Genijalni lažov uzdrmao nemačke medije

Prokletstvo „narkotične“ žudnje za uspehom i slavom po svaku cenu: Kako je jedan od najslavljenijih i nesporno talentovanih nemačkih reportera Klas Relocijus otkriven kao veliki hohštapler, falsifikator, lažov i glavna (neslavna) ličnost najvećeg medijskog skandala u Nemačkoj posle onog s lažnim Hitlerovim dnevnicima (u „Šternu“) iz 1983. godine

Sve je bilo previše bajkovito da bi (zaista) bilo i stvarno: Klas Relocijus, novinarska zvezda najuglednijeg i najuticajnijeg nemačkog magazina, „Špigla“, krunisan je (nacionalnom) nagradom kao reporter godine. Četvrti put.
I ovaj put uz zvučne hvalospeve. Poput onog kakav je izrekla glavna urednica „Dojče velea“ Ines Pol, prigodom uručivanja nagrade istog ranga i formata: da je reč o novinarskom delu (reportaži) koje bi moglo, i trebalo, da uđe u udžbenike.
A onda je došlo do neverovatnog obrta. Isti Klas Relocijus je, najednom, postao, konstatovao je urednik „Cajta“, i bivši, dugogodišnji urednik „Špigla“ Holger Štark, udžbenički primer kako novinarstvo nikad ne bi smelo da bude.
Šta se to tako vratolomno i verolomno dogodilo s jednim od najhvaljenijih, najnagrađivanijih i, nesporno, najdarovitijih nemačkih novinara, otkrivajući, na dramatičan i drastičan način, kako ponekad može biti zaista samo jedan (mali) korak (i tren) od slave do propasti?

Od zvezda do blata

S tim gorkim iskustvom suočio se upravo ovih dana Klas Relocijus. U novembru je, kao sjajan reporter, ovenčan još jednom u nizu velikih, nacionalnih i međunarodnih nagrada, a samo dve nedelje kasnije bačen je, od zvezda, u blato. Otkriven kao hohštapler, falsifikator i lažov, postao je glavna ličnost najvećeg medijskog skandala u Nemačkoj, posle onog s lažnim Hitlerovim dnevnicima, koji su, kao „svetska senzacija“, prezentirani u (samo dotad) visokotiražnom i uglednom nedeljniku „Štern“, koji se od te blamaže nikad nije oporavio.
Vreme slave i aplauza (po)trajalo je godinama. Godinama su, naime, visokovrednovane i tražene tekstove i priče Klasa Relocijusa, najpre kao slobodnog novinara, objavljivale mnoge, veoma seriozne i uticajne novine nemačkog govornog područja: „Noje ciriher cajtung“, „Velt“, „Cicero“, „Zidojče cajtung“, „Cajt“, na primer. Sve do „Špigla“, najuticajnijeg i najtiražnijeg nemačkog političkog magazina, koji se našao u samom središtu velikog skandala: u ovom nedeljniku Relocijus je, za sedam godina, najpre kao slobodni novinar, a od 2017. stalno zaposlen, objavio blizu šezdeset reportaža s raznih strana sveta.

[restrict]

Sveto pravilo

One su, najednom, postale „zaražena roba“, eruptivne snage koja preti da razori najveći „Špiglov“ kapital: gotovo bezrezervno poverenje čitalaca i javnosti. Satkane, dobrim delom, i brojem, od manipulacija, konstrukcija, falsifikata i laži – izmišljene ličnosti, situacije, scene, događaji – one su udarile na srž programske i uređivačke filozofije nedeljnika, koju je, kratko i jezgrovito, svojevremeno definisao njegov (počivši) osnivač i vlasnik Rudolf Augštajn: kaži (piši) onako kako jeste.
Na tom „svetom pismu“ i profesionalnom načelu „Špigl“ je istrajavao i gradio ugled novina kojima se, zaista, decenijama (gotovo) bezrezervno verovalo: ispod štamparske prese nije smela da promakne nijedna relevantna činjenica koja nije temeljito proverena. Zbog toga je, s razlogom, ovaj nedeljnik postao uzor, i simbol, visokoprofesionalnog istraživačkog i angažovanog novinarstva.
Ulazio je u žestoke političke bitke, otkrivao afere koja su potresale naciju, i zapečatile mnoge, dotad uspešne političke karijere i sudbine. Iz njih je izlazio „bez ogrebotina“. Oni koji su pokušavali da ga demantuju – a bilo je izuzetnih političkih moćnika među njima poput nekrunisanog bavarskog kralja Franca Jozefa Štrausa – gorko bi, po pravilu, zažalili: „Špigl“ je uvek imao u rezervi još neiskorišćene „municije“, ubitačnih činjenica, argumenata i nepotkupljivih dokumenata.

Jedinstven sistem provera

Malo je novina u svetu koje su izgradile takav (jedinstven) sistem provera svakog priloga pre njegovog objavljivanja: pored redaktora i urednika, uz njihovu poslovičnu sumnjičavost i oprez, za to se, posebno, brine čitava „vojska“, više od šezdeset dokumentarista raznih profila, mahom s doktorskim titulama. Pa ipak, Relocijusu je, kako se ispostavilo – a to otkriće je odjeknulo kao veliki šok i medijska bomba – godinama polazilo za (veštom) rukom da protura sjajno upakovane laži i opsene kroz gusta profesionalna „Špiglova“ (odbrambena) minska polja.
I ko zna koliko bi to sve još potrajalo, i koliko bi velikih nagrada Relocijus pobrao (za reportera godine proglasio ga je, između ostalog, i „Si-En-En“) da njegov redakcijski kolega Huan Moreno, s kojim se našao na jednom od poslednjih, velikih profesionalnih zadataka, nije posumnjao u Relocijusove maheraje.

Prve sumnje

Priča je počela 26. oktobra. U redakciji se, posle završenog broja, raspravljalo o novim temama za sledeći. Iz Meksika su upravo kretali karavani migranata ka granici s Amerikom. Jedan od urednika (Matijas Gajer) došao je na ideju da se tema obradi s dve strane: jedan reporter bi, s meksičke strane, pratio migrante, drugi bi se pozabavio „građanskim stražama“, naoružanim Amerikancima koji, na svoju ruku, dočekuju i vraćaju došljake. Huan Moreno je upućen u Meksiko, Klas Relocijus je dobio zadatak da uspostavi vezu s naoružanim braniteljima američke granice, da bi dve priče potom bile spojene u jedinstvenu reportažu s lica mesta.
Relocijus se 30. oktobra, mejlom, požalio uredniku na teškoće s kojima se suočio („branitelji“ su krajnje nepoverljivi i zatvoreni prema novinarima) i tražio da mu „drži palčeve“. Napokon, 4. novembra javlja da je uspostavio vezu i bio, na jednom „bregu iznad pustinje“, dan i noć s naoružanim „braniteljima“, koje će u tekstu označiti pod nadimcima.
I njegovog kolegu Morena je ta vest obradovala. Ali i začudila. Znao je da američki novinari nisu uspevali da ostvare ono što je, eto, pošlo za rukom Relocijusu. Moreno je potom upozorio kolegu da nešto „ne štima“ u delu njegove priče 13. novembra. Relocijus je ignorisao njegova upozorenja. Konačan tekst, koji će izaći u „Špiglu“ (17. novembra) pod naslovom „Džegerova granica“, po navodnom Krisu Džegeru, snajperisti i glavnom junaku Relocijusove priče, „pakovao“ je upravo Relocijus.

Zavisnost koja traži (sve) jače doze narkotika

Moreno je krenuo Relocijusovim tragom. I utvrdio da njegov slavni kolega nije imao nikakve kontakte s ličnostima iz reportaže . I da je, praktično, sve izmislio. S tim otkrićima upoznao je, rizikujući sopstveni ostanak i opstanak u redakciji, Relocijusovog urednika i šefa.
Razgovor urednika s Morenom, očigledno, nije bio prijatan: Relocijusu se još (pre)više verovalo. Suočen je s reskim upozorenjem: za jednog od vas dvojice, posle svega, ovde neće biti mesta. Osumnjičeni Relocijus je grozničavo pokušavao da se odbrani, upadajući pri tome u nove greške i podvale: falsifikovao je i neke mejlove sebi u prilog.
Kada je manevarski prostor i tako maštovitom maheru počeo da se drastično i dramatično sužava, predao se: priznao je da u nekim njegovim reportažama, ne i svim, ima (pre)više fantazije a (pre)malo stvarnih fakata i proverljivih činjenica. I zavapio u pomoć: postao je (bolesni) zavisnik sopstvenog uspeha. Pritisak je rastao iz nagrade u nagradu. Zavisnost koja traži sve jače doze narkotika.

Novinarstvo i literatura

Od sjajnog novinarskog „štofa“ sledeći je morao biti još sjajniji. To se u strogim novinarskim uzusima, i sredstvima kojima novinarstvo isključivo barata – činjenicama – nije moglo ostvariti ni u najslobodnijoj novinarskoj formi, reportaži. Nesporno daroviti Relocijus je posegao za literaturom. Međutim, ono što je u literaturi ne samo dopušteno nego i (nasušno) potrebno, novinarstvu je kategorički i neopozivo zabranjeno: previše maštovitosti, fikcije i falsifikovanja realnih činjenica.
Posle Relocijusovog priznanja da su njegove (pre)cenjene reportaže „prošarane“ izmišljenim pasažima i scenama, stvarnim akterima koje nikad nije sreo, češće fiktivnim, nastala je uzbuna u „Špiglovoj“ hamburškoj centrali: uzdrman je temelj – istinitost – na kojem je ovaj magazin decenijama sticao poverenje, bez kojeg ozbiljne novine ne mogu, kao ni čovek bez kiseonika.
Ali nije uzdrman samo ponos nemačkog istraživačkog novinarstva nego sav medijski svet u ovoj zemlji. I ne samo zbog činjenice da je Relocijus „zasejavao“ i „inficirao“ veliki broj, takođe veoma serioznih, novina: njihova borba protiv pošasti koja preti novinarstvu – pomahnitaloj proizvodnji i poturanju lažnih vesti – posle ovoga će biti vraški teška. Sam Relocijus je, i kad to nije hteo, dao materijal indirektno gnevnim desničarskim strujama, pre svega zahuktaloj Alternativi za Nemačku, strujama koje velike i tradicionalne medije, ionako, razapinju na krst kao – velike lažove.

Biti ili ne biti

Shvatajući, očigledno, da ovaj slučaj, koji bi u drukčijim okolnostima i sredinama mogao delovati možda benigno i bizarno (u našem haotičnom medijskom prostoru gotovo niko se ne uzbuđuje zbog otvorenih krađa, falsifikovanja činjenica i otvorenih laži!), postaje pitanje „biti ili ne biti“, u „Špiglu“ su promptno (bolje mi nego da to protiv nas rade drugi) krenuli u ofanzivu: obznanili su prvi čitav slučaj, izvinuli se čitaocima, javnosti i novinarima, u sopstvenoj kući, i u celokupnom medijskom svetu.
Uredništvo se zavetovalo da će mučnu aferu, rigorozno i bezobzirno, nikog ne štedeći, isterati do kraja na čistac. Prevrnuti svaki kamen. I utvrditi svačiju odgovornost. Relocijus nas je obmanuo, ali smo i mi dopustili da budemo prevareni, konstatovano je u jednom od prvih „Špiglovih“ obraćanja javnosti: glavni urednik, redakcijski kolegijum, resorni urednici i dokumentaristi. Sistem obezbeđenja, s kompetentnim „lovcima“ na greške, kroz čije sito i rešeto prolaze svi autorski tekstovi, na koji je „Špigl“ s razlogom bio ponosan, pokazao je, u slučaju Relocijusa, ozbiljne pukotine.

Poljuljano poverenje

Rukovodstvo velike izdavačke kuće, sa oko šest stotina stalno zaposlenih (štampano i onlajn-izdanje magazina plus impozantna dokumentacija vrhunskih eksperata) formiralo je tročlanu (nezavisnu) komisiju iskusnih novinara posle čije bespoštedne i rigorozne ekspertize – sve to može, zbog temeljnog pretresanja svakog „kamena“ u velikoj građevini, potrajati nekoliko nedelja pa i meseci – mnogo toga u „Špiglu“ neće biti kao pre, poručili su u jednom od prvih obraćanja javnosti (20. decembra) Štefen Klusman i Dirk Kurbjuvajt (ovaj drugi u svojstvu jednog iz trija glavnih urednika).
Uz izraze žaljenja zbog svega što se dogodilo, dvojica urednika su se direktno obratila brojnim čitaocima, koji se, rekli su, sada sigurno pitaju mogu li i dalje verovati „Špiglu“. I podsetili da ovaj nedeljnik ima mnoge saradnike koji besprekorno čisto i dobro rade. Znaju da će i oni u narednom periodu morati da žive pod „generalnom sumnjom“. I da moraju dokazati kako su te sumnje neosnovane. Sada se borimo, naglašavaju potpisnici javnog saopštenja, za (poljuljano) poverenje i gnevni smo što je Relocijus nas i naše čitaoce gorko razočarao. Ali ne gledamo u njega kao neprijatelja, već jednog od nas, kolegu koji je upao u mentalne nevolje i u tim nevoljama posegao za pogrešnim, potpuno pogrešnim sredstvima, zbog čega saosećamo s njim.

Reskiji ton

Ne ugrožavajući stvaralačku slobodu, bez koje ne može biti uspešnog novinarstva, dvojica urednika priznaju da će ubuduće biti i više kontrole. I kad je reč o reportaži. Iako je to, očigledno, u ovom slučaju, vraški teško ostvariti: reporteri su najčešće sami na zadatku, često u nekoj stranoj zemlji, pa dokumentaristima u centrali nije jednostavno da provere istinitost svih činjenica kojima reporter barata. 

U kasnijem obraćanju (22. decembra), koje potpisuje već spomenuti Štefen Klusman, sada u svojstvu budućeg glavnog urednika, ton je znatno reskiji. Nove činjenice koje izlaze na videlo pokazuju, konstatuje Klusman, da je Klas Relocijus bio „genijalni lažov“. Nije samo obmanjivao redakciju i čitaoce. Zloupotrebljavao je humanost ljudi i njihovu spremnost da priskoče u pomoć ljudima u nevolji. Sakupljao je priloge preko sopstvenog konta koji, po svemu sudeći, nisu otišli dalje od njegovog džepa.
Kao budućem glavnom uredniku Klusmanu je, kaže, veoma važno da tesno poveže izvinjenje čitaocima i javnosti sa obećanjem da će sve učiniti da se sve što je vezano za slučaj Relocijus rigorozno raščisti i izvuku konsekvence: ko (s)snosi odgovornost, biće odgovoran. Jednoj „marki“ s autoritetom, „Špiglu“, ovakvi promašaji se ne smeju događati.

[/restrict]