Рођена под срећном политичком звездом: Победа Анегрет Крамп Каренбауер („мале Меркел“) на хамбуршком конгресу владајуће странке минулог викенда представљала је, индиректно, (и) победу Ангеле Меркел – да је више гласова добио (нестрпљиви) Фридрих Мерц, њени канцеларски дани би (највероватније) били одбројани. Већ у „добрим годинама“ (63), Мерц тешко да би одлагао јуриш на најважнији политички положај у земљи до истека (четвртог) канцеларкиног мандата
Само се наизглед ништа радикално и превратничко није догодило на последњем изборном скупу највеће немачке политичке странке, Хришћанско-демократске уније (ЦДУ) минулог викенда у Хамбургу. Много је тога, наиме, варљивог, и заваравајућег, што је остало (само) у наговештају. И што ће се тек показати, и открити, у стварном значењу, и значају, у недељама које следе.
Ни заглушујуће, готово десетоминутне овације којима је поздрављена, и после (пре)дугих осамнаест година испраћена с партијског трона Ангела Меркел, нису могле да пригуше драму која, испод површине, увелико кључа, и тутњи у разуђеном рељефу велике странке.
Доста тога је у овом страначком превирању, очигледно, у „тренду“ који пустошно витла континентом, рушећи, готово по систему домина, заредом, некад утицајне, традиционалне (етаблиране), партијске формације. Оне су, на пример, готово нестале с француске политичке сцене. Том тренду Хришћанско-демократска унија, наизглед, и засад, донекле одолева. Истина уз много ожиљака, после серије изборних неуспеха, од којих су неки, по тежини и размерама, били заиста „историјски“: иако је остала (још) најјача политичка снага у земљи, забележила је, и на последњим изборима за Бундестаг, најслабији резултат од њеног послератног оснивања.
Изборни шокови
Последњи у том низу изборних „шокова“, онај у покрајини Хесен, био је један од пресудних повода и разлога да Ангела Меркел донесе неочекивану (по некима закаснелу) одлуку да, тешка срца, напусти страначко кормило после готово две деценије неприкосновене владавине, излажући се тиме ризику да изгуби (и) канцеларски трон. До тог трена за њу је, а то је више пута наглашавала, одвајање тих функција било незамисливо.
Исход гласања на партијском конгресу у Хамбургу показао је опет, као и толико пута у њеној (дугој и неспорно успешној) политичкој каријери, да је Ангела Меркел рођена под срећном звездом: победа „мале Меркел“, тј. Анегрет Крамп Каренбауер (56) представљала је, индиректно, и победу Ангеле Меркел. Победиле су, дакле, две Меркелове. Да је више гласова добио Фридрих Мерц, њен давнашњи опонент и жестоки критичар, канцеларски дани Ангеле Меркел би највероватније били избројани. Овако се чини, уз помоћ њеног „политичког двојника“, извеснијим да ће „боравити“ на најважнијем политичком положају у земљи до (регуларног) истека четвртог (рекордног) канцеларског мандата, што је „пошло за руком“ (досад) само њеном „политичком оцу“ Хелмуту Колу.
Та извесност не значи и неупитну гаранцију, али је знатно већа него да су победили љути ривали Каренбауерове, млади, (пре)амбициозни Јенс Шпан (38) а, посебно, (нестрпљиви) Фридрих Мерц, који, већ у „добрим годинама“ (63), готово сигурно не би чекао с јуришем на канцеларски трон до (краја) 2021. године и следећих парламентарних избора.
Канцеларски бонус
Упркос тој извесности, време које је пред Ангелом Меркел пуно је неизвесности. И могућности да својом вољом, или изнуђено ипак, скрати последњи мандат. Ова прва могућност је мање реална иако није искључена. И с њом се, не превише гласно, спекулише: могла би, каже ова прича, да у последњој години владавине „уступи“ место Анегрет Крамп Каренбауер како би наследници обезбедила такозвани „канцеларски бонус“, повољнију позицију за улазак у изборну арену.
„Велика Ангела“ је, с намером да је наследи, довела „малу Меркел“ (истог су физичког стаса, не и политичког) из провинције (Сар) у Берлин почетком године како би имала довољно времена да, широј јавности мање позната, а изван граница земље готово потпуна непознаница, стиче искуство на истакнутом страначком положају (генерални секретар) и „плете“ сопствену мрежу шире подршке и поузданијих ослонаца. Канцеларкина неочекивана одлука да ослободи фотељу (дотад и дуго неприкосновеног) лидера странке, скратила је „Меркеловој број 2“ планирани „приправнички стаж“ и натерала је да, потпуно затечену, без чекања, „скочи у воду“.
Скок је био успешан. Победила је, истина тесно, са 517 гласова делегата, у другом кругу, искуснијег и познатијег Фридриха Мерца (он је добио 482 гласа), чиме је окончана „ера Меркел“ и отворена „нова страница“ стожерне и владајуће немачке странке, Хришћанско-демократске уније, резултатом који је открио њену драматичну подељеност.
Спекулације губитничког табора
Та чињеница ће представљати најтеже искушење, и највеће оптерећење, за „малу Меркел“, чега је очигледно била свесна и у часу њеног неспорног тријумфа. Промптно је предложила за генералног секретара доскорашњег шефа страначког подмлатка Паула Зимиака (33), момка рођеног у Пољској, у Шћећину (доселио се с родитељима у Немачку 1988. године) политички прорачунато: он би, као ватрени присталица њених ривала (близак пријатељ Јенсу Шпану, готово опчињен Фридрихом Мерцом), требало да „одобровољи“ и стиша незадовољство и разочареање њихових, посебно Мерцових присталица.
Многи од њих су, наиме, гневно реаговали одмах по саопштавању резултата. Тврдили су (а медији их због тих тврдњи одмах сврстали у поборнике „теорије завере) да је неко њиховом кандидату Мерцу, док је излагао свој програм (свако од троје кандидата имао је за то на располагању по двадесет минута), „утишао микрофон“, па се његове речи нису добро чуле у огромној сајамској хали (хиљаду делегата, близу две хиљаде новинара и гостију!). Спекулисало се, уз то, да је Каренбауерова „купила“ Зимиака, „Мерцовог човека“, па тако и део његових истомишљеника, нудећи му, између два круга гласања – што она, кад је реч о тајмингу, енергично пориче – високо место (друго) у страначкој хијерархији. Зимиак је, могуће, због тога и „кажњен“: његов избор за генералног секретара подржало је, у оваквим приликама, неуобичајено мало (свега 62 одсто) делегата.
Сам себе победио
Ако оставимо по страни објашњења о поразу Фридриха Мерца, кога су многи видели, и хтели по сваку цену да виде на партијском трону, из (фамозног) арсенала „теорије завере“ ближе истини је чињеница да је он сам себе победио: напустио је, демонстративно и повређено – Ангела Меркел му је „преузела“ важну функцију шефа (страначке) посланичке формације у Бундестагу – пре шеснаест година политику, што му његове присталице у странци нису опростили. Окренуо се уносном финансијском бизнису. Као водећи човек једног америчког фонда зарађивао је милионе евра годишње, што у земљи (иако егземпларно капиталистичка, Немачка није Америка) све оштријих раслојавања, није велика препорука за успон на важне функције.
Мерц се вратио на политичку сцену после дугог „странствовања“. Први је истакао кандидатуру. Истог трена кад је Меркелова саопштила да се више неће кандидовати за шефа (шефовицу) партије. И одмах добио снажну, мушку подршку истакнутих и утицајних партијских ветерана. Најискуснији човек у странци, министар у свим Коловим владама и потом кабинетима Ангеле Меркел, тренутно председник Бундестага, Волфганг Шојбле јавно је, уочи конгреса у Хамбургу, тврдио да је Мерц најбоље што странка може да понуди, мислећи при томе не само на место њеног шефа него и будућег канцелара: шеф странке има, по неписаном правилу, право првенства у кандидатури за најважнији политички положај у земљи.
Мерцу то, очигледно, није помогло. Сам је могао да се увери колико се странка у међувремену, под руководством Ангеле Меркел, променила. Освајајући политички центар, отишла је више лево него што је то за њега, конзервативца, и његове истомишљенике било, и јесте, неприхватљиво. Мерц је у томе видео и највећи „грех“ Ангеле Меркел, према којој је увек био суревњиво критичан: тај заокрет је оставио, недопустиво, простор радикалној десници и успону (фамозне) Алтернативе за Немачку, коју је, у свом програмском говору, узео највише на нишан.
Женска династија
Једна од најрадикалнијих промена догодила се у „менталном“ бићу некада наглашено конзервативне странке, у њеној вишеструкој либерализацији, и на пољима где је то (геј бракови, на пример) раније било незамисливо. А оно што је такође било незамисливо у наглашено „мушкој странци“ из времена Конрада Аденауера до Хелмута Кола, постало је наједном пракса: прву жену на страначком (и канцеларком) трону (Ангелу Меркел) наслеђује – опет жена (Анегрет Крамп Каренбауер). Уз (да ли само?) занемарљиве разлике: прва протестанткиња с источне стране, друга (ортодоксна) католикиња, са западне стране, уочљиво конзервативнија од прве (мајка троје одрасле деце оштро се противи, опет, на пример, геј браковима).
Останимо код победнице чија је политичка сутрашњица извеснија, и у овом тренутку, за њену земљу, али и потенцијално за Европу, важнија од губитника, макар се они тако и не осећали. Анегрет Крамп Каренбауер је очигледно знала у ком тренутку треба изговорити праву реч. У „најбољем говору њеног живота“, по оцени немачких медија, покушала је да противречи предрасудама (није „мала Меркел“), да је особена и своја. „Ту сам пред вама оно што јесам, онаква какву ме је живот обликовао.“
Знала је, још важније за њу у овом часу, да се представи као кандидаткиња чија је професионална биографија препоручује за најважније страначке (шеф партије) и државне (канцеларске) обавезе: њен животопис говори да је била (успешна, иако само покрајинска) министарка просвете, затим министарка унутрашњих послова, па (као круна) покрајински премијер у Сару и, коначно, генерални секретар партије у Берлину.
Континуитет или заокрет
Имало је очигледно и ефекта то што се, уверена да је политичко наслеђе Ангеле Меркел, бар у овом тренутку, док се не суочи са (неминовним) критичким преиспитивањем, још делотворно, препоручивала као „симбол континуитета“, несклона политичком авантуризму и радикалним заокретима, на чему су, иначе, „обновитељски“ инсистирали њени, испоставило се, неуспешни ривали Јенс Шпан (испао у првом кругу) и „финалиста“ Фридрих Мерц.
Првом је, очигледно, било важно, без обзира на чињеницу да је у овој трци био аутсајдер, да истакне „своју заставу“, и „депонује“ кандидатуру за неку будућу, бољу, прилику. Шпан је остао у врху странке (члан председништва) и задржао министарску фотељу (здравље). Мерц ће се, по свему судећи, вратити свом бизнису, иако га његове присталице моле „да их не остави“: радо би га виделе у фотељи министра привреде. Невоља је само у једном детаљу: та фотеља је тренутно „власништво“ Петера Алтмајера, човека од највећег канцеларкиног поверења.
Вратимо се, на крају, оним варљивим детаљима с којима већина немачких медија, и аналитичара, барата као с неопозивим чињеницама. Може, на пример, бити варљиво убеђење да ће Анегрет Крамп Каренбауер бити само „копија“ Ангеле Меркел. Има наговештаја да ће ова, очигледно политички вешта жена, челичних нерава, са истанчаним осећањем за тајминг, учинити све да се, обазриво, али што пре, извуче испод тешке сенке њене претходнице, што би увећало њене шансе у јуришу на канцеларски трон.
Неизбежна критичка суочавања
Анегрет Крамп Каренбауер би морала, упозорава коментатор „Цајта“, да „лиферује“ доказе о томе да је заиста нешто више, и друкчије, од „мале Меркел“. То подразумева обрачун с канцеларкиним политичким наслеђем. Била би то фатална грешка ЦДУ ако не уђе у поштену, и критичку, расправу о ери Ангеле Меркел и из те дебате извуче консеквенце, констатује коментатор „Шпигла“. У противном, и овој странци прети судбина социјалдемократа који су, избегавајући суочавање с политиком свог канцелара Герхарда Шредера, с његовом фамозном Агендом, довели странку готово до пропасти. „Шпигл“ поентира: исто онако како канцеларка, у позној фази, није имала обзира према сопственој партији, тако исто странка не сме имати обзира према њој.
У првом интервјуу после избора за председницу странке, који је дала првом програму телевизијског јавног сервиса (АРД), рекла је да ће се трудити да настави оно што је било добро и исправи оно што је било лоше. Слично формули бившег (социјалдемократског) канцелара Герхарда Шредера, који је, окончавајући „Колову еру“, рекао да неће радити све друкчије, али хоће много тога боље. Најавила је, међутим, и то већ за јануар, на скупу који ће утврђивати платформу за, стицајем прилика (жестока офанзива популизма и деснице широм Старог континента) изузетно важне пролећне изборе за Европски парламент, критичко преиспитивање владине мигрантске политике и њених (фаталних) последица.
Мајка свих проблема
Прст у око канцеларки, изричитом, и искључивом, аутору политике која је постала „мајка свих проблема“: незадрживог узлета десничарске Алтернативе за Немачку, која је „апсорбовала“ велики проценат сталне бирачке клијентеле и конзервативаца и социјалдемократа, те жестоке јавне „породичне свађе“ лидера Хришћанско-демократске уније (Ангеле Меркел) и лидера баварске „посестриме“, Хришћанско-социјалне уније (Хорста Зеховера) која је политички нашкодила и једној и другој странци.
Варничење међу „добрим пријатељицама“, нове лидерке странке и канцеларке, могло би да постане драматично ако ЦДУ лоше прође на изборима следеће године, за Европски парламент, а посебно покрајинским изборима у Бремену, Саксонији, Тирингији и Бранденбургу, на истоку земље.
У некима од ових (источних) покрајина, Саксонији и Тирингији на пример, Алтернатива за Немачку би лако могла да исплива као најјача политичка снага. И да, први пут, остави иза себе пословично стожерну немачку странку, Хришћанско-демократску унију. То би додатно усковитлало политичке страсти и довело политичку атмосферу до усијања, с непредвидивим последицама. И за ново страначко руководство и за канцеларку…