из небића у биће.
Обично се каже да песници не станују у свету, у реалности, и да су небеса њихова основна кућа.
Сваки се, наравно, од тих цветова, дивљих, који су у леје света готово узгред засејани, пита да ли јесте или није, да ли је, како би рекао величанствени Таршанин, добар рат ратовао, трку свршио и веру одржао? Да ли ће, региструјући онај трен кад се сунце пење уз срце, па усељава у њ, и уста радоснија бивају, заиграти у радосном колу с красним гласницима неба? Да ли ће доћи до речи која потреса, спасава и храни груди? Као и восак што се топи у недрима огња, као и нежни, тек изникли, лист што нестаје пред налетом мразним, тако и језик песме зазире од властите чврсте стварности. Па, иако је реч о најнепостојанијем књижевном облику, иако у њој нема стриктно утемељене истине, песма се, као осунчани део стварности, најнепосредније објављује и улива у човека и речи обухватају више од оног за шта се побринула реалност.
Како бисте, данас, након објављених двадесетак књига, ближе одредили ваше песништво које се сматра, можда, најапартнијим рукавцем савременог српског песништва?
Можда га је, најумесније, посматрати као континуални процес суочење с митом, с митским, уз изразити смисао за сликовност, а не за пространи (и успоренији) наративни опис; као ствар уверења да митологија и песништво покривају исти вербални простор. То је његово одјекујуће значење, његово основно структурално начело, које савременог читаоца подсећа да је књижевност изнова изграђена митологија, односно да је њено структурално начело саобразно са структуралним начелом мита. Сагласно томе се Сенка осмог еона, Седам малих дрхтаја и Девет душа Јосифа исихасте, најнепосредније, додирују с Овидијевим и Милтоновим вековечитим песничким резбаријама и удевају у идеално успостављени (онтологизовани) песнички низ, у корпус идеја и категорија, како би рекао Нортроп Фрај, у оквиру којега свака песма има своје место и негде се придодаје. И не треба прећутати, овом пригодом, тешко опростиви грех савременог српског (и европског) песништва – удаљујући се од мита оно се удаљило од истинске песме и њене првородне крилате супстанце.

Удаљујући се од мита савремено српско песништво се удаљило од истинске песме и њене првородне крилате супстанце: Селимир Радуловић

Библија је тај митски извор са чистом водом којег се ви као песник држите?
Да, та јединствена архетипска структура, та дуга народна прича од почетка до краја, то је извор мога песничког надахнућа. И не само мој. Један од највећих савремених српских песника, реч је о Новици Тадићу, који је, у савременом српском песништву, запосео врх већи и видљивији него за живота, а мањи, дакако, од оног који ће му, колико сутра, заслужено припасти, писао је да онај који чита Библију све друге књиге чита и читач је истинити. Када ми је, пре скоро два десетлећа, препоручивао Аскетске огледе Светог Игњатија Брјанчанинова, у три тома, на преко хиљаду страница, говорио је да у њима нема речи и ретка који нису стих, односно песма. И када се данас, изнова, и с мером, расклопи његов песнички свет, иза завесе савремене апокалипсе, коју је он живео, указује се свет застрашености и комплексности старозаветне Књиге пророка Исаије и новозаветног Јовановог откровења. Зар се, запитајмо, нешто страшно и првобитно, што га је опседало, није кријумчарило и на страницама древне приче?
Читајући ваше песме имам утисак да сам у средишту дуге (непрекинуте) молитве.
Молитва је природно стање; човек је саздан да би општио с Богом. Моја је песма нека врста континуалног суочења с Господом, сједињења с њим, кад су ум и срце отворени за Њега; није реч о канонском, већ о песнички успостављеном низу. То је онај трен кад престаје искуство ћутања и почиње искуство речи, кад се живот, у нама, разбуди и разлије као живо врело. Кад спознајемо да нисмо оставили себе непосведочена, јер су се, у право време, отворила врата Оног у чијем је врту све јединствено – и мирис цвећа, и пој птица и боје зрелих плодова. Са свешћу, наравно, да, без доброте и смирења, ни молитва, песничка молитва, није молитва, већ маска молитве. Молитва је наука лечења душе на коју нас упућују и песници и тихи синови земље, они који ништа немају, а све поседују, којих свет није достојан. Два велика оца хришћанског Истока, Свети Георгије Богослов и Свети Григорије Синаит, веле да је молити већма него дисати, односно да је молитва свети огањ радости који из срца избија.
Цетињанин сте који је, пре равно четрдесет пет година, постао Новосађанин. Из српске Спарте, како се то раније говорило, стигли сте у српску Атину. Сведочили сте о томе, о присности и туђости, у оквиру којих сте градили свој однос спрам завичаја, у дивној књизи разговора с Мишом Јевтићем, под насловом Очево лице књиге. Како се, данас, као зрео човек, суочавате са свим оним што се догађа у Црној Гори?
Све је мање суочавања, све више стида, због горких плодова школе безбожништва, када се живот испуњавао неконтролисаним трошењем Божјих дарова. Душа не подноси празнину; кад је раслабљена преузима је уходилац. Тако бива кад се заборави да је познање Бога со која осољава свако знање. Дух Светог Саве Српског, Светог Петра Цетињског, Светог Василија Острошког, Обилића и Његоша је крајеугаони камен који одређује меру светости и бесмртности и у данашњој Црној Гори. У мери у којој је он жив – жива је и Црна Гора.
Косово и Метохија су, опет, у средишту светске јавности – формирање тзв. војске Косова, увођење такса, најава обједињавање југа и севера Косовске Митровице… Има ли краја…
Ја сам, у минуле две-три године, био у прилици да, из непосредне близине, осмотрим некад бујне гране нашег народног дрвета које је срубљено до близу корена. И сваки пут сам се уверио да, на Косову и Метохији, наш народ, наша црква и наша држава издржавају неиздрживо и да су, већ дуго, на голготском путу. Можда није наодмет присетити се речи Светог и Равноапостолног Николаја Српског да су човек и народ који нису прошли голготски пут само кандидати за човека и народ, али и речи из Јеванђеља по Матеју (24,13) да само ономе који до краја издржи припада венац славе, односно, да само он бива спасен. Иако, изнутра опустошени, живимо у свету брзих на плену и хитрих на грабежи, у којем грех пада као снег, и све засипа, и још се премећемо као зрно на решету, ехо косовске метафизике присутан је у сваком од нас. Пред нама су одлуке које ће нас опомињати да, у сенчењу чворишних меандара косовско-метохијске реалности, не сме бити места ни за трунку националног песимизма и подсећати да је дошло време да се пустоносна арбанашка река врати у своје природно корито.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *