КО РАЗБИЈА АРАПСКИ СВЕТ?

Четврти самит Лиге арапских држава у Либану, посвећен економском и социјалном развоју, не би привукао пажњу јавности да није било политичких скандала, различитих интрига и „завртања руку, уз осмех на лицу“. Самит је могао понети и епитет „револуционарног у арапском свету“ да је у његовом раду учествовао Башар Асад, који је званично позван, али потом је све учињено да се не појави

Позив председнику Сирије Башару Асаду да учествује на самиту Лиге арапских држава свакако је био промишљен. Пре свега тиме би се отворила могућност да се део арапских држава укључи у решавање „сиријског питања“, као и да се размотри обнављање чланства Дамаска у Лиги. Министар спољних послова Либана Жибран Басил тим поводом је рекао: „Повратак Сирије у Лигу арапских држава представља њен повратак у арапски свет, што је интерес свих арапских држава.“ Подсетимо, Лига је 2011. искључила Сирију из чланства, а већина чланица је опозвала своје амбасадоре из Дамаска. Сада се ситуација променила и ова држава излази из изолације. Због своје политичке кратковидости или подлегања притисцима САД и Израела, Лига арапских држава је себе искључила из преговора о регулисању „сиријског питања“, иако се ради о једној од кључних земаља тог света. Наравно, многи арапски политичари су указивали да је та политике Лиге погрешна, али њихови ставови нису добили подршку власти.

[restrict]

ВРАЋАЊЕ У НОРМАЛУ Искључење Сирије из Лиге арапских држава имало је за последицу да су сви дипломатски механизми активирани о питању ове арапске државе стављени „ван погона“, због чега арапски свет није ни имао утицаја на решавање „сиријског питања“, чак се може рећи супротно. Према подацима британског листа „Фајненшел тајмс“, суседне арапске државе у мањој или већој мери подржавале су тзв. сиријску опозицију, чиме су подржале рат и разарање ове земље. Ипак, после очигледне победе Башара Асада и Сирије, арапске државе стидљиво почињу да с Дамаском успостављају дипломатске контакте, који су у потпуности били прекинути све до 2018. године.
Ирак, Либан и Алжир нису прекидали дипломатске односе с Дамаском и сада су постали кључни у напорима да, уз подршку Уједињених Арапских Емирата и Бахреина, остале арапске државе обнове односе са Сиријом. Председник Судана Омар Башир званично је посетио Дамаск 2018. године. Потом је Јордан отворио неколико граничних прелаза са Сиријом. Жеља арапских политичара била је да поновним укључивањем Сирије у Лигу током самита у Либану подстакну овај процес, јер, сада је познато, ниједна од 22 арапске државе није имала ништа против обнове чланства Дамаска. Међутим, „изненада“ су се појавили и они којима се ово није допало.
На политичкој сцени су се појавиле САД и Израел које су хтеле по сваку цену да спрече долазак Асада на самит Лиге арапског света. Вашингтон је, на пример, то образложио тиме да крајем фебруара намеравају да у Варшави организују самит 70 светских лидера (у том смислу и неких са Блиског истока – Израела) у циљу формирања антииранске алијансе, а Асад је кључни ирански човек у региону. Зато је настојао да спречи учешће Асада у Лиги арапских држава, јер са капиталом победника и повратника у Лигу постаје непријатни партнер у регулисању „сиријског питања“. Другим речима, Вашингтон је од својих арапских савезника тражио да не „дувају у једра Асада“ враћајући га у Лигу. Због тога су САД „извршиле снажан притисак на Либан и друге државе Лиге, тражећи да га не позивају на самит“. Даље, учешће Асада у раду самита Лиге омогућило би приближавање ставова арапског света о бројним питањима која га оптерећују, а која су изазвали САД и Израел – могли би да отпочну међусобну сарадњу на истискивању утицаја САД и Израела. Али Вашингтон жели да Лига сарађује искључиво на антииранском правцу.
САД су, наравно, постигле одређене резултате. Лидери Катара, Кувајта и Египта одбили су да дођу у Бејрут на самит, као и делегација Либије, јер су либански шиити најавили масовне акције протеста уколико се појаве, док Саудијска Арабија не жели да обнови дипломатско представништво у Дамаску. Тако су од арапских лидера дошли само емир Катара шејх Тамим бен Хамад ел Тани и председник Мауританије Мохамед Улд Абдел Азиз. Осталим делегацијама (17) руководили су премијери или министри спољних послова.
Зато је тема Сирије на самиту отишла у трећи план, док су закључци овог скупа пуни фраза, чак и о питањима стварања царинског савеза Лиге и Арапске зоне слободне трговине. Такође, Лига није ништа урадила на тему регулисања палестинског питања и израелске агресије на арапске територије.
Палестинско питање је међу кључним на Блиском истоку и повезано је са обезбеђивањем права на самоопредељење и стварање сопствене државе за четири милиона Арапа Палестине. Наиме, влада Израела је изјавила да има „историјско право“ на „Велики Израел“ на палестинским земљама, при чему практикује политику „освајања“ западне обале реке Јордан и сектора Газе, применом различитих репресивних мера против палестинског цивилног становништва (поједини аутори ово описују као „израелски апартхејд“).
Други разбијач арапског света је Израел. Интересантно је да је Тел Авив убедио не само лидере најважнијих арапских држава да је њихов највећи непријатељ Иран. Другим речима, Иран се намеће као главни геополитички проблем арапског света (у чему му помажу Саудијска Арабија, Египат, Јордан и УАЕ). Управо владе ових држава дају главни допринос у „убеђивању становника да је од решавања палестинског питања важнија борба са заједничким непријатељем Ираном“. Дакле, водеће „сунитске“ државе арапског света заговарају став да је потребан „компромис о палестинском питању“, јер је то услов да Израел буде на њиховој страни у евентуалном рату против Ирана. Арапске земље које тренутно сарађују са Израелом нису се суочиле са било каквим протестом, што значи да је одбојност према Ирану много јача и снажнија од одбојности према Израелу. План сарадње Израела и арапског света, до ког су дошли новинари, прво предвиђа решавање палестинског питања, па стварање великог савеза против Ирана (отуда и конференција у Пољској). Овоме се противи Турска, која је сада постала „највећи борац за права Палестинаца“.
Израел у „растакању“ јединства арапског света примењује и енергетику, тачније гас. Наиме, уз помоћ америчких инвеститора потписао је уговор с Јорданом о изградњи инфраструктуре и снабдевању гасом (инвестиција је вредела 15 милијарди долара). Израелски услов је био да Јордан подржи интересе Тел Авива у арапским институцијама укључујући и Лигу арапских држава. Слична ситуација се поновила и с Египтом. То објашњава зашто су бојкотовани Асад и враћање Сирије у Лигу.

АРАПСКО ПРОЛЕЋЕ Међутим, узрок нејединства арапског света, према мишљењу бројних експерата, налази се и у механизму „арапских пролећа“, које су САД и Израел „пустили у погон“ почетком 2010. године. Управо тада започета је „револуција“ у коју су се активно укључиле Саудијска Арабија и Катар. Неповерење међу арапским монарсима још је увећано када је египатска војска свргла, уз сарадњу са Саудијцима, лидера Муслиманске браће Мохамеда Мурсија. Ово је значило и пораз Катара у борби за утицај у региону.
После тога Катар је постао разбијач арапског јединства, светећи се за политичке поразе махом финансирањем терориста и терористичких организација. Наиме, иако арапске државе, мање или више, финансирају терористичке организације, сматрајући да уз њихову помоћ могу остварити одређене политичке циљеве, званични искази и подаци указују на Катар као главног спонзора исламског тероризма.
Постоје и бројни унутрашњи разлози. Арапским државама није пошло за руком да превазиђу заостајање у техничко-економском, социјалном и културном развоју у односу на развијене земље. Напротив, средњи раст БНД није прешао један посто (у развијеним просек је четири). Због тога су економије арапских држава зависне од експлоатације нафте. Истовремено број становника расте – удео становништва млађег од 14 година у светској популацији износи 38 посто. Другим речима, овом становништву треба посао ког је све мање.
Такође, начин смене власти је један од узрока криза у арапском свету, он се чак одражава и на решавање израелско-арапског конфликта (пре свега око палестинског питања). Ова, тзв. унутрашња питања која су била на дневном реду Лиге арапских држава јесу разматрана, али није донето ниједно применљиво решење.
Следећи самит Лиге о питањима економског и социјалног развоја одржаће се у Мауританији за четири године. Дотад треба сачекати резултате рада међународне конференције у Варшави, која се према оценама бројних експерата „сазива у освит нових дипломатских или војних акција, односно, у најмањој мери, да сачува динамику и јединство антииранског покрета“. Наравно, остаје кључно питање како ће Вашингтон ујединити 70 држава, а међу њима и арапске, када Арапи не могу да се договоре ни међу собом око најважнијих питања. „Велика геополитичка игра“ на Блиском истоку се наставља, а у ком правцу биће јасније после америчко-израелског самита са лидерима 70 држава у Пољској.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *