Izgubljeni u holivudskoj magli

Veliki ekran u svetu: filmska 2018. godina

Uobičajeno napadnuta holivudskom prazninom i pretencioznošću alternative bez obzira čije, te „zlatnom sredinom“ koja nije zlatna, i minula godina prođe bez istinskog filmskog pečata udarenog s bilo koje strane

I ovaj pokušaj sumiranja filmskih utisaka upravo istekle godine, kao i previše brojnih ranije, uglavnom se svodi na pregled holivudske ponude i njegovog domaćeg i inostranog degradiranja filmskog kvaliteta i potpune devastacije ukusa publike kojoj se danas obraća. Nažalost, to je gotovo isključivo mlađa populacija. Pošto se sada, i to u drastično većoj meri nego ikada pre, a odavno je to najbitniji pokazatelj filmskog uspeha i uopšte vrednovanja nekog kinematografskog ostvarenja, sve meri novcem i prođom na tržištu, top-lista takozvanog „boks-ofisa“ navodno bi trebalo da pruži najadekvatniji odgovor na pitanje o najznačajnijim filmovima zahvaljujući kojima bi trebalo da se pamti protekla godina. Neverovatno je da na toj listi komercijalnog pozicioniranja filmova ni među prvih pedeset nije moguće pronaći nijedan istinski kvalitetan, makar delimično originalan naslov bilo kakvog umetničkog značaja. Najbolja ilustracija rečenog je da je najkomercijalniji film 2018. godine, i to na svetskom nivou, na vanameričkom delu tržišta drastično uspešniji nego na domaćem, ekranizacija stripa iz franšize „Osvetnika“. Taj najnoviji nastavak zaradio je od američkog i svetskog tržišta zaista apsurdnu sumu od preko dve milijarde dolara! Na drugom i trećem mestu, takođe iz miljea stripa („Crni osvetnik“), ali i naivne, literarno i bilo kako drugačije bezvredne podloške (novi nastavak jurnjave sa dinosaurima, „Svet iz doba jure: palo kraljevstvo“) nalaze se filmovi koji su svaki ponaosob zaradili po milijardu i trista miliona dolara, čak sedamsto miliona manje od „Osvetnika“, ali ipak za svoj bilo kakav značaj jednako neverovatan i neadekvatno preterani iznos. A onda se ređaju nastavci nastavaka, strip junaci, potrošački proizvodi za nedoraslu publiku i razne druge „poslastice“ koje su zapravo matrični produkti studija halapljivo fokusiranih na brzu i što veću zaradu bez autorskog doprinosa zbog čega je odavno prestalo da bude bitno ko ih potpisuje jednako kao i ko u njima glumi. Otud mladi Holivud, bar ne kao ilustracija novodolazećeg talenta, ne postoji kao značajna stavka u savremenoj hijerarhiji industrije zabave. Kada bi se glumci zamenili, recimo, kompjuterski generisanim likovima, što se uostalom i dešava u sve više filmova, deluje da to ne samo da nikome ne bi smetalo već dobar deo publike (možda takođe kompjuterski generisane?) to uopšte ne bi registrovao.

[restrict]

Najbolji po nagradama

Kada se 2018. pogleda očima onih koji su odlučivali o najprestižnijim nagradama, ovogodišnji filmski portret je ipak nešto drugačiji. Naravno da se pri nagrađivanju i na festivalima, i kada je reč o najčuvenijim priznanjima akademija ili udruženja poput aktuelnog Zlatnog globusa ili predstojećeg Oskara, kao i kada predstavnici filmskih akademija ostalih velikih kinematografija biraju najbolje, kvalitet često pronalazi najpre u politički korektnim sadržajima filmskih dela. Nije uopšte bilo čudno što je ovogodišnji žiri Venecijanskog festivala za najbolji film proglasio meksičko ostvarenje „Roma“ slavnog sineaste Alfonsa Kuarona, delo koje govori o teškom životu u Meksiku, mada pre četiri decenije, a ne danas, zbog čega je manje-više ovom socijalno i politički pristrasnom, prozapadnom, angažovanom filmu sledio pobednički niz – „Roma“ je zato figurirao za favorita i u konkurenciji najboljeg stranog filma za Zlatni globus, koji je potom i dobio, i među kandidatima za Oskara u istoj kategoriji. Za minuli Kanski festival najbolji je bio, još jedan socijalno-politički film, „Šaneri“ mada i s elementima trilera, ali iz japanske produkcije. I on se obreo u konkurenciji za najbolji strani film za Zlatni globus, a nema sumnje da će se u istoj konkurenciji boriti i za Oskara. Iznenađenje bi svakako bila pobeda libansko-američkog filma „Kapernaum“, ali njegova navodno istinita priča o dvanaestogodišnjem dečaku osuđenom na pet godina zatvora zbog nasilnog zločina koji tokom izdržavanja kazne tuži roditelje zbog zapostavljanja, poseduje omiljenu geopolitičku i socijalnu snagu za osvajanje najznačajnijih nagrada.
Kada je reč o mogućim nominacijama za Oskara, prognoze su na strani „lakših“ ostvarenja, i to na razne načine muzičkih. I film „Boemska rapsodija“, o životu pevača grupe „Kvin“ Fredija Merkjurija, a najpre njegov glavni protagonista Rami Malek, mogao bi da bude ovogodišnji oskarovski hit iz drugog plana, mada su daleko veće šanse na strani muzičkog „ljubića“, rimejka istoimenog filma iz 1976. godine, „Zvezda je rođena“, u kome je današnja Barbra Strajsend planetarno omiljena Ledi Ga Ga. Prognozira se da će ovaj film imati barem deset nominacija. Pošto je crno i te kako u modi u Holivudu, najmanje dva crnoputo obojena i rasno angažovana filma igraće značajnu ulogu u noći Oskara, i za oba je vezano mnoštvo gotovo izvesnih nominacija, akcioni SF „Crni panter“ i „Crni klanovac“ Spajka Lija. Među filmovima koji ne očekuju ovakva prepoznavanja njihovog sadržaja, a koji su skrenuli pažnju visokim standardom svih svojih aktera, nalaze se i dva vrlo neobična vesterna sa ozbiljno dramatičnom, umetničkom i multižanrovskom nadgradnjom, „Balada o Basteru Skragsu“ braće Koen i „Braća sisters“ iskusnog francuskog sineaste Žala Odijara. Mnogi su skloni da tvrde da je zahvaljujući veoma uspešnom radu na vrlo posebnom trileru „Loš dan u El Rojalu“ sredovečni, na više stvaralačkih polja višestruko dokazani Dru Godar, najbliže prišao tome da bez kompleksa ponese i podnese prisutno karakterisanje njegovog učinka sa ovim filmom kao istinskog naslednika Kventina Tarantina.

Trijumf „Hladnog rata“

Dobri filmovi i vrhunske uloge u njima veterana Klinta Istvuda („Mula“), Roberta Redforda („Čovek sa pištoljem“), Džefa Bridžiza (spomenuti „Loš dan u El Rojalu“), te Glen Klouz („Žena“) moguće je da će ove godine učiniti da Oskari dobiju i vremešnu nijansu koju uglavnom nemaju. A kada se pogleda ukus i sposobnost otkrivanja najvećih umetničkih vrednosti u evropskom filmu, merodavni za odlučivanje o Evropskoj filmskoj nagradi, tzv. evropskom Oskaru, odlučili su da se on ove godine nalazi na strani filma poljskog miljenika mnogih festivala Pavela Pavlikovskog, čija je crno-bela melodrama „Hladni rat“, smeštena u ambijent hladnoratovskih 50-ih godina prošlog veka, nedavno osvojila čak pet evropskih Oskara, za najbolji film, režiju, scenario, najbolju glumicu i montažu. Po njima ovaj film je daleko ispred svih drugih i po njemu bi trebalo da bude upamćena cela godina. Naravno da zavisno od ugla gledanja, interesa, politike i komercijalnih motivacija, kao i raznih drugih aršina prilikom procenjivanja šta je značajno, a šta ne, svako ima svog favorita za film po kome će se pamtiti 2018. A ta godina, uobičajeno napadnuta holivudskom prazninom i pretencioznošću alternative bez obzira čije, te „zlatnom sredinom“ koja nije zlatna, proći će bez istinskog filmskog pečata udarenog s bilo koje strane.

[/restrict]