Филм нашег колективног искуства

Петар I Карађорђевић живи у нашем колективном сећању као величанствена фигура народног краља и човека до последњег даха посвећеног добру Срба и Србије. Овај готово архетипски отисак у народној свести траје упркос несигурним представама данашњих нараштаја о томе какав је овај краљ заиста био и чиме је заслужио овакву славу и зато је филм Лазара Ристовског био потребан: он је вратио у нашу свест слику о Петру снагом чињенице да је архетип најживљи када се поново рађа у сликама

Када је о старом краљу Петру реч, прво на шта се помисли је појам слободе, који је тек с њим и његовом друштвеном мисијом у Срба добио право значење. Тачно век пре његовог повратка међу Србе 1903. ова идеја водила их је у национално ослобођење које је започело под његовим дедом Карађорђем. Али националним ослобођењем није се завршила српска потрага за срећом. Политичка идеја слободе, како је расла од Грка до савремене филозофије, у револуцијама и уставима, слобода као лична тековина сваког европског грађанина, као очовечење, као избор, свест и – нарочито! – друштвена дисциплина прихваћена је, ако је прихваћена, тек са Петром и његовом владавином. Био је то историјски корак од седам миља за српски народ, иначе сасвим несклон дисциплини и подозрив према сваком друштвеном обуздавању. Личним примером Петар је Србима даровао нову друштвену праксу не досегнуту у целој њиховој историји.

[restrict]

ЗЛАТНО ДОБА Отуд Петар I Карађорђевић живи у нашем колективном сећању као величанствена фигура народног краља и човека до последњег даха посвећеног добру Срба и Србије. Овај готово архетипски отисак у народној свести траје упркос несигурним представама данашњих нараштаја о томе какав је овај краљ заиста био и чиме је заслужио овакву славу и зато је филм Лазара Ристовског био потребан: он је вратио у нашу свест слику о Петру снагом чињенице да је архетип најживљи када се поново рађа у сликама (Јунг, Јеротић). Према многим психолозима архетип и није друго до покретна слика, то јест филм који се пројектује на екран нашег колективног искуства. Онакав какав се јавља у лику Лазара Ристовског Петар нам се опет враћа као вољени краљ свих Срба; такав и треба да остане у памети нових генерација. Нема никакве сумње да је ова представа постала филмска чињеница захваљујући лику, изгледу, држању, говору и фотогенији Ристовског, али и његовој одлучности да по сваку цену сними овај филм.
Осим архетипске, постоји и историјска страна Петрове мисије. Историчари се углавном слажу да би се његова владавина 1903–1914. могла назвати „златним добом“ српске државе, у коме су најважније улоге имали слобода, демократија и дисциплина. При томе је заиста завладала правда за све. „У свему томе улога владара била је изузетно велика, а његова брига за добробит народа свакодневна. По свом политичком образовању, ширини својих погледа и савремености идеја, Петар је, нема сумње, био најспремнији владар који се налазио на српском престолу. То објашњава природу његове владавине после 1903. године и брзи успон демократије, бујање политичког живота и јачање националних идеала“, каже проф. Драгољуб Живојиновић, најбољи познавалац Петровог дела. Ово „златно доба“ сменили су ускоро ратови и трагична искушења, у којима је краљева фигура још више расла. Све је то била једна сложена стварност из које је требало изабрати вођице филмске драматургије и композиције, изградити читак и делатан филмски наратив, структуру која ће прећи у неку другу, како би рекао Пазолини, то јест – целовит уметнички филм. У кинематографу то најбоље функционише кад се пронађе једна доминантна метафора, кадра да пробуди емоције масовне публике; да се стопи са симболом и погоди дух времена.

НА ПУТУ КА ВЕЧНОСТИ Стога је била исправна одлука Лазара Ристовског да као основ за сценарио узме изванредни роман Милована Витезовића „Чарапе краља Петра“. То кратко дело обједињује набројане предности и могао би се назвати „филмском прозом“ зато што језиком покретне слике прати Петрову судбину до краја албанске голготе 1915, са народом и уз народ. У нашој савременој књижевности и нема бољег штива о Петру I и оно се просто нудило филмском оку. Уз то, тај роман композиционо веома погодује чврстом и јасном филмском наративу, што је могло бити од највеће помоћи у селекцији иначе хетерогеног материјала. Најважније је што је Витезовић пронашао ону „црвену нит“ која прожима целу причу о Петру и то у виду светле метафоре. У подлози Петровог постојања као владара и човека стоји иста она фундаментална идеја човекове слободе, коју је изразио у свом преводу дела Џона Стјуарта Мила „О слободи“ још као млад човек (1868). „Само је слободан човек властан над самим собом и може развијати своја својства, усавршити врлине којима је обдарен, доћи до свести којом ће појмити, познати и вршити свој задатак, своја права, своје дужности. Ја сам своје завршио и сад сам слободан да по својој вољи умрем“, каже Петар код Витезовића. Цео један људски живот и краљевски пут стичу се у овој идеји и она се као светло појављује на врхунцу смртоносних искушења, у Албанији.
Најбољи део филма, неких двадесетак узбудљивих минута, догађа се на овој планинској козјој стази. То је филмска срж једне саге, нешто што по свему превазилази све стереотипе на које смо навикли. Присуствујемо епохалној драми не једног краља него уистину целог народа, окупљеног око свог старог оца на путу ка вечности. Била је то прилика да се, осим Ристовског, искажу и млађи глумци Радован Вујовић и Милан Колак, чији агон пратимо у оргији снежне смрти. Када на крају пута пукне морска пучина, то делује као право митско прочишћење, као антички „пелагос“ и повратак изгубљеном рају. Упркос страшним губицима, нека друштвена хармонија поново се успоставља. То је и прави и једини природни крај филма. Све остало у њему је, нажалост, далеко испод овог колосалног тренутка.
Заиста не знам шта се, временом, догодило са Ристовским. Зашто је напустио Витезовићев наратив и одлучио да га сведе на једну од компоненти („по мотивима“) да би почео да сам распреда неку сасвим другу причу, у ствари своју слику Великог рата. Ту је нестала Витезовићева метафора и низ других наративних параметара. После ефектног почетка, филм се разлио у рукавце и споредне токове, углавном илустративног карактера (Цер и Колубара), у великом метежу почеле су да се губе четири линије радње и њихова веза са главном, краљевом. Војсковође Великог рата промичу кроз овај метеж као дрвене фигуре у нечијој туђој игри. Александар и Пашић су статисти са не баш јасним задатком. Нестала је атмосфера „Петрове Србије“ по којој се препознавало оно време и његови људи. Нема, ако ћемо право, ни тих људи, осим утучене масе која се тиска кроз кадар. Све то подвлачи агресивна и често сасвим непримерена музика, страна призору и духу времена. Солидна фотографија Душана Јоксимовића била је често кадра да извуче тај призор. Труди се и читава екипа млађих глумаца, од којих смо већ истакли Вујовића и Колака. Лик малог каплара Гаврића (Иван Вујић) добро је „легао“ у основну матрицу, али не знам зашто се у пласману филма ова лепа минијатура стално пореди са Штимцем, на штету и једног и другог. Костим Бориса Чакширана је добар и тачан, већ добро „испечен“ на овој „епохи“, али би се и ту нашло – ако се сме? – извесних промашаја. Војници Првог позива су углавном у опанцима, што није било случај у почетку Великог рата (опанке су носиле „чиче“ Трећег позива). Требало би разумети љубав младих синеаста према српској народној обући да није – већих пропуста у историјској подлози филма.

ЗАМАЛО КАТАСТРОФА Немар се види баш тамо где су се млађи отиснули од Витезовића и почели да сами кроје историју и драматургију. (Нема у врху овог предузећа ниједног историчара, што се и те како осећа.) Несташица муниције пред Колубарску битку крајем 1914. и у вези с тим богорађење Срба на све стране по Европи за гранатама није било дело краља Петра него владе и српске дипломатије. Приписујући Краљу главну улогу у прибављању артиљеријске џебане за српску војску, аутори игноришу историјске чињенице. Јесте и Петар учествовао у овом заједничком напору српске државе, али је главни терет изнео Пашић. На његову душу иде што је муниција уопште стигла, додуше у последњи час, и то погрешног калибра, па је Завод у Крагујевцу даноноћно исправљао ову грешку Француза. Намерну или случајну грешку, да сад не улазимо, али причало се да је сваки тај грам челика плаћен савезницима грамом српског злата! То додуше спомиње Петар, мада о томе тада ништа није знао.
А онда замало да се догоди катастрофа.
То је секвенца филмске фантазмагорије на крају филма. Тешко је препричати овај аматерски кошмар. На самртном крфском жалу треба да лежи цела ојађена Србија, али ми видимо само неке бледе, насумце разбацане сенке са Петром као главном утваром. Он чак тоне у морске дубине заједно с лешевима Плаве гробнице! А све то извештачено, једно на друго набачено, сасвим неуверљиво. Детињасти кичерај. Најгоре је, међутим, што на истом месту тоне и главна идеја слободе, коју смо малочас представили као кључну за Петра, његово време и овај филм. Ту отворену метафору краљ Петар проналази на морском жалу у виду исцепане књиге свог превода Џона Стјуарта Мила „О слободи“. Књигу је у арбанашком блату нашао страсни пушач војник Живота, једно од лица у овој причи, и целу је – попушио! Преврћући празне корице књиге, резигнирани Петар каже, отприлике: „Бар је нечему послужила она хартија.“ Непримерена и депласирана иронија, која релативизује и у доброј мери дерогира суштину филма.
Та кратка и дрска егзибиција била је на корак да поништи све што је Лазар Ристовски с муком градио до овог тренутка. Цела Петрова мисија изненада је могла да потоне у песак јефтиног пацифизма. Не знам је ли Сениор овога био свестан или се, уморан и пренапрегнут, препустио околностима. А Ристовски Јуниор, са својим сценаристом (Владимир Ћосић), од почетка уопште није гледао на ствар као Витезовић. Уместо тога он је жудео да прави неки вестерн, да копа по нутрини Петра, који је наводно умирао од гриже савести што је толики народ повео у погибију; за слободу или не – свеједно (види: Зоран Јанковић, сајт Филмског центра Србије, 2018).
Где је и када краљ Петар испољио ту грижу савести? То је нека накнадна памет, баш као и следећа изјава Петра Ристовског: „Хероизам ће бити приказан кроз посебан третман рата као неорганизованог хаоса, у којем не гину они који су га изазвали.“ Јесу ли Цер, Колубара, Кајмакчалан и Солунски фронт били – неорганизовани хаос? „Рат као прљав, покварен и зао, препун је кукавичлука, страха, болести, среће и несреће, а чак ни највећа храброст није велика врлина. Онај ко се у том хаосу снађе или је истински херој или је психопата“, вели даље млади редитељ. Јесу ли Путник, Степа, Мишић и сам краљ Петар били хероји или психопате? Је ли то та лекција из патриотизма коју је громогласно најављивао Лазар Ристовски у наступу пред државним фондовима и другде? Куд се одједном деде онолики национални понос и одбрана ратних тековина Србије? Шта је ово требало да значи на крају приче о Краљу Слободи, како су га звали савременици? Откуд тај морални колапс Петра Карађорђевића, који се никада и нигде није догодио и који је лишен сваког упоришта у реалности. Како се онда, после свега, Србија дигла из пепела, што видимо у серији разгледница, наређаним до краја филма? Итд.
Можда је све то у вези с нечим што је недавно оштроумно запазио проф. Дарко Танасковић. Он је мишљења да је појам слободе данас релативизован и готово обесмишљен. „То се не догађа први пут у историји“, вели Танасковић, „јер дешавало се да под притиском двоструких стандарда истина буде релативизована, а слобода потиснута.“

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *