Дани државности

Америка је напокон јавно признала шта очекује да Србија учини поводом Косова и Метохије. А то сада почиње да ради и званична Србија. Не слути на добро…

И дефинитивно је, сад већ више око тога нема баш никакве сумње, прошло оно релативно удобно време у коме Сједињене Америчке Државе нису, или барем нису јавно, од Србије тражиле да призна независност своје јужне покрајине. Него су нас уместо тога убеђивале да им је сасвим о-кеј да се сложимо да се не слажемо око Косова и Метохије.

КРАЈ ЈЕДНЕ ФАЗЕ Говорио је о томе и потпредседник САД Џозеф Бајден када је у мају 2009. године посетио председника Србије Бориса Тадића: „САД не очекују, наглашавам, не очекују, да Србија призна независност Косова… Наставићемо да инсистирамо на томе да Срби добију највећу могући заштиту на Косову, да њихове светиње добију заштиту, да они учествују у одлучивању на Косову. Очекујемо и да Србија сарађује са ЕУ у том процесу. Морамо сарађивати када је реч о Косову и наћи прагматична решења која ће унапредити животе свих становника Косова.“
Али овај је део историје наших односа управо то – историја. Не само зато што су и Бајден и Тадић у међувремену постали бивши већ, а рекло би се и пре свега, зато што је, у свем овом међувремену које је уследило, крају приведена та фаза пројекта привођења Србије признању самопроглашене независности Косова.
Бајденовом очекивању, наиме, да „Србија сарађује са ЕУ у том процесу“ удовољено је тако што је, годину и по касније, Београд капитулантски пристао да преговоре с Приштином премести под окриље Брисела, током тих преговора пронађена су и бројна „прагматична решења која ће унапредити животе свих становника Косова“, од предаје матичних књига преко успостављања границе на Јарињу и Брњаку до Првог бриселског споразума који није без разлога назван тек првим – а листом су та решења водила ка легитимизацији самопроглашеног суверенитета самопроглашеног Косова – и тако и дођосмо до краја ове фазе. После које, логично, долази нова, коначна.
Уосталом, обратите пажњу, Бајден ономад није ни рекао да ће онаква америчка позиција важити заувек већ је рекао да важи у том (оном) тренутку. Тако да није сада дошло до некаквог преокрета него је пре реч о континуитету спровођења њихових нечасних намера.

ТРАМПОВЕ ЧЕСТИТКЕ А о свечаном уласку у коначну фазу обавештени смо, какве ли ироније, каквог ли понижења, у честитки коју је председник САД Доналд Трамп поводом нашег Дана државности упутио свом српском колеги, „поштованом господину председнику“ Александру Вучићу. И приде у честитки „драгом господину председнику“ Хашиму Тачију поводом њиховог, будимо прецизни, дана државоликости и 11. годишњице једностраног проглашења независности Косова.
„Док је на странама да постигну договор који обе могу да подрже, сматрамо да би узајамно признање требало да буде централни елемент трајне нормализације односа. Такав историјски договор, са узајамним признањем у својој суштини, изградио би пут за циљеве евроинтеграције Србије и економски раст“, написао је Трамп Вучићу.
Слично и Тачију: „Као најважније, Косово и Србија морају да нормализују односе, што је кључно за западне интеграције Косова. Ми видимо узајамно признање као темељ нормализације односа и основу за било какво свеобухватно решење.“
Дакле, да подвучемо: сада су, први пут јавно то јест, САД саопштиле да од Србије очекују/захтевају да призна независно Косово. У претходном Трамповом писму Вучићу, подсетимо и на то, пре нешто више од два месеца (14. децембра), наведено је само да је „споразум између Србије и Косова на дохвату руке“, да је ово „јединствена прилика за мир, безбедност и економски раст“ те да би „мирни и продуктивни односи између Србије и Косова били прекретница за регион“. О признању тада, за разлику од сада, ни реч.
При томе, нису само Американци одлучили да, такорећи, напокон изађу из ормана и аутују своје праве намере. Сећате се, то је крајем октобра прошле године учинила и Немачка, посетом Петера Бејера, блиског сарадника канцеларке Ангеле Меркел, који је у интервјуу Танјугу рекао да је „Косово фактички независно и да Србија треба да призна де јуре ’суверену државу Републику Косово’“.
Наравно да овакве поруке Америке и Немачке не представљају изненађење ни за кога ко своју главу не држи у песку и уз то њоме уме и да размишља. Али јесте новост њихова одлука да своје праве циљеве коначно обелодане, и то је убедљиво сведочанство заједничке им намере да убрзају процес који им се ионако отегао већ исувише. А можда је то и знак да се ка изненадном убрзању ка пројектованом циљу заиста и иде. И то без обзира на (привидни?) застој у дијалогу Београда и Приштине, и без обзира на несагласје између Вашингтона и Берлина у погледу некакве корекције границе између Србије и Косова као цене коју (не) вреди платити зарад обезбеђивања српског признања косовске независности која без тога остаје само привид, иако многима прилично уверљив.

ДИЈАЛОГ У МИНХЕНУ Србији, међутим, оној већинској Србији која се овако креативним решењима косметског проблема изричито противи, још и најмањи разлог за бригу представља овакав став Америке и Немачке. У крајњој линији, изненађење би био њихов иоле другачији став, а из искуства знамо да немамо права да се надамо тако пријатним изненађењима.
Много више разлога за бригу изазива понашање званичног Београда.
У интервјуу који је „Блумбергу“ дао током свог учешћа на Минхенској безбедносној конференцији, наиме, где је са Хашимом Тачијем учествовао на једном од панела и исправно га упитао „зашто преговарате са Србијом ако је све готово, завршено?“, председник Србије Александар Вучић открио је и да споразум Београда и Приштине „није тако далеко као што изгледа“.
А и Тачи приде, у свом разговору за „Блумберг“, рече да ће „2019. бити година у којој ће његова земља постићи свеобухватни споразум са Србијом“.
Како је то могуће, да споразум „није тако далеко као што изгледа“? Ово питање постављамо већ и зато што је сам Вучић, и то сасвим недавно, рекао „далеко нам је дијалог, а камоли споразум“ (25. децембра), и „далеко смо од било каквог договора с Приштином“ (21. децембра) и нешто прецизније, месец и по дана раније, да смо „миљама далеко од било каквог решења“. А нарочито постављамо ово питање – како је то могуће? – и зато што се у међувремену званични дијалог Београда и Приштине није покренуо с мртве тачке, то јест не води се уопште. А ипак стигосмо до тачке у којој споразум „није тако далеко као што изгледа“. Ако нека суптилна дистинкција није остала изгубљена у преводу, ова констатација може само да представља признање да се за све ово време воде некакви тајни преговори између Београда и Приштине. Чије примицање некаквом завршетку упадљиво, и забрињавајуће, коинцидира са исказаном намером Америке и Немачке да убрзају процес српског признања независности такозваног Косова.
Имајући пак у виду и да је ЕУ шефица дипломатије Федерика Могерини ових дана казала да је укидање приштинских такси предуслов за наставак бриселског дијалога, и „чим буде услова спремна сам, не само да сазовем нову рунду дијалога на највишем политичком нивоу за прво следеће јутро већ и да нас ’закључам’ на колико год је то потребно“, не можемо а да се не запитамо: Да ли приштинске таксе, и прекид званичног дијалога који је њима изазван, представљају само маску за преговоре који се убрзано воде иза кулиса? И значи ли све ово да треба да очекујемо да ћемо бити изложени својеврсном блицкригу у коме ће, једно за другим а наизглед изненада, уследити суспензија такси, моментални наставак дијалога и онда тријумфални излазак из закључане канцеларије са споразумом какав прижељкују САД и Немачка?

ДАЧИЋЕВО ПРИЗНАЊЕ Тек, да сва ова открића и зле слутње не буду и оно најалармантније што смо ових дана, ни криви ни дужни, имали прилике да чујемо и на основу тога претпоставимо, постарао се српски шеф дипломатије Ивица Дачић. Благонаклони смо према Дачићу, а немамо ту намеру, ако скандалозним назовемо оно што је рекао овог уторка.
А рекао је, одговарајући на новинарско питање да ли је разговор о разграничењу званична позиција Београда: „Да на такав начин решимо наш проблем, да, то је наша званична понуда.“
Дачић није прецизирао шта би се десило с делом Космета који би остао с оне стране линије разграничења која се иначе на српском зове граница, али зар је ико у стању да помисли да би Албанци заузврат пристали на ишта мање од српског признања косовске независности и уласка Косова у Уједињене нације?
Ово тим пре што је, подсећамо, почетком децембра приштински премијер Рамуш Харадинај у „Вашингтон посту“ устврдио: „Српски председник Александар Вучић, подржан од стране Русије, упутио нам је опсцену понуду: Србија ће признати Косово ако јој дамо део наше територије.“
Иако су Руси, што се њихове наводне улоге тиче, Харадинаја одмах демантовали, а и председник Русије Владимир Путин у Београду је зацементирао руски став рекавши да се залаже за „одрживи и узајамно прихватљиви договор Београда и Приштине о косовском питању, заснован на Резолуцији 1244 Савета безбедности УН“ а она, као што је познато, разграничење Србије са самом собом и не спомиње, цитираним је признањем Дачић потврдио макар део оне Харадинајеве оптужбе из „Вашингтон поста“.
Кад смо већ код разграничења, пажњу привлачи и то што најновија приштинска платформа за преговоре с Београдом каже да је циљ споразума да две државе „признају суверенитет једна друге“, али, како напомиње „Коха диторе“, не и територијални интегритет, што је у овом контексту прилично индикативно…
Како год, ово страшно сазнање, да нам се иза леђа тргује делом наше земље, наравно, изазива низ проблема. Споменућемо само неке.
Пре свега, одакле им мандат да то чине? Ко им га је, када, и на основу чега доделио? Јасно је да га немају, а и да уопште не могу да га имају.
Ово зато што Устав Србије, на који су се сви заклели, у члану 8 изричито каже: „Територија Републике Србије је јединствена и недељива. Граница Републике Србије је неповредива, а мења се по поступку предвиђеном за промену Устава.“
Па на основу тога Кривични законик Србије у члану 307, одељак под насловом „Угрожавање територијалне целине“, предвиђа и казну: „Ко силом или на други противуставан начин покуша да отцепи неки део територије Србије или да део те територије припоји другој држави, казниће се затвором од три до петнаест година.“
И поврх свега тога, овакав би споразум Београда и Приштине који би значио српско признање независности неког дела (или целог) Косова и Метохије и његов улазак у Уједињене нације, значио и формирање „Велике Албаније“. То је, пре само месец дана, отворено признао албански премијер Еди Рама: „Мој став је да је коначни споразум између Србије и Косова, који ће резултирати признавањем Косова и коначним одвајањем од историје са Србијом, споразум који желимо… САД и ЕУ треба да подстакну две стране на коначни споразум, и да се на основу њега уједини Албанија са Косовом. Да ли то схватате или не? С ким ја овде говорим, с ким?“
Тако да, нажалост, имамо и те каквих разлога за бригу да би овај 15. фебруар могао да буде и последњи Дан државности који смо прославили у Србији каква је уписана у њен и наш Устав. Брига је утолико већа што, уз власт која је склона кршењу тог устава, ни опозиција која нам се нуди не улива много више поверења, од Вука Јеремића који је приљежно у УН извршио Бајденов налог да почнемо да сарађујемо с ЕУ на решавању косметског проблема а то нас је и довело у садашњу ситуацију, до Драгана Ђиласа који се у Скопљу састао са Зораном Заевим, а знамо како је он, и у чијем интересу, решио (северно)македонско питање.
Или је можда, можда, све ово што нас сад оволико забрињава тек део неке много комплексније, и мање опасне по српску територијалну целовитост и суверенитет, игре коју нисмо у стању да разумемо? Авај, све мање личи на то…

„Косово је Србија“

У понедељак је у Београду, под слоганом „Стоп велеиздаји. Косово је Србија“, протестовало неколико стотина (тврди „Курир“) или неколико хиљада људи, како процењују организатори скупа, Демократска странка Србије и потписници Апела за одбрану Косова и Метохије.
„Косово је Србија су три речи које су почетак и крај расправе око тога чије је Косово“, поручио је председник ДСС-а Милош Јовановић. „Сви знамо где су наши манастири, где је Пећка патријаршија, јер је цело Косово и Метохија проткано српским светињама. Сви знамо колико је крви проливено, од кнеза Лазара до момака који су бранили Косово и Метохију од НАТО агресије 1999. године. Немамо права да српски народ на Косову и Метохији оставимо шиптарском Косову или, недајбоже, ’Великој Албанији’. Косово и Метохија је наша духовна вертикала“, рекао је Јовановић и напоменуо да је Србија „много чешће рађала Обилиће него Бранковиће, честите Србе, а не потурице“.
После скупа на Тргу Николе Пашића, уз звуке песама „Београдског синдиката“, учесници протеста прошетали су до зграде Председништва Србије.
Узгред буди речено, индикативно је било извештавање ЦИА ТВ Н1; док се протестима „1 од 5 милиона“ даје екстензиван простор, нарочита пажња у извештају с овог протеста посвећена је „новом нападу“ на Прајд инфоцентар (спрејем је ижврљан излог) који се том приликом догодио. Паметноме доста.

3 коментара

  1. Zakon danasmkoce.Prijateljstvo sa amerikom direktno je srazmerno sa stepenom neprijateljstva prema Rusiji. Zakon bi trebao biti jasan sam po sebi bez komentara.I Zakon ne zavisi od personalnih resenja u SAD.Nasa je stvar kako cemo ovaj Zakon shvatiti i iskoristiti.

  2. unutrašnji dijalog

    Autor članka Nikola Vrzić je apsolutno u pravu, precizno i autentično pretstavio političko stanje o KiM. Korisno je da se politika o Kosovu sagleda iz više uglova?
    Vučić je sproveo veleizdajničku politiku o Kosovu prvenstveno političkom diktaturom i cenzurom. Pola godine traje njegov zahtev za razgraničenje, a nikako Srbiji da objasni-definiše na kakvo razgraničenje misli: taktika da narod prihvati razgraničenje (integrisana administrativna linija u granicu), a ON da to sa Tačijem proglasi kao KOMPROMIS o normalizaciji (da KS udje u UN). Tako je Vučić nametnuo Briselski sporazum da ga Srbija prihvati a da tekst-odredbe sporazuma srpski narod niti je video niti je Vučć dostavio Narodnoj skupštini na debatu-raspravu?
    Da se potsetimo da je pre Vučića Hašim Tači tražio DEMARKACIJU granice sa Srbijom – a Vučić se nadovezao sa zahevom za RAZGRANIČENJE (drugi izraz za demarkaciju).

    KOREKCIJA granice i ZAMENA teritorije (da SRB preda Preševsku dolinu za tri srpske opštine na severu KS bez Trepće i Gazivode) je po svemu sudeći zadnja opcija na kojoj će zalepiti tiketu KOMPROMIS (da se stvori privid kako je nešto uradjeno- dogovoren kompromis: da navodno obe strane nešto dobiju nešto izgube, navodno nema poraženih (Vučićevo-Tačijev dogovor), iako se radi o primopredaji teritorije BS: Albanci-Šiptari dobijaju teritoriju – etničku albansku državu Kosovo, a Srbija NIŠTA ne dobija, i manje od NULE: da dugoročno finansira opstanak Srba na Kosovu(!)?
    ZATO je Amerika uspela da nagovori Merkelovu i Putina-Rusiju da prihvate zajednički STAV da VUČIĆ I TAČI (BGD i PR) KOMPROMISOM reše istorijski Kosovo, sa mogućnošču korekcije granice, a da će to medjunarodna konferencija UN potvrditi-legalizovati (državu Kosovo). Ako Putin-Rusija podržava rešenje za Kosovo kakvo dogovore Vučić i Tači – jasno je da će to biti konačan istorijsi dogovor-kompromis (bez obzira što se poziva na medjunarodno pravo i R-1244 koje neće ni biti na dnevnom redu zbog uspostavljenog sporazuma.kompromisa SRB i KS (Vučića i Tačija).

    POLITIČKI NESPORAZUM Tačija i Haradinaja ima isti cilj: Kosovo nezavisna etnička-albanska muslimanska država. Samo što Tači predlaže varijantu “korekcije” granice, a Haradinaj je za opciju Briselskog veleizdajničkog sporazuma kojim je Kosovo dobilo sve atribute države, sa integrisanom administrativnom linijom u granicu sa albanskom carinom, plus imaju Preševsku dolinu u Srrbiji.
    DAČIĆEVO PRIZNANJE – razgraničenje je državna politika – je njegova lična zasluga, jer je on dobio 4 funkcije da preda Kosovo i postavi granicu (u startu 2013 potpisao BS): Premijer Srbije, Pregovarač u Briselu, Predsednik stranke SPS (da vrši uticaj na članstvo da se prihvati br. sporazum), i MINISTAR POLICIJE – da integriše administrativnu liniju u granicu: angažovao beogradsku žandarmeriju i gradjevinsku mehanizaciju i sa kosovskom KBS milicijom postavio granicu i carinske kontejnere o trošku Srbije(!)? …

    ZATO JE POTREBNO hitno zamrzavanje veleizdajničkog Briselskog sporazuma dok još ima vremena – da se ne otme – ne preda teritorija KIM (a ne “istorijskog komflikta” kako tumači Vučić da predstavi kako su navodno Srbi i Albanci vekovima u konfliktu-sukobu: vekovni je albanski separatizam da se otme KiM). …

    1
    1
  3. SAD,Zapad i Albanci, više ne igraju diplomatski. Srbija da proglasi okupaciju dela svoje teritorije od strane SAD, NATO. Zbog neprihvatljivog ponašanja Albanaca, Srbija da odbaci sve okvirne Briselske dogovore, i obustavi sve pregovore sa marionetskim vlastima iz Prištine. Da zahteva novi okvir pregovora u Savetu bezbednosti, i to direktne pregovore sa okupatorima, uz nadgledanje Rusije i Kine. Da pregovaramo o rešavanju nacionalnog pitanja Albanaca, ali da u istom paketu zahtevamo i rešavanje nacionalnog pitanja Srba. Srba sa severa Kosova a i pravi je trenutak za zahtev da se Republici Srpskoj dozvoli ujedinjenje sa Srbijom. Nikako parcijalno dogovarati, i ako treba da žrtvujemo veći deo etritorije KiM, onda da tražimo RS. Ako to netražimo u paketu, gramzivi zapad nam posle neće ni dozvoliti.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *