Film našeg kolektivnog iskustva

Petar I Karađorđević živi u našem kolektivnom sećanju kao veličanstvena figura narodnog kralja i čoveka do poslednjeg daha posvećenog dobru Srba i Srbije. Ovaj gotovo arhetipski otisak u narodnoj svesti traje uprkos nesigurnim predstavama današnjih naraštaja o tome kakav je ovaj kralj zaista bio i čime je zaslužio ovakvu slavu i zato je film Lazara Ristovskog bio potreban: on je vratio u našu svest sliku o Petru snagom činjenice da je arhetip najživlji kada se ponovo rađa u slikama

Kada je o starom kralju Petru reč, prvo na šta se pomisli je pojam slobode, koji je tek s njim i njegovom društvenom misijom u Srba dobio pravo značenje. Tačno vek pre njegovog povratka među Srbe 1903. ova ideja vodila ih je u nacionalno oslobođenje koje je započelo pod njegovim dedom Karađorđem. Ali nacionalnim oslobođenjem nije se završila srpska potraga za srećom. Politička ideja slobode, kako je rasla od Grka do savremene filozofije, u revolucijama i ustavima, sloboda kao lična tekovina svakog evropskog građanina, kao očovečenje, kao izbor, svest i – naročito! – društvena disciplina prihvaćena je, ako je prihvaćena, tek sa Petrom i njegovom vladavinom. Bio je to istorijski korak od sedam milja za srpski narod, inače sasvim nesklon disciplini i podozriv prema svakom društvenom obuzdavanju. Ličnim primerom Petar je Srbima darovao novu društvenu praksu ne dosegnutu u celoj njihovoj istoriji.

[restrict]

ZLATNO DOBA Otud Petar I Karađorđević živi u našem kolektivnom sećanju kao veličanstvena figura narodnog kralja i čoveka do poslednjeg daha posvećenog dobru Srba i Srbije. Ovaj gotovo arhetipski otisak u narodnoj svesti traje uprkos nesigurnim predstavama današnjih naraštaja o tome kakav je ovaj kralj zaista bio i čime je zaslužio ovakvu slavu i zato je film Lazara Ristovskog bio potreban: on je vratio u našu svest sliku o Petru snagom činjenice da je arhetip najživlji kada se ponovo rađa u slikama (Jung, Jerotić). Prema mnogim psiholozima arhetip i nije drugo do pokretna slika, to jest film koji se projektuje na ekran našeg kolektivnog iskustva. Onakav kakav se javlja u liku Lazara Ristovskog Petar nam se opet vraća kao voljeni kralj svih Srba; takav i treba da ostane u pameti novih generacija. Nema nikakve sumnje da je ova predstava postala filmska činjenica zahvaljujući liku, izgledu, držanju, govoru i fotogeniji Ristovskog, ali i njegovoj odlučnosti da po svaku cenu snimi ovaj film.
Osim arhetipske, postoji i istorijska strana Petrove misije. Istoričari se uglavnom slažu da bi se njegova vladavina 1903–1914. mogla nazvati „zlatnim dobom“ srpske države, u kome su najvažnije uloge imali sloboda, demokratija i disciplina. Pri tome je zaista zavladala pravda za sve. „U svemu tome uloga vladara bila je izuzetno velika, a njegova briga za dobrobit naroda svakodnevna. Po svom političkom obrazovanju, širini svojih pogleda i savremenosti ideja, Petar je, nema sumnje, bio najspremniji vladar koji se nalazio na srpskom prestolu. To objašnjava prirodu njegove vladavine posle 1903. godine i brzi uspon demokratije, bujanje političkog života i jačanje nacionalnih ideala“, kaže prof. Dragoljub Živojinović, najbolji poznavalac Petrovog dela. Ovo „zlatno doba“ smenili su uskoro ratovi i tragična iskušenja, u kojima je kraljeva figura još više rasla. Sve je to bila jedna složena stvarnost iz koje je trebalo izabrati vođice filmske dramaturgije i kompozicije, izgraditi čitak i delatan filmski narativ, strukturu koja će preći u neku drugu, kako bi rekao Pazolini, to jest – celovit umetnički film. U kinematografu to najbolje funkcioniše kad se pronađe jedna dominantna metafora, kadra da probudi emocije masovne publike; da se stopi sa simbolom i pogodi duh vremena.

NA PUTU KA VEČNOSTI Stoga je bila ispravna odluka Lazara Ristovskog da kao osnov za scenario uzme izvanredni roman Milovana Vitezovića „Čarape kralja Petra“. To kratko delo objedinjuje nabrojane prednosti i mogao bi se nazvati „filmskom prozom“ zato što jezikom pokretne slike prati Petrovu sudbinu do kraja albanske golgote 1915, sa narodom i uz narod. U našoj savremenoj književnosti i nema boljeg štiva o Petru I i ono se prosto nudilo filmskom oku. Uz to, taj roman kompoziciono veoma pogoduje čvrstom i jasnom filmskom narativu, što je moglo biti od najveće pomoći u selekciji inače heterogenog materijala. Najvažnije je što je Vitezović pronašao onu „crvenu nit“ koja prožima celu priču o Petru i to u vidu svetle metafore. U podlozi Petrovog postojanja kao vladara i čoveka stoji ista ona fundamentalna ideja čovekove slobode, koju je izrazio u svom prevodu dela Džona Stjuarta Mila „O slobodi“ još kao mlad čovek (1868). „Samo je slobodan čovek vlastan nad samim sobom i može razvijati svoja svojstva, usavršiti vrline kojima je obdaren, doći do svesti kojom će pojmiti, poznati i vršiti svoj zadatak, svoja prava, svoje dužnosti. Ja sam svoje završio i sad sam slobodan da po svojoj volji umrem“, kaže Petar kod Vitezovića. Ceo jedan ljudski život i kraljevski put stiču se u ovoj ideji i ona se kao svetlo pojavljuje na vrhuncu smrtonosnih iskušenja, u Albaniji.
Najbolji deo filma, nekih dvadesetak uzbudljivih minuta, događa se na ovoj planinskoj kozjoj stazi. To je filmska srž jedne sage, nešto što po svemu prevazilazi sve stereotipe na koje smo navikli. Prisustvujemo epohalnoj drami ne jednog kralja nego uistinu celog naroda, okupljenog oko svog starog oca na putu ka večnosti. Bila je to prilika da se, osim Ristovskog, iskažu i mlađi glumci Radovan Vujović i Milan Kolak, čiji agon pratimo u orgiji snežne smrti. Kada na kraju puta pukne morska pučina, to deluje kao pravo mitsko pročišćenje, kao antički „pelagos“ i povratak izgubljenom raju. Uprkos strašnim gubicima, neka društvena harmonija ponovo se uspostavlja. To je i pravi i jedini prirodni kraj filma. Sve ostalo u njemu je, nažalost, daleko ispod ovog kolosalnog trenutka.
Zaista ne znam šta se, vremenom, dogodilo sa Ristovskim. Zašto je napustio Vitezovićev narativ i odlučio da ga svede na jednu od komponenti („po motivima“) da bi počeo da sam raspreda neku sasvim drugu priču, u stvari svoju sliku Velikog rata. Tu je nestala Vitezovićeva metafora i niz drugih narativnih parametara. Posle efektnog početka, film se razlio u rukavce i sporedne tokove, uglavnom ilustrativnog karaktera (Cer i Kolubara), u velikom metežu počele su da se gube četiri linije radnje i njihova veza sa glavnom, kraljevom. Vojskovođe Velikog rata promiču kroz ovaj metež kao drvene figure u nečijoj tuđoj igri. Aleksandar i Pašić su statisti sa ne baš jasnim zadatkom. Nestala je atmosfera „Petrove Srbije“ po kojoj se prepoznavalo ono vreme i njegovi ljudi. Nema, ako ćemo pravo, ni tih ljudi, osim utučene mase koja se tiska kroz kadar. Sve to podvlači agresivna i često sasvim neprimerena muzika, strana prizoru i duhu vremena. Solidna fotografija Dušana Joksimovića bila je često kadra da izvuče taj prizor. Trudi se i čitava ekipa mlađih glumaca, od kojih smo već istakli Vujovića i Kolaka. Lik malog kaplara Gavrića (Ivan Vujić) dobro je „legao“ u osnovnu matricu, ali ne znam zašto se u plasmanu filma ova lepa minijatura stalno poredi sa Štimcem, na štetu i jednog i drugog. Kostim Borisa Čakširana je dobar i tačan, već dobro „ispečen“ na ovoj „epohi“, ali bi se i tu našlo – ako se sme? – izvesnih promašaja. Vojnici Prvog poziva su uglavnom u opancima, što nije bilo slučaj u početku Velikog rata (opanke su nosile „čiče“ Trećeg poziva). Trebalo bi razumeti ljubav mladih sineasta prema srpskoj narodnoj obući da nije – većih propusta u istorijskoj podlozi filma.

ZAMALO KATASTROFA Nemar se vidi baš tamo gde su se mlađi otisnuli od Vitezovića i počeli da sami kroje istoriju i dramaturgiju. (Nema u vrhu ovog preduzeća nijednog istoričara, što se i te kako oseća.) Nestašica municije pred Kolubarsku bitku krajem 1914. i u vezi s tim bogorađenje Srba na sve strane po Evropi za granatama nije bilo delo kralja Petra nego vlade i srpske diplomatije. Pripisujući Kralju glavnu ulogu u pribavljanju artiljerijske džebane za srpsku vojsku, autori ignorišu istorijske činjenice. Jeste i Petar učestvovao u ovom zajedničkom naporu srpske države, ali je glavni teret izneo Pašić. Na njegovu dušu ide što je municija uopšte stigla, doduše u poslednji čas, i to pogrešnog kalibra, pa je Zavod u Kragujevcu danonoćno ispravljao ovu grešku Francuza. Namernu ili slučajnu grešku, da sad ne ulazimo, ali pričalo se da je svaki taj gram čelika plaćen saveznicima gramom srpskog zlata! To doduše spominje Petar, mada o tome tada ništa nije znao.
A onda zamalo da se dogodi katastrofa.
To je sekvenca filmske fantazmagorije na kraju filma. Teško je prepričati ovaj amaterski košmar. Na samrtnom krfskom žalu treba da leži cela ojađena Srbija, ali mi vidimo samo neke blede, nasumce razbacane senke sa Petrom kao glavnom utvarom. On čak tone u morske dubine zajedno s leševima Plave grobnice! A sve to izveštačeno, jedno na drugo nabačeno, sasvim neuverljivo. Detinjasti kičeraj. Najgore je, međutim, što na istom mestu tone i glavna ideja slobode, koju smo maločas predstavili kao ključnu za Petra, njegovo vreme i ovaj film. Tu otvorenu metaforu kralj Petar pronalazi na morskom žalu u vidu iscepane knjige svog prevoda Džona Stjuarta Mila „O slobodi“. Knjigu je u arbanaškom blatu našao strasni pušač vojnik Života, jedno od lica u ovoj priči, i celu je – popušio! Prevrćući prazne korice knjige, rezignirani Petar kaže, otprilike: „Bar je nečemu poslužila ona hartija.“ Neprimerena i deplasirana ironija, koja relativizuje i u dobroj meri derogira suštinu filma.
Ta kratka i drska egzibicija bila je na korak da poništi sve što je Lazar Ristovski s mukom gradio do ovog trenutka. Cela Petrova misija iznenada je mogla da potone u pesak jeftinog pacifizma. Ne znam je li Senior ovoga bio svestan ili se, umoran i prenapregnut, prepustio okolnostima. A Ristovski Junior, sa svojim scenaristom (Vladimir Ćosić), od početka uopšte nije gledao na stvar kao Vitezović. Umesto toga on je žudeo da pravi neki vestern, da kopa po nutrini Petra, koji je navodno umirao od griže savesti što je toliki narod poveo u pogibiju; za slobodu ili ne – svejedno (vidi: Zoran Janković, sajt Filmskog centra Srbije, 2018).
Gde je i kada kralj Petar ispoljio tu grižu savesti? To je neka naknadna pamet, baš kao i sledeća izjava Petra Ristovskog: „Heroizam će biti prikazan kroz poseban tretman rata kao neorganizovanog haosa, u kojem ne ginu oni koji su ga izazvali.“ Jesu li Cer, Kolubara, Kajmakčalan i Solunski front bili – neorganizovani haos? „Rat kao prljav, pokvaren i zao, prepun je kukavičluka, straha, bolesti, sreće i nesreće, a čak ni najveća hrabrost nije velika vrlina. Onaj ko se u tom haosu snađe ili je istinski heroj ili je psihopata“, veli dalje mladi reditelj. Jesu li Putnik, Stepa, Mišić i sam kralj Petar bili heroji ili psihopate? Je li to ta lekcija iz patriotizma koju je gromoglasno najavljivao Lazar Ristovski u nastupu pred državnim fondovima i drugde? Kud se odjednom dede onoliki nacionalni ponos i odbrana ratnih tekovina Srbije? Šta je ovo trebalo da znači na kraju priče o Kralju Slobodi, kako su ga zvali savremenici? Otkud taj moralni kolaps Petra Karađorđevića, koji se nikada i nigde nije dogodio i koji je lišen svakog uporišta u realnosti. Kako se onda, posle svega, Srbija digla iz pepela, što vidimo u seriji razglednica, naređanim do kraja filma? Itd.
Možda je sve to u vezi s nečim što je nedavno oštroumno zapazio prof. Darko Tanasković. On je mišljenja da je pojam slobode danas relativizovan i gotovo obesmišljen. „To se ne događa prvi put u istoriji“, veli Tanasković, „jer dešavalo se da pod pritiskom dvostrukih standarda istina bude relativizovana, a sloboda potisnuta.“

[/restrict]