Монроова доктрина исписана крвљу

Покушај државног удара у Венецуели, који је у току, потврда је једног од кључних ставова и стратегијских пројекција изнетих у последњој књизи „патријарха америчке спољне политике“ Хенрија Кисинџера, Нови светски поредак (2014), а то је да је дошло крајње време да се САД озбиљно позабаве Латинском Америком и да се врате „одлучном и ефикасном“ спровођењу Монроове доктрине

Монроова доктрина је готово два века старо стратешко опредељење Сједињених Држава за спречавање било каквог мешања иностраних сила у питања која се тичу америчког континента, како његовог северног дела коме припадају САД, тако и централног и јужног на које сматрају да полажу право. Њу је током годишњег обраћања нацији формулисао амерички председник Џејмс Монро још 1823. године.
Помало је иронично да је Монроова доктрина у почетку била еманципаторски и прогресивни, панамерички документ који су поздравили народи у региону и који се, пре свега, односио на нежељено мешање бивших колонијалних сила, Шпаније и Португалије, у питања и односе међу државама новог света, да би се временом, с јачањем америчке моћи, постепено претворио у оправдање за силеџијско наметање воље великог брата са Севера својој континенталној хиспано браћи. То наметање америчке воље нарочито је постало изражено и огољено током Хладног рата када су Американци показивали врло хистеричне и агресивне реакције на било какво скретање улево и назнаке сарадње земаља из региона са Совјетским Савезом.

БОРБА ПРОТИВ МАЛИГНОГ СОВЈЕТСКОГ УТИЦАЈА Управо је горепоменути Кисинџер, током година хладноратовских партија са Совјетима на геополитичкој шаховској табли, као државни секретар за време Никсона и саветник за националну безбедност за време Форда, постао један од главних архитеката америчке латиноамеричке политике која је заговарала и изводила државне ударе и подржавала сурове војне диктатуре као вид борбе против комунизма и „совјетског утицаја“.
Дугачак је списак масовних убица, психопата и крволока који су деловали на континенту под америчким покровитељством, а све то је резултирало бројним тајним логорима где су стотине хиљада људи мучени и убијани на најсвирепије начине, киднаповањима, незаконитим хапшењима, одредима смрти, „нестајањем“ деце и паљењем читавих села и градова диљем Латинске Америке. Као што готово сваки Србин има неког ближег или даљег рођака који је настрадао у НДХ, тако и већина Латиноамериканаца има некога у ужој или даљој породици који је био жртва репресија у америчкој режији. Због свега тога тешко да ћете било где у Латинској Америци пронаћи било кога ко има било шта лепо да каже о бахатим gringos-има, што је погрдан термин за Американце у хиспано земљама.
Од пада Берлинског зида, а нарочито од терористичких напада 11. септембра 2001, Латинска Америка пала је у други план америчке спољне политике. Нестанком Совјетског Савеза и комунизма, као главног идеолошког непријатеља, попустио је гвоздени стисак којим је Америка одржавала своју превласт у региону током Хладног рата. Парадоксално, што је хегемонија САД била јача на глобалном плану, то је амерички утицај слабио у области Централне и Јужне Америке. Док су Американци изигравали светског полицајца, ратовали и извозили свој концепт „демократије и људских права“ по Блиском истоку и остатку света, њихов непосредни комшилук добио је прилику да мало предахне и продише.
Упоредо са слабљењем америчког утицаја у Латинској Америци, расло је присуство Кине, па је тако у десетогодишњем периоду између 2001. и 2011. трговинска размена са кинеским фирмама расла, у просеку, вртоглавих 31,2 одсто годишње. Нимало случајно, у току прве деценије 21. века, дошло је до незапамћеног економског процвата у региону, током кога се годишњи раст бруто домаћег производа (БДП) удвостручио, а стопа сиромаштва се смањила са 44 одсто колико је износила 2003. на 29 одсто 2011. године.
Период релативне стабилности и економског просперитета, који је директна последица мањег степена америчког мешања, довео је до појаве плејаде латиноамеричких лидера, од харизматичног војног старешине Уга Чавеза у Венецуели преко амбициозног синдикалног вође Луле у Бразилу до скромног бившег герилца Хозеа Мухике у Уругвају, који су сви исказивали висок степен независности и самоуверености у свом деловању и здраву дозу антиамериканизма у својим политичким ставовима. То је био довољан сигнал упозорења америчким геополитичким стратезима, попут Кисинџера, да морају под хитно, милом или силом, да поврате ред у „свом дворишту“.
Обамина администрација покушала је дипломатијом да поправи антиамеричко расположење у региону. Обама је у марту 2016. посетио Хавану и поново успоставио дипломатске односе са Кубом после чак 57 година непријатељстава и санкција. Такође, на 40-годишњицу од државног удара у Аргентини који је довео до успостављања једне од најокрутнијих и најбруталнијих војних диктатура икада виђених, а коју су Американци здушно подржавали, он је посетио меморијални споменик „несталима“ у Буенос Ајресу, посвећен хиљадама оних који су киднаповани, мучени и убијани од стране војне хунте између 1976. и 1983. године. Том приликом изјавио је да „демократије морају да имају храброст да признају када нису на нивоу идеала и вредности за које се залажу“, као и да су „Американци често сувише споро реаговали на кршења људских права у Јужној Америци и да је то свакако био случај у Аргентини“. Многи огорчени Аргентинци нису овај симболични Обамин гест и неодређено признање грешака видели као довољно јасно и искрено извињење за све оне ужасе које су им приредиле војне власти под патронатом Стејт департмента и америчких обавештајних служби.
Аргентински случај био је парадигматичан за хладноратовско деловање америчке дипломатије и обавештајних служби у региону. Недавно су декласификовани подаци који су открили да је тадашњи државни секретар Кисинџер био упознат с планираним државним ударом и да је охрабривао војне власти да делују што брже и што бруталније не само према „наоружаним терористима већ и према политичким противницима, дисидентима и синдикалним вођама који се противе диктатури“. Три дана након што је војска преузела контролу над земљом, ММФ је, на инсистирање САД, одобрио кредит новим властима у износу од 127 милиона долара, а након тога је и председник Форд потписао указ којим се Аргентини даје бесповратна помоћ за опремање безбедносних снага у износу од 49 милиона долара.
Процењује се да је за време власти диктатора Хорхеа Рафаела Виделе „нестало“ између пет и 30 хиљада „дисидената“ и њихових породица. Посебан специјалитет Виделиног режима, поред уобичајених егзекуција, мучења и киднаповања, било је и одузимање тек рођених беба затвореним женама које су се порађале у илегалним логорима и њихова даља препродаја и давање на усвајање члановима војне хунте и америчким званичницима. Због бројних злочина Видела је, након више година у кућном притвору, 2012. коначно осуђен на доживотну робију, а годину дана по изрицању пресуде преминуо је у цивилном затвору након мистериозног „пада под тушем“.

УСПОСТАВЉАЊЕ ОБРАСЦА Благодети овакве америчке интервенционистичке демократије први су имали прилике да осете почетком педесетих година прошлог века на Гватемали. Ту је успостављен образац који ће се, попут ружног дежавија, понављати много пута након тога. Узалуд је гватемалски министар спољних послова Гиљермо Торијело ламентирао над чињеницом да САД проглашавају „комунизмом сваку манифестацију национализма или економске независности, сваку жељу за друштвеним прогресом, сваку интелектуалну радозналост, сваку заинтересованост за прогресивне, либералне реформе“.
Председник Двајт Ајзенхауер и његови сарадници одлучили су да је легално изабрана влада Јакоба Арбенца „комунистичка“, и да „САД не могу да допусте успостављање совјетске републике између Тексаса и Панамског канала“. Разлог за такве тешке и неосноване оптужбе била је чињеница да је Арбенцова влада спровела аграрне реформе током којих је извршила експропријацију необрађиване земље која је припадала моћној америчкој „Јунајтед фрут“ компанији и поделила је сиромашним фармерима за обрађивање. Компанија је тражила обештећење у висини од 16 милиона долара, док је гватемалска влада нудила само пола милиона, колико је иначе била процењена вредност земљишта на коју је компанија плаћала порез. Како је компанија имала добре везе унутар Ајзенхауерове администрације, врло брзо је, уз помоћ ЦИА оперативаца, организована широка пропагандна акција која је имала за циљ да скрене пажњу америчкој и светској јавности на опасност од комунизма која вреба на Гватемали, као и на бројне (углавном измишљене) злочине Арбенцовог режима. Епилог је био да је у јуну 1954, након неколико акција бомбардовања војних база, власт преузео амерички човек, пуковник Кастиљо Армас са војском плаћеника које је обучавала ЦИА.
Након смене власти уследио је период бруталних чистки и егзекуција који је покренуо спиралу насиља и нестабилности која је на Гватемали потрајала наредних 40 година. Занимљиво је да је у време државног удара на Гватемали био и тада 25-годишњи аргентински доктор Ернесто Гевара, касније познатији као револуционар Че, који је безуспешно покушао да пружи отпор проамеричким пучистима, након чега је морао да бежи и да тражи азил у аргентинској амбасади. Че Геварина искуства на Гватемали оставила су дубок траг на његове политичке и животне ставове. Његова прва жена Хилда Гадеа, коју је упознао на Гватемали, написала је касније у свом дневнику: „Све до тог тренутка, како је сам говорио, он је био само снајпериста, критикујући из удаљене, чисто теоријске тачке гледишта политичку панораму наше Америке. Од тада, он је постао убеђен да борба против олигархијског система и главног непријатеља, империјализма Јенкија, мора бити оружана, подржана од стране најширих народних слојева.“
Након Кубанске револуције 1959, Американци су постали још више параноични и необуздани у свом деловању. По истом принципу као у Гватемали, поступили су и у Бразилу у марту 1964, где су са власти свргли Жоао Гуларта и уместо њега устоличили генерала Кастела Бранка који је увео војну диктатуру и отпочео процес „моралне рехабилитације“ Бразила, током којег су, први пут у Латинској Америци, уведени ескадрони смрти за ликвидацију политичких противника. У Бразилу је, према подацима Амнести интернешенела, ЦИА први пут испробала неке од нових метода и техника мучења које је разрадио Ден Митрионе, запослен у фронт организацији Канцеларији за јавну безбедност (OPS), одељку Агенције за међународну сарадњу, преко којег је ЦИА обучавала латиноамеричке снаге безбедности. Митрионе је свој највећи допринос уметности мучења ипак дао у Уругвају, где је између 1964. и 1970. био на задатку помоћи војним властима те земље да угуше побуну Тупамарос герилаца. За разлику од већине других герилских група, Тупамароси су избегавали крвопролиће кад год је то било могуће, бирајући уместо тога да киднапују корумпиране јавне званичнике и да их у импровизованим суђењима пред народним судом наведу да признају своја непочинства. Митрионеове методе мучења биле су толико бруталне и психолошки ефикасне да су довеле до откривања многих тајних скровишта герилаца и до хапшења и ликвидације лидера покрета. Ипак, герилци су дочекали своју освету када су успели да киднапују Митрионеа. Тупамароси га нису мучили, али су у замену за његово пуштање тражили ослобађање 150 својих сабораца из затвора. Када су уругвајске власти, уз прећутно одобрење Никсонове администрације, то одбиле, Митрионе је пронађен мртав на задњем седишту украденог аутомобила 10. августа 1970. О његовом случају две године касније Коста Гаврас је снимио контроверзан филм Опсадно стање, који је дуго био забрањен за приказивање у Америци.
О америчком деловању у Чилеу на свргавању и инсценираном самоубиству марксисте Салвадора Аљендеа и довођењу крвожедног генерала Пиночеа, као и о ЦИА подршци контрашима против сандиниста у Никарагви, углавном се све већ зна. Различити исходи те две америчке операције из прошлости могу нам понудити одређене смернице у размишљању на тему актуелне ситуације у Венецуели и даљег развоја догађаја. У атмосфери обновљеног Хладног рата евидентно је да је Венецуела изабрана да буде прва на листи за преврат, не само због тога што има богате нафтне резерве већ и због тога што је у међувремену од Кубе преузела слободарску штафету отпора и постала расадник антиамеричких тенденција у региону. Ако њен народ буде јединствен и ако се војска покаже као непробојна за корупцију, односно ако Русија и, што је још важније, Кина, пруже подршку Мадуру у интересу заштите својих инвестиција, може се лако испоставити да је Венецуела ипак превише тврд орах и да су се амерички извођачи обојених револуција прерачунали. У супротном, ако падне Венецуела, Монроова доктрина поново ће се широм Латинске Америке исписивати крвљу невиних, а пожар ће се даље ширити, захватајући вероватно прво Боливију, па Еквадор и Уругвај.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *