KP Kine – francuska sudbina Deng Sjaopinga

Četiri decenije kineskih reformi

Od svih zapadnih filozofija marksizam je najmanje udaljen od opštih orijentacija kineske misli. S obzirom na to da su neki od najvažnijih kineskih vođa bili na školovanju uz rad u Francuskoj, može se reći da je moderna Kina na neki način začeta u toj zemlji

Pre nego što je ozvaničila uspostavljanje diplomatskih odnosa sa Sjedinjenim Američkim Državama (SAD), prvog januara 1979, NR Kina je decembra prethodne godine potpisala ugovor sa kompanijom „Koka-kola“. U ovoj rečenici sadržani su samo na prvi pogled ukus i boje kineskih reformi koje je započeo Deng Sjaoping.
Kineska reforma, četiri decenije kasnije, približava se sve više proklamovanom cilju: društvu imućnih ljudi koje je u osnovi iskorenilo siromaštvo.
Reforma je započeta pre tačno četrdeset godina. Na Trećoj plenarnoj sednici Centralnog komiteta KP Kine, održanoj decembra 1978. godine, odlučeno je da, kako u Kini kažu, partijski rad bude usmeren ka modernizaciji socijalizma, reformi i politici otvaranja.
Ličnost Deng Sjaopinga, kao reformatora, relativno je dobro poznata srpskoj javnosti. Zanimljivo, neprikosnoveni utemeljivač i vođa kineskih reformi, koje su zemlju dovele do samog vrha svetske privrede, ali i političke i vojne moći, nikada nije bio šef države.
Bio je ministar finansija (1953–1954), prvi potpredsednik vlade, odnosno Državnog saveta (1975–1983), predsednik Nacionalnog komiteta Svekineske narodne političke konsultativne konferencije (1978–1983), predsednik Centralne vojne komisije NR Kine (1983–1990), partijske Centralne vojne komisije (1981–1989) i Centralne savetodavne komisije KP Kine (1982–1987).

[restrict]

SIMPATIJE ZA MARKSIZAM Pre nego što pokušamo da osvetlimo uslove pod kojima je u mladosti Deng Sjaoping prigrlio komunističku ideologiju, treba da utvrdimo na kakvo je civilizacijsko tlo u Kini palo seme marksizma.
Kineska misao je već početkom 20. veka ustanovila da je kapitalistički sistem, kao generator imperijalizma, u vezi s potlačenom i u značajnoj meri kolonizovanom Kinom, iscrpljenom opijumskim i drugim ratovima (Čen Dusiu, Li Dačao).
Jedan od najznačajnijih svetskih sinologa Žak Žerne smatra da je Kina u marksizmu ponovo pronašla smisao za univerzalno, izgubljen uništenjem etike i tradicionalističkih koncepcija.
„Karakteristike kapitalističkih i imperijalističkih zemalja – kult individualnog, religiozna netolerantnost, jagma za dobiti, slobodno preduzetništvo – iznenada se uočavaju pod novim svetlom, zajedno sa razlozima njihovog odnosa uzajamne isključivosti sa dubokim težnjama kineskog sveta. Mnogobrojne bliskosti objašnjavaju simpatije na koje je, veoma brzo, naišao marksizam u Kini. Negacijom svake transcendentne realnosti, on se, reklo bi se, priključio konstanti kineske misli. Teorija o pet stadijuma koji, socijalno-ekonomskom dijalektikom, vode čovečanstvo od primitivnog komunizma ka socijalizmu budućnosti, podseća na eshatološke vizije velike harmonije (datung) škole Gungjanga koju je objasnio Kang Juvej u ne tako davnom razdoblju“, napisao je Žak Žerne.
Načinimo na ovom mestu malu digresiju: znameniti kineski mislilac Kang Juvej je prvi Kinez čiji je boravak u Srbiji, odnosno Beogradu, zabeležen 1908, o čemu je u „Pečatu“ bilo reči ove godine.
Marksizam, po Žerneu, evocira i neke istorijske koncepcije kineskih filozofa 17. veka čiji uticaj nikada nije prestao da se oseća. Ukidanje privatnog vlasništva, koje je uveo pokret Tajpinga sredinom 19. stoleća, odgovara dubokim težnjama kineske revolucionarne tradicije i nadovezuje se na neke starije državne tradicije.
„Od svih zapadnih filozofija, marksizam je, bez sumnje, najmanje udaljen od opštih orijentacija kineske misli. Komunizam pak omogućava da se sagleda mogućnost delovanja i pruža model revolucionarne organizacije analogne modelu tajnih kineskih društava“, piše Žerne.
Komunizam je u Kini morao da se suoči s tradicijama skoro četiri milenijuma stare civilizacije, ali i sa uslovima ogromne seljačke države, umnogome lišene ekonomske i političke nezavisnosti, koja je pri tome bila drastična žrtva velikog osiromašenja.
„Takođe je morao da se prilagodi uslovima oružane borbe vođene neprestano od 1927. pa do konačne pobede 1949. godine protiv nacionalističkih armija pre i posle japanske invazije, kao i protiv okupatorske vojske. Zbog tih specifičnih okolnosti kineski komunizam ispoljava se prvenstveno kao seljački, militantni i patriotski“, tvrdi Žak Žerne.

STUDENTSKI PROGRAMI Kada je postalo jasno da savremene Kine ne može biti bez savremenog obrazovanja, krajem 19. i početkom 20. veka pokrenuto je nekoliko programa slanja kineskih školaraca i studenata u inostranstvo. Vladini stipendisti odlazili su u drugoj polovini 19. veka u Japan, posredstvom Kineske obrazovne misije. Bokserski ustanici slali su studente u SAD posredstvom posebnog američkog programa (Boxer Indemnity Scholarship Program) koji je ustanovio predsednik Teodor Ruzvelt.
U isto vreme, grupa kineskih anarhista, koja se već nalazila u Parizu, pokreće vlastiti program za dolazak kineskih studenata na studije u Francusku. Najvažnija imena ove anarhističke grupe su bili Li Šiceng, Vang Đingvej, Džang Ženđe, Vu Judžang i drugi.
Njihova ideja je da u Francusku i Belgiju dovedu kineske studente koji će uz pohađanje nastave raditi u fabrikama. Program je tako i nazvan: Marljivi, radni i štedljivi.
U svrhu potpore ovom projektu, Li Šiceng je 1908. otvorio i pogon za preradu soje u Francuskoj. Smatra se da je posredstvom prvog studentskog programa u Francusku stiglo 120 mladića. Li Šiceng je smatrao da će rad u fabrici jačati moral studenata kojima su alkohol, kocka i duvan bili strogo zabranjeni.
Već u proleće 1912. godine, osokoljeni uspesima Kineske revolucije, grupa pomenutih anarhista, povratnika iz Evrope, osniva Udruženje štedljivih studija, poznato i kao Društvo za racionalno francusko obrazovanje. Li Šiceng je okupljao studente iz siromašnih porodica.
Njegov pristup organizaciji kineskih studenata znatno se razlikovao od njegovog iskustva. On je, naime, u Francusku stigao 1902. godine, kao potomak ugledne i bogate porodice i bio je vladin stipendista.
Njegovo udruženje slalo je studente iz Kine na relativno jeftine studije. Školarina je iznosila 600 juana. Poređenja radi, mesečna nadoknada kineskim porodicama za učešće njihovih sinova u radnom korpusu za vreme Prvog svetskog rata iznosila je deset juana mesečno.
Studenti su putovali brodom ili Transsibirskom prugom, a u Pariz su kopnenim putem stizali nakon osamnaest dana. Cena prevoza iznosila je 200 dolara.
Zahvaljujući programu Li Šicenga i kineskih anarhista, do 1927. godine u Evropi se školovalo četiri hiljade kineskih studenata.
U grupi od 210 kineskih školaraca, koji su decembra 1920. brodom „Anri Lion“ uplovili u marseljsku luku, bio je šesnaestogodišnji Deng Sjaoping.

DENG U FRANCUSKOJ Deng Sjaopping je poticao iz porodice osrednjeg zemljoposednika koji je studirao pravo i političke nauke u Čengduu. Majka mu je umrla relativno mlada, ostavivši iza sebe sedmoro dece, tri Dengova brata i tri sestre. Sa pet godina poslat je u privatnu osnovnu školu.
U leto 1919. godine završio je školu u Čungćingu, nakon čega se otisnuo u Francusku. Tamo je pohađao srednje škole u Bajeu i Šatilionu, ali je pre svega bio mladi radnik.
Radio je kao monter u La Geren Kolombu, čeličani u jugozapadnom predgrađu Pariza. Tamo upoznaje Džou Enlaja, Caj Hesena i druge kineske revolucionare.
Februara 1911. Deng pronalazi posao u fabrici gumenih čizama „Hatčinson“. Radio je deset sati dnevno kako bi uštedeo novac za školovanje na lokalnom fakultetu. Međutim, ubrzo je zbog nemaštine bio prisiljen da se vrati u fabriku.
U svojoj knjizi „Deng Sjaoping i transformacija Kine“, štampanoj 2011. godine, profesor sa Harvarda Ezra Vogel navodi da je upravo propast poslednjeg napora da pronađe priliku za školovanje Denga okrenuo „radikalnom cilju“, odnosno komunistima.
Zbog ovog neuspeha Deng postaje deo grupe za učenje koju je osnovala tajna ćelija kineskih komunista. Ostalo je istorija Kine i sveta.
Deng uskoro, 1923. godine, prelazi u Pariz i radi u evropskoj ispostavi KP Kine. Upoznaje Džou Enlaja koji će kasnije postati prvi premijer NR Kine. Na neki način, može se reći da je današnja, tržišno otvorena, moderna Kina začeta u Francuskoj.
Deng je u toj zemlji proveo nešto više od pet godina. Kažu da nikada valjano nije naučio francuski jezik, ali je politički identitet, koji je u njoj stekao, zadržao u dobru i zlu do smrti 1997. godine. Kada je Deng preminuo, to više nije bila opijumskim i drugim ratovima unesrećena, polukolonizovana zemlja dubokog siromaštva već perspektivna globalna sila rastuće privrede.
Ključni Dengovi doprinosi Kini ogledaju se u opredeljenju za efikasan privredni rast („Nije važno koje je boje mačka, važno je da lovi miševe“ i ustanovljenju politike „jedna zemlja dva sistema“, zahvaljujući kojoj su Hongkong i Makao vraćeni matici).
Veliko je pitanje, međutim, šta bi sa Deng Sjaopingom bilo da je prikupio dovoljno novca i diplomirao već tada. Deng je nakon članstva u omladinskoj organizaciji 1921. stekao status punopravnog člana KP Kine 1924. godine. Kasnije je putovao u tadašnji SSSR. U Moskvi je studirao na tamošnjem Univerzitetu „Sun Jatsen“. Studije su trajale dve godine.
Čini se da su ga upravo početni, francuski neuspesi, očvrsli i omogućili mu da se izbori sa Mao Cedungom, nasleđem i posledicama njegove Kulturne revolucije. Deng Sjaoping je ostao nepokolebljiv i kada je nosio uniformu tokom rata protiv japanske agresije, kako u Kini nazivaju rat sa japanskim okupacionim trupama, ali i kada je 1974. bio poslat da radi u fabrici. Veštine stečene u francuskoj čeličani tada su mu dobro došle.

PRVI INCIDENT NA TJENANMENU

Poznati incident na Tjenanmenu iz 1989. godine nije prvi koji se dogodio na tom mestu. Prvi se zbio petog aprila 1976. godine, na kineske zadušnice („ćingming“). Prethodio mu je incident u Nanđingu.
Ljudi su se usprotivili uklanjanju znakova žalosti za premijerom Džou Enlajom, koji je preminuo januara te godine. Okupljanje je okarakterisano kao kontrarevolucionarno, pa su članovi četvoročlane bande (Đijang Ćing – Maova žena, Vang Hungven, Džang Čunćijao i Jao Venjuen) naložili da se demonstranti uklone.
Deng Sjaoping bio je optužen za organizovanje protesta. Branio se izgovorom da se na trgu našao zbog šišanja.

POLITIKA OTVORENIH VRATA

Preteča današnje politike otvaranja, započete u Kini pre tačno četrdeset godina, bila je politika otvorenih vrata koju su krajem 19. i početkom 20. veka predlagale SAD. Cilj je bio da Kina u trgovinskom smislu bude otvorena podjednako za sve velike sile.
Politika otvaranja danas se naziva i politikom otvorenih vrata.

NEPRIKOSNOVENI VOĐA

U Kini postoji izraz za neprikosnovenog vođu (Zuigao lingdao ren) sa najvišim uticajem u zemlji koji ne mora da odgovara njegovim formalnim pozicijama i ovlašćenjima. Primer Deng Sjaopinga u tom smislu je najočitiji. Pored njega nesporni vrhovni vođa bio je Mao Cedung. Uz njih dvojicu, po snažnom uticaju na državu i vodeće strukture već sada se ističe sadašnji predsednik NR Kine Si Đinping.

INCIDENT U LIONU

Većinu studenata radnika u Francuskoj činili su mladići iz provincije Hunan. Kada se 1921. godine čulo da izvesni Vu Džihuej dovodi stotinak studenata iz provincija Guangdung i Guangsi upriličeni su protesti kineskih radnika studenata u Lionu. Protesti su prerasli u nemire, a njihove kolovođe proterane su iz Francuske. Lionski incident mlađe generacije tadašnjih studenata udaljio je od anarhista.

PARTIJA TREBA DA SPROVEDE REVOLUCIJU

Među studentima koji su 1919. otišli u Francusku bili su Caj Hesen, Čen Ji, Li Fučun i Caj Čang. Svi do jednog bili su bliski prijatelji Mao Cedunga iz provincije Hunan. Mao je ostao u Kini.
Caj Hesen pisao mu je u avgustu i septembru 1920. godine kako bi s njim podelio svoja iskustva i izložio koncept diktature proletarijata za koji je saznao u Francuskoj.
Hesen je pozvao Cedunga da se pripremi za „oktobarsku revoluciju u Kini“.
Partija koja bi dovela do proleterske diktature bila je neophodna. Francuska u tom slučaju ne bi bila kineski saveznik, već Sovjetski Savez, pisao je Caj Hesen.

[/restrict]