NAŠ SVETI GRAL

Čestitka koju je prošle nedelje predsednik Amerike uputio Srbiji povodom njenog velikog praznika – Dana državnosti – mogla bi ući u anale geopolitičkih bizarnosti našeg vremena. Na opšte zaprepašćenje (ne samo onih koji drže do uljudne diplomatske komunikacije) čestitka je donela i neuvijeni predlog da srpska država odustane od nemalog dela svoje teritorije! Kosovo je država, baš kao što je to i Srbija, poručuje Donald Silni srpskom predsedniku, uz reči: „SAD ostaju nepokolebljive u svojoj podršci Vašim zalaganjima ka normalizaciji odnosa sa Kosovom.“ Nema prijateljskog saveta, ima pretnje i ruganja.
Nema sumnje da i ovaj događaj pojašnjava zbog čega se danas u komentarima o delovanju Vašingtona – na stranama ideološki i politički međusobno veoma udaljenim – ponavlja isti zaključak: arogancija, kratkovidost, bahatost i bezakonje u širenju imperijalnih interesa okončali su američku hegemoniju.
Nepunih mesec dana pre besprizorne predsedničke čestitke u Beogradu je boravio danas najuticajniji svetski državnik – predsednik Rusije Vladimir Putin. Kakva kolosalna razlika! Neuporedivost dva državnika ne podrazumeva samo nimalo slične manire, govor, zvanično istupanje … to je razlika koju, recimo, simbolično demonstriraju tako nespojivi tipovi kao što su to kauboji nove generacije (idealno – nemilosrdni i pohlepni korporativni predatori) s jedne, i figure neusiljenog gospodstva, s podrazumevajuće svojstvenom samokontrolom, s druge strane. Kulturološku nespojivost, u ovom slučaju, prati i politička. Dva predsednika, personifikacije bipolarnog, tačnije rečeno multipolarnog sveta u nastajanju, čine da razlika njihovog ponašanja prema zemlji koja je talac nadgornjavanja započetog okončanjem duge i napete hladnoratovske epohe bude crno-bela. Dok tragikom osenčenu situaciju Srbije, nad kojom se nadvija zlo nasilnog komadanja teritorije, otimanja kulturnog nasleđa, prirodnih resursa i privrednih bogatstava, Donald Tramp otežava bezobzirnošću, Vladimir Putin je učinio suprotno. On je naime u Beogradu rekao ne samo da deli srpsku zabrinutost već i da „Srbija nije više sama u procesu rešavanja Kosova i Metohije, jer Rusija je takođe tu da se pita u vezi sa konačnim rešenjem. Da bi prošlo i opstalo, to rešenje mora da istrpi proveru Rezolucije 1244 i odobrenje od strane Saveta bezbednosti“. (Zapadni članovi Saveta bezbednosti gurali su u stranu Rezoluciju, kao prevaziđenu razvojem događaja, što nadalje neće biti moguće, nagovestio je tada ruski prijatelj.)
Na tragu Putinovog određivanja rešenja kosmetske drame, Sergej Lavrov je, na prošlonedeljnoj Minhenskoj konferenciji o bezbednosti, pojasnio: realnost 21. veka diktira potrebu da se odustane od recidiva kolonijalnog razmišljanja, filozofija gvozdenih zavesa i sanitarnih kordona. Povodom Kosova, šef ruske diplomatije je naveo: „Zapad koncept favorizovanih ’normi međunarodnog prava’, sve češće zamenjuje konceptom ’reda, zasnovanog na pravilima’, pa se u skladu s tim jednostavno donose ’pravila’ za tumačenje međunarodnih konvencija i ugovora. Tako kako su delovali na Kosovu, sada na isti način deluju u Venecueli.“
Možemo na ovom mestu da primetimo: kako sada deluje u Venecueli, Zapad nastavlja isto na Kosovu. I to čini sve do ovog trenutka kada srpske vlasti, preko ministra spoljnih poslova Ivice Dačića, minulog utorka građanima saopštavaju: „Razgraničenje je zvanični predlog Srbije za razrešenje kosovskog pitanja u dijalogu sa albanskom stranom, ali još nije određeno gde bi bila linija razgraničenja.“ Razgraničenje, ranije nikada do kraja rastumačen hokus-pokus pojam, sada je javno određeno: to je, defakto, povlačenje državnih granica između Srbije i jednog njenog dela! U slučaju da se ovaj plan ostvari, Srbija bi se razgraničila sa samom sobom, u pokušaju da se, prema američkom receptu, od sastojaka njihovog reda skuvaju naša pravila! „Ono što Zapad hoće i očekuje u ovom momentu, to bi za Srbiju praktično bila kapitulacija“, kažu ovdašnje iskusne diplomate.
Stari svetski poredak se slomio, a novi se formira u uslovima narastajućeg suparništva Sjedinjenih Država, Kine i Rusije – procenjeno je u izveštaju pripremljenom za Minhenski bezbednosni forum. Da li srpske vlasti upravo demonstriraju spremnost da dozvole da se stari (američki!) poredak žestoko prelomi (trijumfuje?) preko srpske države? Ili popuštaju pritisku složenog sistema koji je proizvod stvarnog koliko i virtuelnog poretka? Zašto – virtuelnog? Na to pitanje upravo odgovaraju verzirani posmatrači aktuelnih vašingtonskih prilika. Reagujući naime na govor Majka Pensa tokom Minhenske konferencije, i na njegove tvrdnje da su SAD za vreme predsedništva Donalda Trampa postale jače nego ikad ranije, dok je Amerika ponovo postala lider slobodnog sveta, nemački „Špigl“ piše: „Takav je zadivljujući paralelni svet koji je Pens opisao u svom govoru. To ima malo zajedničkog sa realnošću. Amerika nije lider, ona stvara pozicije.“
Da li je u mrežu ovog paralelnog, ali ne manje opasnog američkog sveta ulovljen i zvanični Beograd?
Sve pomenute „prezentacije“ sa svetskog državničkog i političkog nivoa, Srbi, posle decenijskog drila, dobro razumeju. Koliko se pomenute ogoljene činjenice u javnom životu prepoznaju kao pounutrašnjeno nacionalno iskustvo, jasno artikulisano raspoloženje i razumevanje nacionalne sudbine? Kada je reč o stanju javne svesti u Srbiji, može li se uopšte govoriti o vladajućoj paradigmi odnosa prema Kosovu? Da li tim povodom preovlađuju protivrečja ili jedinstveno mišljenje, usaglašenost stavova srpskih elita i građanske većine? Izvesno je da zvanični Beograd šalje poruke toliko protivrečne da nedoumice ostaju čak i posle najnovijih, za širu javnost šokantnih, izjava o razgraničenju kao zvaničnom državnom stavu. U svojevrsnom paralelnom svetu srpske politike, istovremeno s pomenutim, traju i procesi velike diplomatske borbe za povlačenje priznanja Kosova kao države. Takođe – nepokolebano se tvrdi se da će Beograd „i u narednim decenijama otplaćivati kredite KiM jer je KiM po Ustavu deo Srbije!“ Premda se često, uz ogromna ulaganja dirigovano plasirane energije medijskih i drugih veština manipulacije svešću, sugeriše kako Kosovo nije najvažnija tema, danas se uočava da kosovski mit (i onda kada se on ciljano izbegava) „iskače“ i biva centralna tema – sudbonosni i neuništivi srpski sveti gral. Na političkoj sceni u pokušaju razjašnjeno je i ovo: nema tog ugovora s narodom koji može imati smisla ukoliko njegov deo nije i klauzula o očuvanju Kosova. Opčinjavajuća lozinka Dogodine u Prizrenu uvek iskrsava, a njena, u našem vremenu nanovo osnažena moć, prkosi svim planovima zvanično vladajućih i drugih paralelnih političkih svetova. Kuda bih da ne znam gde je naša tačka polazna (…) Zar je bitno da li sam s Metohije il’ s Dorćola – da bi me zbog nepravde sama duša zabolela?, reči su kojima osvešćuje kolektivni duh zemlje sastav Beogradski sindikat. I u krugu dvojke tako neočekivano proradi „državotvornost naših predaka“. Političke kombinatorike namah se istope, a od navodne ravnodušnosti i trezvenog mirenja s realnošću, kao ekstrema na jednom polu urbane populacije, malo ostane. Džaba se kreči, savetuju i sa gradskih zidova. Reklo bi se – mudro savetuju. Jer ekspertski zaključak iz Minhena kaže: „Svet je pred dugim periodom nestabilnosti i neizvesnosti.“ Za Srbiju to ne mora biti teška presuda već dobra – šansa.