НАШ СВЕТИ ГРАЛ

Честитка коју је прошле недеље председник Америке упутио Србији поводом њеног великог празника – Дана државности – могла би ући у анале геополитичких бизарности нашег времена. На опште запрепашћење (не само оних који држе до уљудне дипломатске комуникације) честитка је донела и неувијени предлог да српска држава одустане од немалог дела своје територије! Косово је држава, баш као што је то и Србија, поручује Доналд Силни српском председнику, уз речи: „САД остају непоколебљиве у својој подршци Вашим залагањима ка нормализацији односа са Косовом.“ Нема пријатељског савета, има претње и ругања.
Нема сумње да и овај догађај појашњава због чега се данас у коментарима о деловању Вашингтона – на странама идеолошки и политички међусобно веома удаљеним – понавља исти закључак: ароганција, кратковидост, бахатост и безакоње у ширењу империјалних интереса окончали су америчку хегемонију.
Непуних месец дана пре беспризорне председничке честитке у Београду је боравио данас најутицајнији светски државник – председник Русије Владимир Путин. Каква колосална разлика! Неупоредивост два државника не подразумева само нимало сличне манире, говор, званично иступање … то је разлика коју, рецимо, симболично демонстрирају тако неспојиви типови као што су то каубоји нове генерације (идеално – немилосрдни и похлепни корпоративни предатори) с једне, и фигуре неусиљеног господства, с подразумевајуће својственом самоконтролом, с друге стране. Културолошку неспојивост, у овом случају, прати и политичка. Два председника, персонификације биполарног, тачније речено мултиполарног света у настајању, чине да разлика њиховог понашања према земљи која је талац надгорњавања започетог окончањем дуге и напете хладноратовске епохе буде црно-бела. Док трагиком осенчену ситуацију Србије, над којом се надвија зло насилног комадања територије, отимања културног наслеђа, природних ресурса и привредних богатстава, Доналд Трамп отежава безобзирношћу, Владимир Путин је учинио супротно. Он је наиме у Београду рекао не само да дели српску забринутост већ и да „Србија није више сама у процесу решавања Косова и Метохије, јер Русија је такође ту да се пита у вези са коначним решењем. Да би прошло и опстало, то решење мора да истрпи проверу Резолуције 1244 и одобрење од стране Савета безбедности“. (Западни чланови Савета безбедности гурали су у страну Резолуцију, као превазиђену развојем догађаја, што надаље неће бити могуће, наговестио је тада руски пријатељ.)
На трагу Путиновог одређивања решења косметске драме, Сергеј Лавров је, на прошлонедељној Минхенској конференцији о безбедности, појаснио: реалност 21. века диктира потребу да се одустане од рецидива колонијалног размишљања, филозофија гвоздених завеса и санитарних кордона. Поводом Косова, шеф руске дипломатије је навео: „Запад концепт фаворизованих ’норми међународног права’, све чешће замењује концептом ’реда, заснованог на правилима’, па се у складу с тим једноставно доносе ’правила’ за тумачење међународних конвенција и уговора. Тако како су деловали на Косову, сада на исти начин делују у Венецуели.“
Можемо на овом месту да приметимо: како сада делује у Венецуели, Запад наставља исто на Косову. И то чини све до овог тренутка када српске власти, преко министра спољних послова Ивице Дачића, минулог уторка грађанима саопштавају: „Разграничење је званични предлог Србије за разрешење косовског питања у дијалогу са албанском страном, али још није одређено где би била линија разграничења.“ Разграничење, раније никада до краја растумачен хокус-покус појам, сада је јавно одређено: то је, дефакто, повлачење државних граница између Србије и једног њеног дела! У случају да се овај план оствари, Србија би се разграничила са самом собом, у покушају да се, према америчком рецепту, од састојака њиховог реда скувају наша правила! „Оно што Запад хоће и очекује у овом моменту, то би за Србију практично била капитулација“, кажу овдашње искусне дипломате.
Стари светски поредак се сломио, а нови се формира у условима нарастајућег супарништва Сједињених Држава, Кине и Русије – процењено је у извештају припремљеном за Минхенски безбедносни форум. Да ли српске власти управо демонстрирају спремност да дозволе да се стари (амерички!) поредак жестоко преломи (тријумфује?) преко српске државе? Или попуштају притиску сложеног система који је производ стварног колико и виртуелног поретка? Зашто – виртуелног? На то питање управо одговарају верзирани посматрачи актуелних вашингтонских прилика. Реагујући наиме на говор Мајка Пенса током Минхенске конференције, и на његове тврдње да су САД за време председништва Доналда Трампа постале јаче него икад раније, док је Америка поново постала лидер слободног света, немачки „Шпигл“ пише: „Такав је задивљујући паралелни свет који је Пенс описао у свом говору. То има мало заједничког са реалношћу. Америка није лидер, она ствара позиције.“
Да ли је у мрежу овог паралелног, али не мање опасног америчког света уловљен и званични Београд?
Све поменуте „презентације“ са светског државничког и политичког нивоа, Срби, после деценијског дрила, добро разумеју. Колико се поменуте огољене чињенице у јавном животу препознају као поунутрашњено национално искуство, јасно артикулисано расположење и разумевање националне судбине? Када је реч о стању јавне свести у Србији, може ли се уопште говорити о владајућој парадигми односа према Косову? Да ли тим поводом преовлађују противречја или јединствено мишљење, усаглашеност ставова српских елита и грађанске већине? Извесно је да званични Београд шаље поруке толико противречне да недоумице остају чак и после најновијих, за ширу јавност шокантних, изјава о разграничењу као званичном државном ставу. У својеврсном паралелном свету српске политике, истовремено с поменутим, трају и процеси велике дипломатске борбе за повлачење признања Косова као државе. Такође – непоколебано се тврди се да ће Београд „и у наредним деценијама отплаћивати кредите КиМ јер је КиМ по Уставу део Србије!“ Премда се често, уз огромна улагања дириговано пласиране енергије медијских и других вештина манипулације свешћу, сугерише како Косово није најважнија тема, данас се уочава да косовски мит (и онда када се он циљано избегава) „искаче“ и бива централна тема – судбоносни и неуништиви српски свети грал. На политичкој сцени у покушају разјашњено је и ово: нема тог уговора с народом који може имати смисла уколико његов део није и клаузула о очувању Косова. Опчињавајућа лозинка Догодине у Призрену увек искрсава, а њена, у нашем времену наново оснажена моћ, пркоси свим плановима званично владајућих и других паралелних политичких светова. Куда бих да не знам где је наша тачка полазна (…) Зар је битно да ли сам с Метохије ил’ с Дорћола – да би ме због неправде сама душа заболела?, речи су којима освешћује колективни дух земље састав Београдски синдикат. И у кругу двојке тако неочекивано проради „државотворност наших предака“. Политичке комбинаторике намах се истопе, а од наводне равнодушности и трезвеног мирења с реалношћу, као екстрема на једном полу урбане популације, мало остане. Џаба се кречи, саветују и са градских зидова. Рекло би се – мудро саветују. Јер експертски закључак из Минхена каже: „Свет је пред дугим периодом нестабилности и неизвесности.“ За Србију то не мора бити тешка пресуда већ добра – шанса.

Један коментар

  1. unutrašnji dijalog,r.j.

    Amerika je u sklopu finalizacije briselskih pregovora, pisma i podrške Donalda Trampa, i nakon Putinove posete Srbiji, obelodanila konačno svoje prave ciljeve: Da srbija za normalizaciju odnosa i napretka u EU integracije mora da prizna Kosovo. Pošto su pre toga Amerika, EU i Aleksandar Vučić uspeli da ubede Putina-Rusiju da prihvati politički stav: Da Vučić i Tači (BGD i PR) sami pronadju kompromis i reše Kosovo(!)? – A oni već šest godina rešavaju Kosovo Briselskim sporazumom-BS kojim je Kosovo dobilo sve atribute Albanske muslimanske države, samo što se sada traži kompromis za okončanje normalizacije da Kosovo udje u UN, i da se to istorijski potvrdi i overi medjunarodnom konferencijom preko UN-a?

    Putinova poseta Srbiji nije donela optimizam jer podržava Vučićevu politiku o Kosovu: Kako se Vučić i Tači dogovore (primopredaju teritorije Brisel. sporazumom). Jeste i R-1244 koja je potisnuta BS. Iako se očekivalo da će Putinova poseta razjasniti pitanje: Da li je Putin upoznat sa sadržinom-odredbama Briselskog sporazuma – da bi dao kvalitetnu podršku Srbiji u pregovorima sa Prištinom, to nismo čuli. Što znači da je Vučić u razgovorima sa Putinom o KS zaobilazio Briselski sporazum ili ga je pogrešno tumačio Putinu? Posebno je nepoznanica da li je Patriotski blok Srbije kontaktirao sa Putinom (zbog političke diktature i cenzure), i zašto gs nisu upoznali sa sadržinom-predmetom Briselskog sporzuma koji sprovodi Vučić da preda Kosovo?

    U KONTEKSTU SLOGE velikih sila, sa Rusijim, Albanci na Kosovu su dobili krila i ratnohuškaški naboj da požuruju-ucenjuju Srbiju da prizna Kosovo i potpiše sveobuhvatnu normalizaciju – istorijsko otimanje teritorije: Takse 100%, odbranu suvereniteta KS po BS, sa Trepčom i Gazivodama, Plan o ujedinjenju Mitrovice u jednu opštinu, priključivanje Preševske doline sa KS u Veliku Albaniju, kontinuiran bezbednosni i ekonomski pritisak na Srbe…? Sve to zna Vučić, i očekivalo se, s obzirom da je u startu potpisao BS i priprrmio teren za otimanje teritorije KiM?
    Vučićev transparentni stav – da moramo da nadjemo kompromis sa Albancima – da reešimo oddmrznuti konflikt – a nikako da zamrznemo istorijski konflikt jer će to biti katastrofa za Srbiju – pretstavlja zamenu teze i zastrašivanje-pretnja srpskom narodu da prihvati nametnuta rešenja. PRVO, ne radi se o nikakvom istorijskm konfliktu (jedino sukob 90-tih), nego o stogodišnjim albanskim pretenuijama i separatizmu da otmu teritoriju KiM;
    DRUGO, danas se traži ZAMRZAVANJE veleizdajničkog Briselskog sporazuma, a ne “istorijskog konflikta” kako to Vučić tumači i predstavlja u Srbiji i van nje? TREĆE, Izjave Dačića da je Vučićev stav za RAZGRANIČENJE (integrisani administrativni prelazi u granicu) “zvaničan stav”, je kontradiktorno. Ko je ovlastio Vučića, i zašto nije definisao kakvo razgraničenje… da bi srpski narod prihvatio razgraničenje kao što je prihvatio i Briselski sporazum bez uvida u tekst-formulaciju (prihvaćen veleizdajnički sporazum – primopredaja teritorije). Pošto i ova zakamuflirana prevara nije prošla – predlažu-izmišljaju se dodatne opcije: Korekcija, Zamena teritorije… (da KS da 3 srpske opštine Srbiji (bez Trepče i Gazivode), a Srbija preda Kosovu Preševsku dolinu (srpsko za srpsko) – da to proglase za KOMPROMIS o normalizaciji, čime se omogućava članstvo KS u UN, i završena priča: Kosovo za na veka predato-poklonjeno Albancima-Šiptarima??? Nastavak…

    6
    1

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *