Dani državnosti

Amerika je napokon javno priznala šta očekuje da Srbija učini povodom Kosova i Metohije. A to sada počinje da radi i zvanična Srbija. Ne sluti na dobro…

I definitivno je, sad već više oko toga nema baš nikakve sumnje, prošlo ono relativno udobno vreme u kome Sjedinjene Američke Države nisu, ili barem nisu javno, od Srbije tražile da prizna nezavisnost svoje južne pokrajine. Nego su nas umesto toga ubeđivale da im je sasvim o-kej da se složimo da se ne slažemo oko Kosova i Metohije.

KRAJ JEDNE FAZE Govorio je o tome i potpredsednik SAD Džozef Bajden kada je u maju 2009. godine posetio predsednika Srbije Borisa Tadića: „SAD ne očekuju, naglašavam, ne očekuju, da Srbija prizna nezavisnost Kosova… Nastavićemo da insistiramo na tome da Srbi dobiju najveću mogući zaštitu na Kosovu, da njihove svetinje dobiju zaštitu, da oni učestvuju u odlučivanju na Kosovu. Očekujemo i da Srbija sarađuje sa EU u tom procesu. Moramo sarađivati kada je reč o Kosovu i naći pragmatična rešenja koja će unaprediti živote svih stanovnika Kosova.“
Ali ovaj je deo istorije naših odnosa upravo to – istorija. Ne samo zato što su i Bajden i Tadić u međuvremenu postali bivši već, a reklo bi se i pre svega, zato što je, u svem ovom međuvremenu koje je usledilo, kraju privedena ta faza projekta privođenja Srbije priznanju samoproglašene nezavisnosti Kosova.
Bajdenovom očekivanju, naime, da „Srbija sarađuje sa EU u tom procesu“ udovoljeno je tako što je, godinu i po kasnije, Beograd kapitulantski pristao da pregovore s Prištinom premesti pod okrilje Brisela, tokom tih pregovora pronađena su i brojna „pragmatična rešenja koja će unaprediti živote svih stanovnika Kosova“, od predaje matičnih knjiga preko uspostavljanja granice na Jarinju i Brnjaku do Prvog briselskog sporazuma koji nije bez razloga nazvan tek prvim – a listom su ta rešenja vodila ka legitimizaciji samoproglašenog suvereniteta samoproglašenog Kosova – i tako i dođosmo do kraja ove faze. Posle koje, logično, dolazi nova, konačna.
Uostalom, obratite pažnju, Bajden onomad nije ni rekao da će onakva američka pozicija važiti zauvek već je rekao da važi u tom (onom) trenutku. Tako da nije sada došlo do nekakvog preokreta nego je pre reč o kontinuitetu sprovođenja njihovih nečasnih namera.

TRAMPOVE ČESTITKE A o svečanom ulasku u konačnu fazu obavešteni smo, kakve li ironije, kakvog li poniženja, u čestitki koju je predsednik SAD Donald Tramp povodom našeg Dana državnosti uputio svom srpskom kolegi, „poštovanom gospodinu predsedniku“ Aleksandru Vučiću. I pride u čestitki „dragom gospodinu predsedniku“ Hašimu Tačiju povodom njihovog, budimo precizni, dana državolikosti i 11. godišnjice jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova.
„Dok je na stranama da postignu dogovor koji obe mogu da podrže, smatramo da bi uzajamno priznanje trebalo da bude centralni element trajne normalizacije odnosa. Takav istorijski dogovor, sa uzajamnim priznanjem u svojoj suštini, izgradio bi put za ciljeve evrointegracije Srbije i ekonomski rast“, napisao je Tramp Vučiću.
Slično i Tačiju: „Kao najvažnije, Kosovo i Srbija moraju da normalizuju odnose, što je ključno za zapadne integracije Kosova. Mi vidimo uzajamno priznanje kao temelj normalizacije odnosa i osnovu za bilo kakvo sveobuhvatno rešenje.“
Dakle, da podvučemo: sada su, prvi put javno to jest, SAD saopštile da od Srbije očekuju/zahtevaju da prizna nezavisno Kosovo. U prethodnom Trampovom pismu Vučiću, podsetimo i na to, pre nešto više od dva meseca (14. decembra), navedeno je samo da je „sporazum između Srbije i Kosova na dohvatu ruke“, da je ovo „jedinstvena prilika za mir, bezbednost i ekonomski rast“ te da bi „mirni i produktivni odnosi između Srbije i Kosova bili prekretnica za region“. O priznanju tada, za razliku od sada, ni reč.
Pri tome, nisu samo Amerikanci odlučili da, takoreći, napokon izađu iz ormana i autuju svoje prave namere. Sećate se, to je krajem oktobra prošle godine učinila i Nemačka, posetom Petera Bejera, bliskog saradnika kancelarke Angele Merkel, koji je u intervjuu Tanjugu rekao da je „Kosovo faktički nezavisno i da Srbija treba da prizna de jure ’suverenu državu Republiku Kosovo’“.
Naravno da ovakve poruke Amerike i Nemačke ne predstavljaju iznenađenje ni za koga ko svoju glavu ne drži u pesku i uz to njome ume i da razmišlja. Ali jeste novost njihova odluka da svoje prave ciljeve konačno obelodane, i to je ubedljivo svedočanstvo zajedničke im namere da ubrzaju proces koji im se ionako otegao već isuviše. A možda je to i znak da se ka iznenadnom ubrzanju ka projektovanom cilju zaista i ide. I to bez obzira na (prividni?) zastoj u dijalogu Beograda i Prištine, i bez obzira na nesaglasje između Vašingtona i Berlina u pogledu nekakve korekcije granice između Srbije i Kosova kao cene koju (ne) vredi platiti zarad obezbeđivanja srpskog priznanja kosovske nezavisnosti koja bez toga ostaje samo privid, iako mnogima prilično uverljiv.

DIJALOG U MINHENU Srbiji, međutim, onoj većinskoj Srbiji koja se ovako kreativnim rešenjima kosmetskog problema izričito protivi, još i najmanji razlog za brigu predstavlja ovakav stav Amerike i Nemačke. U krajnjoj liniji, iznenađenje bi bio njihov iole drugačiji stav, a iz iskustva znamo da nemamo prava da se nadamo tako prijatnim iznenađenjima.
Mnogo više razloga za brigu izaziva ponašanje zvaničnog Beograda.
U intervjuu koji je „Blumbergu“ dao tokom svog učešća na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji, naime, gde je sa Hašimom Tačijem učestvovao na jednom od panela i ispravno ga upitao „zašto pregovarate sa Srbijom ako je sve gotovo, završeno?“, predsednik Srbije Aleksandar Vučić otkrio je i da sporazum Beograda i Prištine „nije tako daleko kao što izgleda“.
A i Tači pride, u svom razgovoru za „Blumberg“, reče da će „2019. biti godina u kojoj će njegova zemlja postići sveobuhvatni sporazum sa Srbijom“.
Kako je to moguće, da sporazum „nije tako daleko kao što izgleda“? Ovo pitanje postavljamo već i zato što je sam Vučić, i to sasvim nedavno, rekao „daleko nam je dijalog, a kamoli sporazum“ (25. decembra), i „daleko smo od bilo kakvog dogovora s Prištinom“ (21. decembra) i nešto preciznije, mesec i po dana ranije, da smo „miljama daleko od bilo kakvog rešenja“. A naročito postavljamo ovo pitanje – kako je to moguće? – i zato što se u međuvremenu zvanični dijalog Beograda i Prištine nije pokrenuo s mrtve tačke, to jest ne vodi se uopšte. A ipak stigosmo do tačke u kojoj sporazum „nije tako daleko kao što izgleda“. Ako neka suptilna distinkcija nije ostala izgubljena u prevodu, ova konstatacija može samo da predstavlja priznanje da se za sve ovo vreme vode nekakvi tajni pregovori između Beograda i Prištine. Čije primicanje nekakvom završetku upadljivo, i zabrinjavajuće, koincidira sa iskazanom namerom Amerike i Nemačke da ubrzaju proces srpskog priznanja nezavisnosti takozvanog Kosova.
Imajući pak u vidu i da je EU šefica diplomatije Federika Mogerini ovih dana kazala da je ukidanje prištinskih taksi preduslov za nastavak briselskog dijaloga, i „čim bude uslova spremna sam, ne samo da sazovem novu rundu dijaloga na najvišem političkom nivou za prvo sledeće jutro već i da nas ’zaključam’ na koliko god je to potrebno“, ne možemo a da se ne zapitamo: Da li prištinske takse, i prekid zvaničnog dijaloga koji je njima izazvan, predstavljaju samo masku za pregovore koji se ubrzano vode iza kulisa? I znači li sve ovo da treba da očekujemo da ćemo biti izloženi svojevrsnom blickrigu u kome će, jedno za drugim a naizgled iznenada, uslediti suspenzija taksi, momentalni nastavak dijaloga i onda trijumfalni izlazak iz zaključane kancelarije sa sporazumom kakav priželjkuju SAD i Nemačka?

DAČIĆEVO PRIZNANJE Tek, da sva ova otkrića i zle slutnje ne budu i ono najalarmantnije što smo ovih dana, ni krivi ni dužni, imali prilike da čujemo i na osnovu toga pretpostavimo, postarao se srpski šef diplomatije Ivica Dačić. Blagonakloni smo prema Dačiću, a nemamo tu nameru, ako skandaloznim nazovemo ono što je rekao ovog utorka.
A rekao je, odgovarajući na novinarsko pitanje da li je razgovor o razgraničenju zvanična pozicija Beograda: „Da na takav način rešimo naš problem, da, to je naša zvanična ponuda.“
Dačić nije precizirao šta bi se desilo s delom Kosmeta koji bi ostao s one strane linije razgraničenja koja se inače na srpskom zove granica, ali zar je iko u stanju da pomisli da bi Albanci zauzvrat pristali na išta manje od srpskog priznanja kosovske nezavisnosti i ulaska Kosova u Ujedinjene nacije?
Ovo tim pre što je, podsećamo, početkom decembra prištinski premijer Ramuš Haradinaj u „Vašington postu“ ustvrdio: „Srpski predsednik Aleksandar Vučić, podržan od strane Rusije, uputio nam je opscenu ponudu: Srbija će priznati Kosovo ako joj damo deo naše teritorije.“
Iako su Rusi, što se njihove navodne uloge tiče, Haradinaja odmah demantovali, a i predsednik Rusije Vladimir Putin u Beogradu je zacementirao ruski stav rekavši da se zalaže za „održivi i uzajamno prihvatljivi dogovor Beograda i Prištine o kosovskom pitanju, zasnovan na Rezoluciji 1244 Saveta bezbednosti UN“ a ona, kao što je poznato, razgraničenje Srbije sa samom sobom i ne spominje, citiranim je priznanjem Dačić potvrdio makar deo one Haradinajeve optužbe iz „Vašington posta“.
Kad smo već kod razgraničenja, pažnju privlači i to što najnovija prištinska platforma za pregovore s Beogradom kaže da je cilj sporazuma da dve države „priznaju suverenitet jedna druge“, ali, kako napominje „Koha ditore“, ne i teritorijalni integritet, što je u ovom kontekstu prilično indikativno…
Kako god, ovo strašno saznanje, da nam se iza leđa trguje delom naše zemlje, naravno, izaziva niz problema. Spomenućemo samo neke.
Pre svega, odakle im mandat da to čine? Ko im ga je, kada, i na osnovu čega dodelio? Jasno je da ga nemaju, a i da uopšte ne mogu da ga imaju.
Ovo zato što Ustav Srbije, na koji su se svi zakleli, u članu 8 izričito kaže: „Teritorija Republike Srbije je jedinstvena i nedeljiva. Granica Republike Srbije je nepovrediva, a menja se po postupku predviđenom za promenu Ustava.“
Pa na osnovu toga Krivični zakonik Srbije u članu 307, odeljak pod naslovom „Ugrožavanje teritorijalne celine“, predviđa i kaznu: „Ko silom ili na drugi protivustavan način pokuša da otcepi neki deo teritorije Srbije ili da deo te teritorije pripoji drugoj državi, kazniće se zatvorom od tri do petnaest godina.“
I povrh svega toga, ovakav bi sporazum Beograda i Prištine koji bi značio srpsko priznanje nezavisnosti nekog dela (ili celog) Kosova i Metohije i njegov ulazak u Ujedinjene nacije, značio i formiranje „Velike Albanije“. To je, pre samo mesec dana, otvoreno priznao albanski premijer Edi Rama: „Moj stav je da je konačni sporazum između Srbije i Kosova, koji će rezultirati priznavanjem Kosova i konačnim odvajanjem od istorije sa Srbijom, sporazum koji želimo… SAD i EU treba da podstaknu dve strane na konačni sporazum, i da se na osnovu njega ujedini Albanija sa Kosovom. Da li to shvatate ili ne? S kim ja ovde govorim, s kim?“
Tako da, nažalost, imamo i te kakvih razloga za brigu da bi ovaj 15. februar mogao da bude i poslednji Dan državnosti koji smo proslavili u Srbiji kakva je upisana u njen i naš Ustav. Briga je utoliko veća što, uz vlast koja je sklona kršenju tog ustava, ni opozicija koja nam se nudi ne uliva mnogo više poverenja, od Vuka Jeremića koji je prilježno u UN izvršio Bajdenov nalog da počnemo da sarađujemo s EU na rešavanju kosmetskog problema a to nas je i dovelo u sadašnju situaciju, do Dragana Đilasa koji se u Skoplju sastao sa Zoranom Zaevim, a znamo kako je on, i u čijem interesu, rešio (severno)makedonsko pitanje.
Ili je možda, možda, sve ovo što nas sad ovoliko zabrinjava tek deo neke mnogo kompleksnije, i manje opasne po srpsku teritorijalnu celovitost i suverenitet, igre koju nismo u stanju da razumemo? Avaj, sve manje liči na to…

„Kosovo je Srbija“

U ponedeljak je u Beogradu, pod sloganom „Stop veleizdaji. Kosovo je Srbija“, protestovalo nekoliko stotina (tvrdi „Kurir“) ili nekoliko hiljada ljudi, kako procenjuju organizatori skupa, Demokratska stranka Srbije i potpisnici Apela za odbranu Kosova i Metohije.
„Kosovo je Srbija su tri reči koje su početak i kraj rasprave oko toga čije je Kosovo“, poručio je predsednik DSS-a Miloš Jovanović. „Svi znamo gde su naši manastiri, gde je Pećka patrijaršija, jer je celo Kosovo i Metohija protkano srpskim svetinjama. Svi znamo koliko je krvi proliveno, od kneza Lazara do momaka koji su branili Kosovo i Metohiju od NATO agresije 1999. godine. Nemamo prava da srpski narod na Kosovu i Metohiji ostavimo šiptarskom Kosovu ili, nedajbože, ’Velikoj Albaniji’. Kosovo i Metohija je naša duhovna vertikala“, rekao je Jovanović i napomenuo da je Srbija „mnogo češće rađala Obiliće nego Brankoviće, čestite Srbe, a ne poturice“.
Posle skupa na Trgu Nikole Pašića, uz zvuke pesama „Beogradskog sindikata“, učesnici protesta prošetali su do zgrade Predsedništva Srbije.
Uzgred budi rečeno, indikativno je bilo izveštavanje CIA TV N1; dok se protestima „1 od 5 miliona“ daje ekstenzivan prostor, naročita pažnja u izveštaju s ovog protesta posvećena je „novom napadu“ na Prajd infocentar (sprejem je ižvrljan izlog) koji se tom prilikom dogodio. Pametnome dosta.