Изгубљени у холивудској магли

Велики екран у свету: филмска 2018. година

Уобичајено нападнута холивудском празнином и претенциозношћу алтернативе без обзира чије, те „златном средином“ која није златна, и минула година прође без истинског филмског печата удареног с било које стране

И овај покушај сумирања филмских утисака управо истекле године, као и превише бројних раније, углавном се своди на преглед холивудске понуде и његовог домаћег и иностраног деградирања филмског квалитета и потпуне девастације укуса публике којој се данас обраћа. Нажалост, то је готово искључиво млађа популација. Пошто се сада, и то у драстично већој мери него икада пре, а одавно је то најбитнији показатељ филмског успеха и уопште вредновања неког кинематографског остварења, све мери новцем и прођом на тржишту, топ-листа такозваног „бокс-офиса“ наводно би требало да пружи најадекватнији одговор на питање о најзначајнијим филмовима захваљујући којима би требало да се памти протекла година. Невероватно је да на тој листи комерцијалног позиционирања филмова ни међу првих педесет није могуће пронаћи ниједан истински квалитетан, макар делимично оригиналан наслов било каквог уметничког значаја. Најбоља илустрација реченог је да је најкомерцијалнији филм 2018. године, и то на светском нивоу, на ванамеричком делу тржишта драстично успешнији него на домаћем, екранизација стрипа из франшизе „Осветника“. Тај најновији наставак зарадио је од америчког и светског тржишта заиста апсурдну суму од преко две милијарде долара! На другом и трећем месту, такође из миљеа стрипа („Црни осветник“), али и наивне, литерарно и било како другачије безвредне подлошке (нови наставак јурњаве са диносаурима, „Свет из доба јуре: пало краљевство“) налазе се филмови који су сваки понаособ зарадили по милијарду и триста милиона долара, чак седамсто милиона мање од „Осветника“, али ипак за свој било какав значај једнако невероватан и неадекватно претерани износ. А онда се ређају наставци наставака, стрип јунаци, потрошачки производи за недораслу публику и разне друге „посластице“ које су заправо матрични продукти студија халапљиво фокусираних на брзу и што већу зараду без ауторског доприноса због чега је одавно престало да буде битно ко их потписује једнако као и ко у њима глуми. Отуд млади Холивуд, бар не као илустрација новодолазећег талента, не постоји као значајна ставка у савременој хијерархији индустрије забаве. Када би се глумци заменили, рецимо, компјутерски генерисаним ликовима, што се уосталом и дешава у све више филмова, делује да то не само да никоме не би сметало већ добар део публике (можда такође компјутерски генерисане?) то уопште не би регистровао.

[restrict]

Најбољи по наградама

Када се 2018. погледа очима оних који су одлучивали о најпрестижнијим наградама, овогодишњи филмски портрет је ипак нешто другачији. Наравно да се при награђивању и на фестивалима, и када је реч о најчувенијим признањима академија или удружења попут актуелног Златног глобуса или предстојећег Оскара, као и када представници филмских академија осталих великих кинематографија бирају најбоље, квалитет често проналази најпре у политички коректним садржајима филмских дела. Није уопште било чудно што је овогодишњи жири Венецијанског фестивала за најбољи филм прогласио мексичко остварење „Рома“ славног синеасте Алфонса Куарона, дело које говори о тешком животу у Мексику, мада пре четири деценије, а не данас, због чега је мање-више овом социјално и политички пристрасном, прозападном, ангажованом филму следио победнички низ – „Рома“ је зато фигурирао за фаворита и у конкуренцији најбољег страног филма за Златни глобус, који је потом и добио, и међу кандидатима за Оскара у истој категорији. За минули Кански фестивал најбољи је био, још један социјално-политички филм, „Шанери“ мада и с елементима трилера, али из јапанске продукције. И он се обрео у конкуренцији за најбољи страни филм за Златни глобус, а нема сумње да ће се у истој конкуренцији борити и за Оскара. Изненађење би свакако била победа либанско-америчког филма „Капернаум“, али његова наводно истинита прича о дванаестогодишњем дечаку осуђеном на пет година затвора због насилног злочина који током издржавања казне тужи родитеље због запостављања, поседује омиљену геополитичку и социјалну снагу за освајање најзначајнијих награда.
Када је реч о могућим номинацијама за Оскара, прогнозе су на страни „лакших“ остварења, и то на разне начине музичких. И филм „Боемска рапсодија“, о животу певача групе „Квин“ Фредија Меркјурија, а најпре његов главни протагониста Рами Малек, могао би да буде овогодишњи оскаровски хит из другог плана, мада су далеко веће шансе на страни музичког „љубића“, римејка истоименог филма из 1976. године, „Звезда је рођена“, у коме је данашња Барбра Страјсенд планетарно омиљена Леди Га Га. Прогнозира се да ће овај филм имати барем десет номинација. Пошто је црно и те како у моди у Холивуду, најмање два црнопуто обојена и расно ангажована филма играће значајну улогу у ноћи Оскара, и за оба је везано мноштво готово извесних номинација, акциони СФ „Црни пантер“ и „Црни клановац“ Спајка Лија. Међу филмовима који не очекују оваква препознавања њиховог садржаја, а који су скренули пажњу високим стандардом свих својих актера, налазе се и два врло необична вестерна са озбиљно драматичном, уметничком и мултижанровском надградњом, „Балада о Бастеру Скрагсу“ браће Коен и „Браћа систерс“ искусног француског синеасте Жала Одијара. Многи су склони да тврде да је захваљујући веома успешном раду на врло посебном трилеру „Лош дан у Ел Ројалу“ средовечни, на више стваралачких поља вишеструко доказани Дру Годар, најближе пришао томе да без комплекса понесе и поднесе присутно карактерисање његовог учинка са овим филмом као истинског наследника Квентина Тарантина.

Тријумф „Хладног рата“

Добри филмови и врхунске улоге у њима ветерана Клинта Иствуда („Мула“), Роберта Редфорда („Човек са пиштољем“), Џефа Бриџиза (споменути „Лош дан у Ел Ројалу“), те Глен Клоуз („Жена“) могуће је да ће ове године учинити да Оскари добију и времешну нијансу коју углавном немају. А када се погледа укус и способност откривања највећих уметничких вредности у европском филму, меродавни за одлучивање о Европској филмској награди, тзв. европском Оскару, одлучили су да се он ове године налази на страни филма пољског миљеника многих фестивала Павела Павликовског, чија је црно-бела мелодрама „Хладни рат“, смештена у амбијент хладноратовских 50-их година прошлог века, недавно освојила чак пет европских Оскара, за најбољи филм, режију, сценарио, најбољу глумицу и монтажу. По њима овај филм је далеко испред свих других и по њему би требало да буде упамћена цела година. Наравно да зависно од угла гледања, интереса, политике и комерцијалних мотивација, као и разних других аршина приликом процењивања шта је значајно, а шта не, свако има свог фаворита за филм по коме ће се памтити 2018. А та година, уобичајено нападнута холивудском празнином и претенциозношћу алтернативе без обзира чије, те „златном средином“ која није златна, проћи ће без истинског филмског печата удареног с било које стране.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *