Monroova doktrina ispisana krvlju

Pokušaj državnog udara u Venecueli, koji je u toku, potvrda je jednog od ključnih stavova i strategijskih projekcija iznetih u poslednjoj knjizi „patrijarha američke spoljne politike“ Henrija Kisindžera, Novi svetski poredak (2014), a to je da je došlo krajnje vreme da se SAD ozbiljno pozabave Latinskom Amerikom i da se vrate „odlučnom i efikasnom“ sprovođenju Monroove doktrine

Monroova doktrina je gotovo dva veka staro strateško opredeljenje Sjedinjenih Država za sprečavanje bilo kakvog mešanja inostranih sila u pitanja koja se tiču američkog kontinenta, kako njegovog severnog dela kome pripadaju SAD, tako i centralnog i južnog na koje smatraju da polažu pravo. Nju je tokom godišnjeg obraćanja naciji formulisao američki predsednik Džejms Monro još 1823. godine.
Pomalo je ironično da je Monroova doktrina u početku bila emancipatorski i progresivni, panamerički dokument koji su pozdravili narodi u regionu i koji se, pre svega, odnosio na neželjeno mešanje bivših kolonijalnih sila, Španije i Portugalije, u pitanja i odnose među državama novog sveta, da bi se vremenom, s jačanjem američke moći, postepeno pretvorio u opravdanje za siledžijsko nametanje volje velikog brata sa Severa svojoj kontinentalnoj hispano braći. To nametanje američke volje naročito je postalo izraženo i ogoljeno tokom Hladnog rata kada su Amerikanci pokazivali vrlo histerične i agresivne reakcije na bilo kakvo skretanje ulevo i naznake saradnje zemalja iz regiona sa Sovjetskim Savezom.

BORBA PROTIV MALIGNOG SOVJETSKOG UTICAJA Upravo je gorepomenuti Kisindžer, tokom godina hladnoratovskih partija sa Sovjetima na geopolitičkoj šahovskoj tabli, kao državni sekretar za vreme Niksona i savetnik za nacionalnu bezbednost za vreme Forda, postao jedan od glavnih arhitekata američke latinoameričke politike koja je zagovarala i izvodila državne udare i podržavala surove vojne diktature kao vid borbe protiv komunizma i „sovjetskog uticaja“.
Dugačak je spisak masovnih ubica, psihopata i krvoloka koji su delovali na kontinentu pod američkim pokroviteljstvom, a sve to je rezultiralo brojnim tajnim logorima gde su stotine hiljada ljudi mučeni i ubijani na najsvirepije načine, kidnapovanjima, nezakonitim hapšenjima, odredima smrti, „nestajanjem“ dece i paljenjem čitavih sela i gradova diljem Latinske Amerike. Kao što gotovo svaki Srbin ima nekog bližeg ili daljeg rođaka koji je nastradao u NDH, tako i većina Latinoamerikanaca ima nekoga u užoj ili daljoj porodici koji je bio žrtva represija u američkoj režiji. Zbog svega toga teško da ćete bilo gde u Latinskoj Americi pronaći bilo koga ko ima bilo šta lepo da kaže o bahatim gringos-ima, što je pogrdan termin za Amerikance u hispano zemljama.
Od pada Berlinskog zida, a naročito od terorističkih napada 11. septembra 2001, Latinska Amerika pala je u drugi plan američke spoljne politike. Nestankom Sovjetskog Saveza i komunizma, kao glavnog ideološkog neprijatelja, popustio je gvozdeni stisak kojim je Amerika održavala svoju prevlast u regionu tokom Hladnog rata. Paradoksalno, što je hegemonija SAD bila jača na globalnom planu, to je američki uticaj slabio u oblasti Centralne i Južne Amerike. Dok su Amerikanci izigravali svetskog policajca, ratovali i izvozili svoj koncept „demokratije i ljudskih prava“ po Bliskom istoku i ostatku sveta, njihov neposredni komšiluk dobio je priliku da malo predahne i prodiše.
Uporedo sa slabljenjem američkog uticaja u Latinskoj Americi, raslo je prisustvo Kine, pa je tako u desetogodišnjem periodu između 2001. i 2011. trgovinska razmena sa kineskim firmama rasla, u proseku, vrtoglavih 31,2 odsto godišnje. Nimalo slučajno, u toku prve decenije 21. veka, došlo je do nezapamćenog ekonomskog procvata u regionu, tokom koga se godišnji rast bruto domaćeg proizvoda (BDP) udvostručio, a stopa siromaštva se smanjila sa 44 odsto koliko je iznosila 2003. na 29 odsto 2011. godine.
Period relativne stabilnosti i ekonomskog prosperiteta, koji je direktna posledica manjeg stepena američkog mešanja, doveo je do pojave plejade latinoameričkih lidera, od harizmatičnog vojnog starešine Uga Čaveza u Venecueli preko ambicioznog sindikalnog vođe Lule u Brazilu do skromnog bivšeg gerilca Hozea Muhike u Urugvaju, koji su svi iskazivali visok stepen nezavisnosti i samouverenosti u svom delovanju i zdravu dozu antiamerikanizma u svojim političkim stavovima. To je bio dovoljan signal upozorenja američkim geopolitičkim stratezima, poput Kisindžera, da moraju pod hitno, milom ili silom, da povrate red u „svom dvorištu“.
Obamina administracija pokušala je diplomatijom da popravi antiameričko raspoloženje u regionu. Obama je u martu 2016. posetio Havanu i ponovo uspostavio diplomatske odnose sa Kubom posle čak 57 godina neprijateljstava i sankcija. Takođe, na 40-godišnjicu od državnog udara u Argentini koji je doveo do uspostavljanja jedne od najokrutnijih i najbrutalnijih vojnih diktatura ikada viđenih, a koju su Amerikanci zdušno podržavali, on je posetio memorijalni spomenik „nestalima“ u Buenos Ajresu, posvećen hiljadama onih koji su kidnapovani, mučeni i ubijani od strane vojne hunte između 1976. i 1983. godine. Tom prilikom izjavio je da „demokratije moraju da imaju hrabrost da priznaju kada nisu na nivou ideala i vrednosti za koje se zalažu“, kao i da su „Amerikanci često suviše sporo reagovali na kršenja ljudskih prava u Južnoj Americi i da je to svakako bio slučaj u Argentini“. Mnogi ogorčeni Argentinci nisu ovaj simbolični Obamin gest i neodređeno priznanje grešaka videli kao dovoljno jasno i iskreno izvinjenje za sve one užase koje su im priredile vojne vlasti pod patronatom Stejt departmenta i američkih obaveštajnih službi.
Argentinski slučaj bio je paradigmatičan za hladnoratovsko delovanje američke diplomatije i obaveštajnih službi u regionu. Nedavno su deklasifikovani podaci koji su otkrili da je tadašnji državni sekretar Kisindžer bio upoznat s planiranim državnim udarom i da je ohrabrivao vojne vlasti da deluju što brže i što brutalnije ne samo prema „naoružanim teroristima već i prema političkim protivnicima, disidentima i sindikalnim vođama koji se protive diktaturi“. Tri dana nakon što je vojska preuzela kontrolu nad zemljom, MMF je, na insistiranje SAD, odobrio kredit novim vlastima u iznosu od 127 miliona dolara, a nakon toga je i predsednik Ford potpisao ukaz kojim se Argentini daje bespovratna pomoć za opremanje bezbednosnih snaga u iznosu od 49 miliona dolara.
Procenjuje se da je za vreme vlasti diktatora Horhea Rafaela Videle „nestalo“ između pet i 30 hiljada „disidenata“ i njihovih porodica. Poseban specijalitet Videlinog režima, pored uobičajenih egzekucija, mučenja i kidnapovanja, bilo je i oduzimanje tek rođenih beba zatvorenim ženama koje su se porađale u ilegalnim logorima i njihova dalja preprodaja i davanje na usvajanje članovima vojne hunte i američkim zvaničnicima. Zbog brojnih zločina Videla je, nakon više godina u kućnom pritvoru, 2012. konačno osuđen na doživotnu robiju, a godinu dana po izricanju presude preminuo je u civilnom zatvoru nakon misterioznog „pada pod tušem“.

USPOSTAVLJANJE OBRASCA Blagodeti ovakve američke intervencionističke demokratije prvi su imali prilike da osete početkom pedesetih godina prošlog veka na Gvatemali. Tu je uspostavljen obrazac koji će se, poput ružnog dežavija, ponavljati mnogo puta nakon toga. Uzalud je gvatemalski ministar spoljnih poslova Giljermo Torijelo lamentirao nad činjenicom da SAD proglašavaju „komunizmom svaku manifestaciju nacionalizma ili ekonomske nezavisnosti, svaku želju za društvenim progresom, svaku intelektualnu radoznalost, svaku zainteresovanost za progresivne, liberalne reforme“.
Predsednik Dvajt Ajzenhauer i njegovi saradnici odlučili su da je legalno izabrana vlada Jakoba Arbenca „komunistička“, i da „SAD ne mogu da dopuste uspostavljanje sovjetske republike između Teksasa i Panamskog kanala“. Razlog za takve teške i neosnovane optužbe bila je činjenica da je Arbencova vlada sprovela agrarne reforme tokom kojih je izvršila eksproprijaciju neobrađivane zemlje koja je pripadala moćnoj američkoj „Junajted frut“ kompaniji i podelila je siromašnim farmerima za obrađivanje. Kompanija je tražila obeštećenje u visini od 16 miliona dolara, dok je gvatemalska vlada nudila samo pola miliona, koliko je inače bila procenjena vrednost zemljišta na koju je kompanija plaćala porez. Kako je kompanija imala dobre veze unutar Ajzenhauerove administracije, vrlo brzo je, uz pomoć CIA operativaca, organizovana široka propagandna akcija koja je imala za cilj da skrene pažnju američkoj i svetskoj javnosti na opasnost od komunizma koja vreba na Gvatemali, kao i na brojne (uglavnom izmišljene) zločine Arbencovog režima. Epilog je bio da je u junu 1954, nakon nekoliko akcija bombardovanja vojnih baza, vlast preuzeo američki čovek, pukovnik Kastiljo Armas sa vojskom plaćenika koje je obučavala CIA.
Nakon smene vlasti usledio je period brutalnih čistki i egzekucija koji je pokrenuo spiralu nasilja i nestabilnosti koja je na Gvatemali potrajala narednih 40 godina. Zanimljivo je da je u vreme državnog udara na Gvatemali bio i tada 25-godišnji argentinski doktor Ernesto Gevara, kasnije poznatiji kao revolucionar Če, koji je bezuspešno pokušao da pruži otpor proameričkim pučistima, nakon čega je morao da beži i da traži azil u argentinskoj ambasadi. Če Gevarina iskustva na Gvatemali ostavila su dubok trag na njegove političke i životne stavove. Njegova prva žena Hilda Gadea, koju je upoznao na Gvatemali, napisala je kasnije u svom dnevniku: „Sve do tog trenutka, kako je sam govorio, on je bio samo snajperista, kritikujući iz udaljene, čisto teorijske tačke gledišta političku panoramu naše Amerike. Od tada, on je postao ubeđen da borba protiv oligarhijskog sistema i glavnog neprijatelja, imperijalizma Jenkija, mora biti oružana, podržana od strane najširih narodnih slojeva.“
Nakon Kubanske revolucije 1959, Amerikanci su postali još više paranoični i neobuzdani u svom delovanju. Po istom principu kao u Gvatemali, postupili su i u Brazilu u martu 1964, gde su sa vlasti svrgli Žoao Gularta i umesto njega ustoličili generala Kastela Branka koji je uveo vojnu diktaturu i otpočeo proces „moralne rehabilitacije“ Brazila, tokom kojeg su, prvi put u Latinskoj Americi, uvedeni eskadroni smrti za likvidaciju političkih protivnika. U Brazilu je, prema podacima Amnesti internešenela, CIA prvi put isprobala neke od novih metoda i tehnika mučenja koje je razradio Den Mitrione, zaposlen u front organizaciji Kancelariji za javnu bezbednost (OPS), odeljku Agencije za međunarodnu saradnju, preko kojeg je CIA obučavala latinoameričke snage bezbednosti. Mitrione je svoj najveći doprinos umetnosti mučenja ipak dao u Urugvaju, gde je između 1964. i 1970. bio na zadatku pomoći vojnim vlastima te zemlje da uguše pobunu Tupamaros gerilaca. Za razliku od većine drugih gerilskih grupa, Tupamarosi su izbegavali krvoproliće kad god je to bilo moguće, birajući umesto toga da kidnapuju korumpirane javne zvaničnike i da ih u improvizovanim suđenjima pred narodnim sudom navedu da priznaju svoja nepočinstva. Mitrioneove metode mučenja bile su toliko brutalne i psihološki efikasne da su dovele do otkrivanja mnogih tajnih skrovišta gerilaca i do hapšenja i likvidacije lidera pokreta. Ipak, gerilci su dočekali svoju osvetu kada su uspeli da kidnapuju Mitrionea. Tupamarosi ga nisu mučili, ali su u zamenu za njegovo puštanje tražili oslobađanje 150 svojih saboraca iz zatvora. Kada su urugvajske vlasti, uz prećutno odobrenje Niksonove administracije, to odbile, Mitrione je pronađen mrtav na zadnjem sedištu ukradenog automobila 10. avgusta 1970. O njegovom slučaju dve godine kasnije Kosta Gavras je snimio kontroverzan film Opsadno stanje, koji je dugo bio zabranjen za prikazivanje u Americi.
O američkom delovanju u Čileu na svrgavanju i insceniranom samoubistvu marksiste Salvadora Aljendea i dovođenju krvožednog generala Pinočea, kao i o CIA podršci kontrašima protiv sandinista u Nikaragvi, uglavnom se sve već zna. Različiti ishodi te dve američke operacije iz prošlosti mogu nam ponuditi određene smernice u razmišljanju na temu aktuelne situacije u Venecueli i daljeg razvoja događaja. U atmosferi obnovljenog Hladnog rata evidentno je da je Venecuela izabrana da bude prva na listi za prevrat, ne samo zbog toga što ima bogate naftne rezerve već i zbog toga što je u međuvremenu od Kube preuzela slobodarsku štafetu otpora i postala rasadnik antiameričkih tendencija u regionu. Ako njen narod bude jedinstven i ako se vojska pokaže kao neprobojna za korupciju, odnosno ako Rusija i, što je još važnije, Kina, pruže podršku Maduru u interesu zaštite svojih investicija, može se lako ispostaviti da je Venecuela ipak previše tvrd orah i da su se američki izvođači obojenih revolucija preračunali. U suprotnom, ako padne Venecuela, Monroova doktrina ponovo će se širom Latinske Amerike ispisivati krvlju nevinih, a požar će se dalje širiti, zahvatajući verovatno prvo Boliviju, pa Ekvador i Urugvaj.