KO RAZBIJA ARAPSKI SVET?

Četvrti samit Lige arapskih država u Libanu, posvećen ekonomskom i socijalnom razvoju, ne bi privukao pažnju javnosti da nije bilo političkih skandala, različitih intriga i „zavrtanja ruku, uz osmeh na licu“. Samit je mogao poneti i epitet „revolucionarnog u arapskom svetu“ da je u njegovom radu učestvovao Bašar Asad, koji je zvanično pozvan, ali potom je sve učinjeno da se ne pojavi

Poziv predsedniku Sirije Bašaru Asadu da učestvuje na samitu Lige arapskih država svakako je bio promišljen. Pre svega time bi se otvorila mogućnost da se deo arapskih država uključi u rešavanje „sirijskog pitanja“, kao i da se razmotri obnavljanje članstva Damaska u Ligi. Ministar spoljnih poslova Libana Žibran Basil tim povodom je rekao: „Povratak Sirije u Ligu arapskih država predstavlja njen povratak u arapski svet, što je interes svih arapskih država.“ Podsetimo, Liga je 2011. isključila Siriju iz članstva, a većina članica je opozvala svoje ambasadore iz Damaska. Sada se situacija promenila i ova država izlazi iz izolacije. Zbog svoje političke kratkovidosti ili podleganja pritiscima SAD i Izraela, Liga arapskih država je sebe isključila iz pregovora o regulisanju „sirijskog pitanja“, iako se radi o jednoj od ključnih zemalja tog sveta. Naravno, mnogi arapski političari su ukazivali da je ta politike Lige pogrešna, ali njihovi stavovi nisu dobili podršku vlasti.

[restrict]

VRAĆANJE U NORMALU Isključenje Sirije iz Lige arapskih država imalo je za posledicu da su svi diplomatski mehanizmi aktivirani o pitanju ove arapske države stavljeni „van pogona“, zbog čega arapski svet nije ni imao uticaja na rešavanje „sirijskog pitanja“, čak se može reći suprotno. Prema podacima britanskog lista „Fajnenšel tajms“, susedne arapske države u manjoj ili većoj meri podržavale su tzv. sirijsku opoziciju, čime su podržale rat i razaranje ove zemlje. Ipak, posle očigledne pobede Bašara Asada i Sirije, arapske države stidljivo počinju da s Damaskom uspostavljaju diplomatske kontakte, koji su u potpunosti bili prekinuti sve do 2018. godine.
Irak, Liban i Alžir nisu prekidali diplomatske odnose s Damaskom i sada su postali ključni u naporima da, uz podršku Ujedinjenih Arapskih Emirata i Bahreina, ostale arapske države obnove odnose sa Sirijom. Predsednik Sudana Omar Bašir zvanično je posetio Damask 2018. godine. Potom je Jordan otvorio nekoliko graničnih prelaza sa Sirijom. Želja arapskih političara bila je da ponovnim uključivanjem Sirije u Ligu tokom samita u Libanu podstaknu ovaj proces, jer, sada je poznato, nijedna od 22 arapske države nije imala ništa protiv obnove članstva Damaska. Međutim, „iznenada“ su se pojavili i oni kojima se ovo nije dopalo.
Na političkoj sceni su se pojavile SAD i Izrael koje su htele po svaku cenu da spreče dolazak Asada na samit Lige arapskog sveta. Vašington je, na primer, to obrazložio time da krajem februara nameravaju da u Varšavi organizuju samit 70 svetskih lidera (u tom smislu i nekih sa Bliskog istoka – Izraela) u cilju formiranja antiiranske alijanse, a Asad je ključni iranski čovek u regionu. Zato je nastojao da spreči učešće Asada u Ligi arapskih država, jer sa kapitalom pobednika i povratnika u Ligu postaje neprijatni partner u regulisanju „sirijskog pitanja“. Drugim rečima, Vašington je od svojih arapskih saveznika tražio da ne „duvaju u jedra Asada“ vraćajući ga u Ligu. Zbog toga su SAD „izvršile snažan pritisak na Liban i druge države Lige, tražeći da ga ne pozivaju na samit“. Dalje, učešće Asada u radu samita Lige omogućilo bi približavanje stavova arapskog sveta o brojnim pitanjima koja ga opterećuju, a koja su izazvali SAD i Izrael – mogli bi da otpočnu međusobnu saradnju na istiskivanju uticaja SAD i Izraela. Ali Vašington želi da Liga sarađuje isključivo na antiiranskom pravcu.
SAD su, naravno, postigle određene rezultate. Lideri Katara, Kuvajta i Egipta odbili su da dođu u Bejrut na samit, kao i delegacija Libije, jer su libanski šiiti najavili masovne akcije protesta ukoliko se pojave, dok Saudijska Arabija ne želi da obnovi diplomatsko predstavništvo u Damasku. Tako su od arapskih lidera došli samo emir Katara šejh Tamim ben Hamad el Tani i predsednik Mauritanije Mohamed Uld Abdel Aziz. Ostalim delegacijama (17) rukovodili su premijeri ili ministri spoljnih poslova.
Zato je tema Sirije na samitu otišla u treći plan, dok su zaključci ovog skupa puni fraza, čak i o pitanjima stvaranja carinskog saveza Lige i Arapske zone slobodne trgovine. Takođe, Liga nije ništa uradila na temu regulisanja palestinskog pitanja i izraelske agresije na arapske teritorije.
Palestinsko pitanje je među ključnim na Bliskom istoku i povezano je sa obezbeđivanjem prava na samoopredeljenje i stvaranje sopstvene države za četiri miliona Arapa Palestine. Naime, vlada Izraela je izjavila da ima „istorijsko pravo“ na „Veliki Izrael“ na palestinskim zemljama, pri čemu praktikuje politiku „osvajanja“ zapadne obale reke Jordan i sektora Gaze, primenom različitih represivnih mera protiv palestinskog civilnog stanovništva (pojedini autori ovo opisuju kao „izraelski aparthejd“).
Drugi razbijač arapskog sveta je Izrael. Interesantno je da je Tel Aviv ubedio ne samo lidere najvažnijih arapskih država da je njihov najveći neprijatelj Iran. Drugim rečima, Iran se nameće kao glavni geopolitički problem arapskog sveta (u čemu mu pomažu Saudijska Arabija, Egipat, Jordan i UAE). Upravo vlade ovih država daju glavni doprinos u „ubeđivanju stanovnika da je od rešavanja palestinskog pitanja važnija borba sa zajedničkim neprijateljem Iranom“. Dakle, vodeće „sunitske“ države arapskog sveta zagovaraju stav da je potreban „kompromis o palestinskom pitanju“, jer je to uslov da Izrael bude na njihovoj strani u eventualnom ratu protiv Irana. Arapske zemlje koje trenutno sarađuju sa Izraelom nisu se suočile sa bilo kakvim protestom, što znači da je odbojnost prema Iranu mnogo jača i snažnija od odbojnosti prema Izraelu. Plan saradnje Izraela i arapskog sveta, do kog su došli novinari, prvo predviđa rešavanje palestinskog pitanja, pa stvaranje velikog saveza protiv Irana (otuda i konferencija u Poljskoj). Ovome se protivi Turska, koja je sada postala „najveći borac za prava Palestinaca“.
Izrael u „rastakanju“ jedinstva arapskog sveta primenjuje i energetiku, tačnije gas. Naime, uz pomoć američkih investitora potpisao je ugovor s Jordanom o izgradnji infrastrukture i snabdevanju gasom (investicija je vredela 15 milijardi dolara). Izraelski uslov je bio da Jordan podrži interese Tel Aviva u arapskim institucijama uključujući i Ligu arapskih država. Slična situacija se ponovila i s Egiptom. To objašnjava zašto su bojkotovani Asad i vraćanje Sirije u Ligu.

ARAPSKO PROLEĆE Međutim, uzrok nejedinstva arapskog sveta, prema mišljenju brojnih eksperata, nalazi se i u mehanizmu „arapskih proleća“, koje su SAD i Izrael „pustili u pogon“ početkom 2010. godine. Upravo tada započeta je „revolucija“ u koju su se aktivno uključile Saudijska Arabija i Katar. Nepoverenje među arapskim monarsima još je uvećano kada je egipatska vojska svrgla, uz saradnju sa Saudijcima, lidera Muslimanske braće Mohameda Mursija. Ovo je značilo i poraz Katara u borbi za uticaj u regionu.
Posle toga Katar je postao razbijač arapskog jedinstva, sveteći se za političke poraze mahom finansiranjem terorista i terorističkih organizacija. Naime, iako arapske države, manje ili više, finansiraju terorističke organizacije, smatrajući da uz njihovu pomoć mogu ostvariti određene političke ciljeve, zvanični iskazi i podaci ukazuju na Katar kao glavnog sponzora islamskog terorizma.
Postoje i brojni unutrašnji razlozi. Arapskim državama nije pošlo za rukom da prevaziđu zaostajanje u tehničko-ekonomskom, socijalnom i kulturnom razvoju u odnosu na razvijene zemlje. Naprotiv, srednji rast BND nije prešao jedan posto (u razvijenim prosek je četiri). Zbog toga su ekonomije arapskih država zavisne od eksploatacije nafte. Istovremeno broj stanovnika raste – udeo stanovništva mlađeg od 14 godina u svetskoj populaciji iznosi 38 posto. Drugim rečima, ovom stanovništvu treba posao kog je sve manje.
Takođe, način smene vlasti je jedan od uzroka kriza u arapskom svetu, on se čak odražava i na rešavanje izraelsko-arapskog konflikta (pre svega oko palestinskog pitanja). Ova, tzv. unutrašnja pitanja koja su bila na dnevnom redu Lige arapskih država jesu razmatrana, ali nije doneto nijedno primenljivo rešenje.
Sledeći samit Lige o pitanjima ekonomskog i socijalnog razvoja održaće se u Mauritaniji za četiri godine. Dotad treba sačekati rezultate rada međunarodne konferencije u Varšavi, koja se prema ocenama brojnih eksperata „saziva u osvit novih diplomatskih ili vojnih akcija, odnosno, u najmanjoj meri, da sačuva dinamiku i jedinstvo antiiranskog pokreta“. Naravno, ostaje ključno pitanje kako će Vašington ujediniti 70 država, a među njima i arapske, kada Arapi ne mogu da se dogovore ni među sobom oko najvažnijih pitanja. „Velika geopolitička igra“ na Bliskom istoku se nastavlja, a u kom pravcu biće jasnije posle američko-izraelskog samita sa liderima 70 država u Poljskoj.

[/restrict]