КП Кине – француска судбина Денг Сјаопинга

Четири деценије кинеских реформи

Од свих западних филозофија марксизам је најмање удаљен од општих оријентација кинеске мисли. С обзиром на то да су неки од најважнијих кинеских вођа били на школовању уз рад у Француској, може се рећи да је модерна Кина на неки начин зачета у тој земљи

Пре него што је озваничила успостављање дипломатских односа са Сједињеним Америчким Државама (САД), првог јануара 1979, НР Кина је децембра претходне године потписала уговор са компанијом „Кока-кола“. У овој реченици садржани су само на први поглед укус и боје кинеских реформи које је започео Денг Сјаопинг.
Кинеска реформа, четири деценије касније, приближава се све више прокламованом циљу: друштву имућних људи које је у основи искоренило сиромаштво.
Реформа је започета пре тачно четрдесет година. На Трећој пленарној седници Централног комитета КП Кине, одржаној децембра 1978. године, одлучено је да, како у Кини кажу, партијски рад буде усмерен ка модернизацији социјализма, реформи и политици отварања.
Личност Денг Сјаопинга, као реформатора, релативно је добро позната српској јавности. Занимљиво, неприкосновени утемељивач и вођа кинеских реформи, које су земљу довеле до самог врха светске привреде, али и политичке и војне моћи, никада није био шеф државе.
Био је министар финансија (1953–1954), први потпредседник владе, односно Државног савета (1975–1983), председник Националног комитета Свекинеске народне политичке консултативне конференције (1978–1983), председник Централне војне комисије НР Кине (1983–1990), партијске Централне војне комисије (1981–1989) и Централне саветодавне комисије КП Кине (1982–1987).

[restrict]

СИМПАТИЈЕ ЗА МАРКСИЗАМ Пре него што покушамо да осветлимо услове под којима је у младости Денг Сјаопинг пригрлио комунистичку идеологију, треба да утврдимо на какво је цивилизацијско тло у Кини пало семе марксизма.
Кинеска мисао је већ почетком 20. века установила да је капиталистички систем, као генератор империјализма, у вези с потлаченом и у значајној мери колонизованом Кином, исцрпљеном опијумским и другим ратовима (Чен Дусиу, Ли Дачао).
Један од најзначајнијих светских синолога Жак Жерне сматра да је Кина у марксизму поново пронашла смисао за универзално, изгубљен уништењем етике и традиционалистичких концепција.
„Карактеристике капиталистичких и империјалистичких земаља – култ индивидуалног, религиозна нетолерантност, јагма за добити, слободно предузетништво – изненада се уочавају под новим светлом, заједно са разлозима њиховог односа узајамне искључивости са дубоким тежњама кинеског света. Многобројне блискости објашњавају симпатије на које је, веома брзо, наишао марксизам у Кини. Негацијом сваке трансцендентне реалности, он се, рекло би се, прикључио константи кинеске мисли. Теорија о пет стадијума који, социјално-економском дијалектиком, воде човечанство од примитивног комунизма ка социјализму будућности, подсећа на есхатолошке визије велике хармоније (датунг) школе Гунгјанга коју је објаснио Канг Јувеј у не тако давном раздобљу“, написао је Жак Жерне.
Начинимо на овом месту малу дигресију: знаменити кинески мислилац Канг Јувеј је први Кинез чији је боравак у Србији, односно Београду, забележен 1908, о чему је у „Печату“ било речи ове године.
Марксизам, по Жернеу, евоцира и неке историјске концепције кинеских филозофа 17. века чији утицај никада није престао да се осећа. Укидање приватног власништва, које је увео покрет Тајпинга средином 19. столећа, одговара дубоким тежњама кинеске револуционарне традиције и надовезује се на неке старије државне традиције.
„Од свих западних филозофија, марксизам је, без сумње, најмање удаљен од општих оријентација кинеске мисли. Комунизам пак омогућава да се сагледа могућност деловања и пружа модел револуционарне организације аналогне моделу тајних кинеских друштава“, пише Жерне.
Комунизам је у Кини морао да се суочи с традицијама скоро четири миленијума старе цивилизације, али и са условима огромне сељачке државе, умногоме лишене економске и политичке независности, која је при томе била драстична жртва великог осиромашења.
„Такође је морао да се прилагоди условима оружане борбе вођене непрестано од 1927. па до коначне победе 1949. године против националистичких армија пре и после јапанске инвазије, као и против окупаторске војске. Због тих специфичних околности кинески комунизам испољава се првенствено као сељачки, милитантни и патриотски“, тврди Жак Жерне.

СТУДЕНТСКИ ПРОГРАМИ Када је постало јасно да савремене Кине не може бити без савременог образовања, крајем 19. и почетком 20. века покренуто је неколико програма слања кинеских школараца и студената у иностранство. Владини стипендисти одлазили су у другој половини 19. века у Јапан, посредством Кинеске образовне мисије. Боксерски устаници слали су студенте у САД посредством посебног америчког програма (Boxer Indemnity Scholarship Program) који је установио председник Теодор Рузвелт.
У исто време, група кинеских анархиста, која се већ налазила у Паризу, покреће властити програм за долазак кинеских студената на студије у Француску. Најважнија имена ове анархистичке групе су били Ли Шиценг, Ванг Ђингвеј, Џанг Женђе, Ву Јуџанг и други.
Њихова идеја је да у Француску и Белгију доведу кинеске студенте који ће уз похађање наставе радити у фабрикама. Програм је тако и назван: Марљиви, радни и штедљиви.
У сврху потпоре овом пројекту, Ли Шиценг је 1908. отворио и погон за прераду соје у Француској. Сматра се да је посредством првог студентског програма у Француску стигло 120 младића. Ли Шиценг је сматрао да ће рад у фабрици јачати морал студената којима су алкохол, коцка и дуван били строго забрањени.
Већ у пролеће 1912. године, осокољени успесима Кинеске револуције, група поменутих анархиста, повратника из Европе, оснива Удружење штедљивих студија, познато и као Друштво за рационално француско образовање. Ли Шиценг је окупљао студенте из сиромашних породица.
Његов приступ организацији кинеских студената знатно се разликовао од његовог искуства. Он је, наиме, у Француску стигао 1902. године, као потомак угледне и богате породице и био је владин стипендиста.
Његово удружење слало је студенте из Кине на релативно јефтине студије. Школарина је износила 600 јуана. Поређења ради, месечна надокнада кинеским породицама за учешће њихових синова у радном корпусу за време Првог светског рата износила је десет јуана месечно.
Студенти су путовали бродом или Транссибирском пругом, а у Париз су копненим путем стизали након осамнаест дана. Цена превоза износила је 200 долара.
Захваљујући програму Ли Шиценга и кинеских анархиста, до 1927. године у Европи се школовало четири хиљаде кинеских студената.
У групи од 210 кинеских школараца, који су децембра 1920. бродом „Анри Лион“ упловили у марсељску луку, био је шеснаестогодишњи Денг Сјаопинг.

ДЕНГ У ФРАНЦУСКОЈ Денг Сјаоппинг је потицао из породице осредњег земљопоседника који је студирао право и политичке науке у Ченгдуу. Мајка му је умрла релативно млада, оставивши иза себе седморо деце, три Денгова брата и три сестре. Са пет година послат је у приватну основну школу.
У лето 1919. године завршио је школу у Чунгћингу, након чега се отиснуо у Француску. Тамо је похађао средње школе у Бајеу и Шатилиону, али је пре свега био млади радник.
Радио је као монтер у Ла Герен Коломбу, челичани у југозападном предграђу Париза. Тамо упознаје Џоу Енлаја, Цај Хесена и друге кинеске револуционаре.
Фебруара 1911. Денг проналази посао у фабрици гумених чизама „Хатчинсон“. Радио је десет сати дневно како би уштедео новац за школовање на локалном факултету. Међутим, убрзо је због немаштине био присиљен да се врати у фабрику.
У својој књизи „Денг Сјаопинг и трансформација Кине“, штампаној 2011. године, професор са Харварда Езра Вогел наводи да је управо пропаст последњег напора да пронађе прилику за школовање Денга окренуо „радикалном циљу“, односно комунистима.
Због овог неуспеха Денг постаје део групе за учење коју је основала тајна ћелија кинеских комуниста. Остало је историја Кине и света.
Денг ускоро, 1923. године, прелази у Париз и ради у европској испостави КП Кине. Упознаје Џоу Енлаја који ће касније постати први премијер НР Кине. На неки начин, може се рећи да је данашња, тржишно отворена, модерна Кина зачета у Француској.
Денг је у тој земљи провео нешто више од пет година. Кажу да никада ваљано није научио француски језик, али је политички идентитет, који је у њој стекао, задржао у добру и злу до смрти 1997. године. Када је Денг преминуо, то више није била опијумским и другим ратовима унесрећена, полуколонизована земља дубоког сиромаштва већ перспективна глобална сила растуће привреде.
Кључни Денгови доприноси Кини огледају се у опредељењу за ефикасан привредни раст („Није важно које је боје мачка, важно је да лови мишеве“ и установљењу политике „једна земља два система“, захваљујући којој су Хонгконг и Макао враћени матици).
Велико је питање, међутим, шта би са Денг Сјаопингом било да је прикупио довољно новца и дипломирао већ тада. Денг је након чланства у омладинској организацији 1921. стекао статус пуноправног члана КП Кине 1924. године. Касније је путовао у тадашњи СССР. У Москви је студирао на тамошњем Универзитету „Сун Јатсен“. Студије су трајале две године.
Чини се да су га управо почетни, француски неуспеси, очврсли и омогућили му да се избори са Мао Цедунгом, наслеђем и последицама његове Културне револуције. Денг Сјаопинг је остао непоколебљив и када је носио униформу током рата против јапанске агресије, како у Кини називају рат са јапанским окупационим трупама, али и када је 1974. био послат да ради у фабрици. Вештине стечене у француској челичани тада су му добро дошле.

ПРВИ ИНЦИДЕНТ НА ТЈЕНАНМЕНУ

Познати инцидент на Тјенанмену из 1989. године није први који се догодио на том месту. Први се збио петог априла 1976. године, на кинеске задушнице („ћингминг“). Претходио му је инцидент у Нанђингу.
Људи су се успротивили уклањању знакова жалости за премијером Џоу Енлајом, који је преминуо јануара те године. Окупљање је окарактерисано као контрареволуционарно, па су чланови четворочлане банде (Ђијанг Ћинг – Маова жена, Ванг Хунгвен, Џанг Чунћијао и Јао Венјуен) наложили да се демонстранти уклоне.
Денг Сјаопинг био је оптужен за организовање протеста. Бранио се изговором да се на тргу нашао због шишања.

ПОЛИТИКА ОТВОРЕНИХ ВРАТА

Претеча данашње политике отварања, започете у Кини пре тачно четрдесет година, била је политика отворених врата коју су крајем 19. и почетком 20. века предлагале САД. Циљ је био да Кина у трговинском смислу буде отворена подједнако за све велике силе.
Политика отварања данас се назива и политиком отворених врата.

НЕПРИКОСНОВЕНИ ВОЂА

У Кини постоји израз за неприкосновеног вођу (Zuigao lingdao ren) са највишим утицајем у земљи који не мора да одговара његовим формалним позицијама и овлашћењима. Пример Денг Сјаопинга у том смислу је најочитији. Поред њега неспорни врховни вођа био је Мао Цедунг. Уз њих двојицу, по снажном утицају на државу и водеће структуре већ сада се истиче садашњи председник НР Кине Си Ђинпинг.

ИНЦИДЕНТ У ЛИОНУ

Већину студената радника у Француској чинили су младићи из провинције Хунан. Када се 1921. године чуло да извесни Ву Џихуеј доводи стотинак студената из провинција Гуангдунг и Гуангси уприличени су протести кинеских радника студената у Лиону. Протести су прерасли у немире, а њихове коловође протеране су из Француске. Лионски инцидент млађе генерације тадашњих студената удаљио је од анархиста.

ПАРТИЈА ТРЕБА ДА СПРОВЕДЕ РЕВОЛУЦИЈУ

Међу студентима који су 1919. отишли у Француску били су Цај Хесен, Чен Ји, Ли Фучун и Цај Чанг. Сви до једног били су блиски пријатељи Мао Цедунга из провинције Хунан. Мао је остао у Кини.
Цај Хесен писао му је у августу и септембру 1920. године како би с њим поделио своја искуства и изложио концепт диктатуре пролетаријата за који је сазнао у Француској.
Хесен је позвао Цедунга да се припреми за „октобарску револуцију у Кини“.
Партија која би довела до пролетерске диктатуре била је неопходна. Француска у том случају не би била кинески савезник, већ Совјетски Савез, писао је Цај Хесен.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *